Пише: Милош Здравковић
Ако посматрате са стране, као независан посматрач, видећете да су стратешке опције лидера на Западу веома сужене. Једини који, чини се, има реалне моћи да повуче неке „колосалне“ потезе је председник САД, Доналд Трамп, ограничен је ипак итекако великим и за саму Америку погубним утицајем тзв. „Дубоке државе“. Трампов најбољи избор за нови, али стабилан светски поредак, био би успостављање бољих односа са Кином и Русијом. Паралелно би Трамп морао да задржи тврду политику према исламском екстремизму, за шта све три силе, свака са својом муслиманском мањином од које зазиру, имају заједнички интерес. Уопште, остатак света би имао користи од такве сарадње великих сила. Јапан и ЕУ би били навећи губитници.
Какве су перспективе за 2019.? Тензије на Блиском Истоку, упркос изгледној победи Сиријског председника Асада расту (рат у Јемену, који више ни Западни медији не могу да прећуткују, веома напета ситуација у Саудијској Арабији, те усложњавање ситуације са Ираном), а „популистички“ покрети су јачи него икада од краја другог светског рата у Европи и Сједињеним Америчким Државама. Нарочито у западном свету, од Брегзита и победе Доналда Трампа на председничким изборима у САД до пораза премијера Матеа Ренција на италијанском референдуму. Најновији пример долази из Француске, где је до скора веома популарни председник Макрон, чини се, бесповратно срозао своју позицију и позицију либералног светског поретка.Током 2018. присуствовали смо многим великим неочекиваним догађајима са дугорочним значајним последицама. Када додамо изгласан и од стране британске краљице потписан закон о Брегзиту, без обзира на судбину премијерке Терезе Меј, те да ли ће излазак из ЕУ бити договор две стране или једнострани потез Британије, очекујемо отварање једног новог поглавља у историји ЕУ и саме Европе. Надајмо се позитивним за остатак света.
На Блиском Истоку наставља се трагични конфликт у Сирији, упркос великим успесима снага лојалних председнику Асаду, потпомогнуте Русијом, које су фактички уништиле Исламску државу, ослободиле Алепо (индустријски и историјски центар Сирије, те највећи град у Сирији), Дамаск и предграђа су скроз ослобођена, после много времена повезани су и Хомс и Хама, а југ земље је такође слободан. Остала је ипак једна мала терористичка енклава око не тако великог града Идлиба, те курдски исток државе. Победа значајна из психолошких, економских, војних али и моралних разлога. Након тога уследила је невиђена дипломатска офанзива Русије. Русија се дефинитивно вратила на велика врата на светску политичку сцену, као победница.
Приоритет света у следећој години мора бити постизање мира у Сирији, што ће захтевати блиску регионалну и међународну сарадњу. Иран, Русија и Турска формирале су тројну групу у Сочију како би разматрали политичка решења за конфликт у Сирији. Изненађујуће је да ове три стране, а не САД и ЕУ, преговарају о таквом договору. По први пут у послератној историји, САД и Британија су званично означене као реметилачки фактори.
До сада, у очима Западних елита, самим тим и медија, пре свега Америчких и Британских, недодирљива Саудијска Арабија се нашла на удару критика, јер полако испливава истина о последњој феудалној држави на планети. Убиства, прогони, подршка тероризму до геноцидног рата који ова држава води у суседном Јемену.
Мишљења смо да ће и следећа 2019. бити пресудна и за Турског председника Ердогана, који ће идуће године добити руске системе с-400 (хипотетички ће бити заштићен од евентуалног НАТО бомбардовања), те завршену гасну инфраструктуру, такозвани Турски ток, који ће омогућити тоталну турску независност од држава залива. Ердоган, суочен са руским и Иранским притиском, ће морати да пусти „низ воду“ про турске терористе у провинцији Идлиб и да, ако мисли да политички преживи, реши курдско питање у суседној Сирији. Не треба помињати да ће то морати да ради насупрот жељама и вољи естаблишмента са оне стране Атлантика.
На западу су се, међутим, показале јасне друштвене поделе и институционални недостаци. Ово су само почеци, а предвиђена је све већа нестабилност у 2019. с обзиром на слаб економски опоравак у развијеном свету, потенцијалне терористичке нападе и најгору избегличку кризу још од краја Другог светског рата, међу осталим изазовима. Такође, постоји забринутост да би Трампови ставови о спољној политици и војним питањима, уз раст популизма у Европи, могли посејати нестабилност у домену глобалне политике и отежати (уништити) процес глобализације.
Западно друштво је дуго показивало дезинтеграцију између естаблишмента и не-естаблишмента, политичке елите и обичних грађана, домаћег становништва и емиграната. Очито је да постоји огромна количина беса због начина на који ствари тренутно фунционишу, а још је већа љутња на политичаре. Најновија дешавања у ЕУ, пре свега у Француској, показују да средњи слој друштва сматра да га владајуће структуре игноришу.
Како год, политичка елита која је владала у последњих 25 до 30 година изгубила способност да се повеже са нормалним људима. Последица тога су нове и нове политичке странке, покрети који преузимају власт у либералној Европи. Италија је најсвежији пример. Новоформирани Покрет пет звездица и лига за север, практично су збрисали са политичке сцене политички естаблишмент Италије.
Према истраживању које је у новембру у Француској спровео Ипсос, 57 посто испитаника мисли да демократски систем стоји ,,лоше” у њиховој земљи. Да демократија функционише све лошије и лошије, мисли 77 посто испитаних, 14 посто више него пре две године, те да су за то искључиви кривци политичари и владари са Волстрита.
Европске земље (пре свега Немачка), којима је потребна радна снага, биле су спремне да прихватају раднике из удаљених земаља Северне Африке, Блиског Истока и Источне Азије, али су са њима стигли њихова култура, обичаји и пре свега религија. Такакав сценарио је током година створио неку врсту расне нетрпељивости, изазвао социјалне поделе и посејао семе немира, насиља и тероризма, који су серијом бруталних напада протресли читаву Европу. Ако томе додамо и несрећну интервенцију Британије и Француске у Либији, јасно је зашто је ЕУ ту где јесте.
Избор Трампа, Брегзит и подршка десничарском популизму у Европи, све одрази популизма у главама неолиберала, могу бити сматрани одговором на данашњи капитализам, као што је социјалистички покрет био на почетку XX века (да не идемо даље у прошлост).
Тумачење је како многи људи широм света сматрају да је отварање нашкодило њиховим интересима, и стога желе да одговоре на глобализацију, отварање и европске интеграције. Током процеса глобализације, неједнакост се погоршавала док је иновативност заборављена. То је за резултат имало неуједначену дистрибуцију између финансијске олигархије и обичних људи, као и пренадуваности у сферама финансија и некретнина.
У порасту популизма на Западу, како то тврде неолиберали, кључну улогу су донеле друштвене мреже (револуционарни феномен), које су победиле традиционална средства информисања која су изгубила сваки кредибилитет.
Друштвени медији мењају начин на који политика делује и медији уопште раде. Они (друштвени медији) повезују људе у разговору са људима са којима се слажу и који онда прихватају став о теоријима завере из остатка света. То је оно што се управо догађа на Западу.
С једне стране растућа популистичка идеологија у Европи, уз избор Трампа за председника САД, наметнули су потенцијалне изазове економској глобализацији, трговинском либерализму и глобалном управљању у целини. С друге стране, постојећи глобални систем управљања, чија су правила, макро политике и систем јавног снабдевања успостављани 1950-их, а не у доба глобализације, заостали су у односу на економски и политички развој, и не могу у потпуности представљати тржишта у експанзији и земље у развоју.
У том смислу, неправедни и неприкладни споразуми у глобалном систему управљања морају да буду промењени, и сада нове конотације морају да буду уведене. На том плану је најактивнија друга највећа привреда у свету (по неким показатељима већ сада прва), Народна Република Кина, која се већ неколико година залаже за глобално управљање уз међусобно консултовање, напоре, деобу, који би ишли уз тренд мирног развоја и на обострану корист.
НР Кина у том погледу већ има значајна достигнућа. Пошто је кинески јуан уврштен у корпу валута за Специјална права вучења Међународног монетарног фонда, заједно са доларом, јеном, еуром и британском фунтом, Пекинг је добио снажнији глас у реформисању светских финансијских институција. Председник Си је позвао све заинтересоване стране да допринесу стварању Зоне слободне трговине у Азијско-пацифичком региону, као институционалном механизму за заштиту слободне трговине у делу света који је мотор светске привреде.
Већина људи је свесна да Трампова администрација мора да поново размотри геополитичке реалности будући да Русија, Кина и Индија, уз САД, одлучују о будућности најмногољудијег региона у свету, али и целе планете у целости. У послехладноратовској ери се помаљају велике регионалне силе. Сведоци смо да Турска покушава да води независну спољну политику, Иран то одавно и чини…
НР Кина се веома труди и да у сарадњи са земљама у Африци спроведе раније договоре и примени агенду о одрживом развоју до 2030. године коју су усвојиле Уједињене нације. Током 2016.2017 и 2018. је ојачала иницијатива Нови пут свиле, коју спроводи Пекинг. Прорадила је Азијска банка за улагања у инфраструктуру (АИИБ), која има за циљ да учини уравнотеженијом глобално економско управљање, а коју чини 57 привреда света, међу њима из готово свих значајних развијених земаља света, са изузетком САД и Јапана (чак је и Британија, највернији савезник САД, у том подухвату).
БРИКС чланице остају уједињене и привржене заједничкој мисији унапређивања функционисања и управљања Новом развојном банком БРИКС. НР Кина се залаже и да, пошто је председник Трамп иступио из споразума о Транспацифичком партнерству (ТТП), слободну трговину унапређује Регионално свеобухватно привредно партнерство (РЦЕП). Очекује се да ће у 2019. НР Кина предузимати додатне одговорности у глобалном управљању. Но, из Пекинга поручују како нису вољни да попуне празнину коју је оставио Запад, будући да је НР Кина и даље земља у развоју. Дипломатски приоритет НР Кине је да светско управљање постане поштеније, а за то сви главни светски играчи треба да испуне своје обавезе, став је Пекинга. Сигурног савезника у Русији већ имају, а и Индија је све ближа одлуци да гледање у спаваћу собу Лондона и Вашингтона замени погледима ка Москви и Пекингу. Руска продаја најнапредније технологије Индији и избацивање САД са великог Индијског тржишта течног гаса од стране Русије у 2018. су само добри показатељи.
Има мишљења међу аналитичарима у свету да би, уколико би бившег председника Барака Обаму било брига да процени шта је Вашингтон добио у антируским настојањима његове Владе од избијања кризе у Украјини почетком 2014., био растужен кад би сазнао да је Вашингтон изгубио на скоро свим фронтовима. Од Украјине до Сирије, као и у претећој новој трци у наоружању.
За разлику од тога, преседник Русије Владимир Путин, који је искусан у нервирању Запада, неочекиваним тактичким потезима, добитник је због разбијања дипломатског, војног и економског изоловања који предводе САД. Током 2016.2017. и 2018., Русија је упорно покушавала дипломатским маневрима да стекне већи утицај у дуготрајној сиријској кризи, што јој је помогло да консолидује своју улогу на Блиском Истоку. Треба додати да је Русија у Сирији тестирала више од 600 модела оружја и технике, те да су сви модели и све новине прошли кроз сиријски конфликт, дакле кроз реалне услове, што је био најбољи вид маркетинга за руску индустрију. У међувремену, Москва је истакла своју верзију ,,Осовине у Азији” с фокусом на економији. Као што смо већ писали, нова руска агенда је економија, а не идеологија.
Почевши са драматичном кампањом бомбардовања у Сирији у септембру 2015., првом војном интервенцијом Русије ван Совјетског Савеза још од краја Хладног рата, земља је показала способност коришћења силе на глобалном нивоу којом су се САД дуго хвалиле. Истовремено је стекла велики политички утицај у ратом разореној земљи, па чак и шире у региону, подсећајући САД да се не опходе према Русији као према аутсајдеру не само на Блиском истоку већ било где у свету.
У међувремену, Русија и НАТО, који се међусобно сматрају претњама, све више су показивали мишиће у Источној Европи, што указује на ризик од нове трке у наоружању. Експанзија НАТО на исток, војно груписање у близини граница Русије и учестале војне вежбе изазвали су упозорење Русије да ће напасти Стратешки споразум о смањењу наоружања, којим је ограничен број нуклеарних бојевих глава и балистичких ракета које Русија и САД могу да задрже. Уз то Русија је по први пут у своју агенду унела новину. Никада више се неће ратовати на руској територији. Држава из које крене напад биће збрисана са лица земље.
ЕУ, традиционално важан партнер за сарадњу са Русијом и веома зависна од њених енергената пре свега природног гаса, али и минерала и сировина уопште, чини се да тренутно не зна како да се постави према Москви, док у све већој мери следи лидерство Вашингтона. У недостатку независних расуђивања, ЕУ је одлучила да продужи санкције против Русије за додатних шест месеци. Русија је одговорила својим контрамерама, и за сада нема назнака ублажавању (релаксацији) дипломатског конфликта.
У међувремену, са предностима великог унутрашњег тржишта, богатим природним ресурсима и огромном недовољно развијеном територијом на Далеком Истоку, Москва види велики потенцијал у унапређењу веза са суседима из азијско-пацифичког региона и у настојању да се извуче из неприлике у које је упала треба рећи не својом вољом. Русија је ставила посебан акценат на повезивању својих развојних програма са кинеским, нарочито сврставању (здруживању, трасирању пута, поравнавању) Иницијативе појаса и пута са Евроазијском економском унијом коју предводи Русија.
Ако посматрате са стране, као независан посматрач, видећете да су стратешке опције председника Трампа, веома сужене. Трампов најбољи избор за нови, али стабилан светски поредак, био би успостављање срдачнијих односа са Кином и Русијом. Бољи односи САД са Москвом и Пекингом били би остварљиви уколико би Трамп само ,,глумио” свађу са НР Кином око трговине, а то многи утицајни Кинези изгледа и очекују од њега. Паралело би Трамп морао да задржи тврду политику према исламском екстремизму, за шта све три силе, па и ЕУ, свака са својом муслиманском мањином од које зазиру, имају заједнички интерес. То би било и у складу са преуређивањем Блиског истока, којим би био наметнут некадашњи режим краљева и диктатора у арапском свету, појачан Израел, и све на штету Ирана. Ипак, мало је вероватно да би на то пристал пре свега Русија, али су и њене позиције, иако драстично ојачане, ипак лимитиране. Поседица оваквог договора била би и да Европа изгуби статус велике силе. Уопште, остатак света би добио од такве сарадње великих сила. Јапан и ЕУ би били навећи губитници. Либерали би осудили нови трипартитни споразум као грешну алијансу популиста и аутократа. „Аутократски владари“ би славили. У човечанству би завладала нека врста реда, и мало је вероватно да би избио светски рат.
П.С.
У међувремену, ни потенцијални губитници не стоје скрштених руку те су Европска унија и Јапан завршили преговоре склопивши уговор о слободној трговини до сада невиђених размера (после готово пет година дугих преговора, Европски парламент ратификовао је трговински споразум Европске уније и Јапана, стављајући тако тачку на најобимнији уговор о трговини који је Унија икада склопила). Европска унија се такође нада да финализује уговоре о слободној трговини са Мексиком и организацијом Меркосур коју чине Аргентина, Бразил, Парагвај и Уругвај. За 2019. је предвиђен и крај радова на завршетку гасовода Северни ток 2 , који директно спаја Немачку и Русију по дну Балтичког мора. Немачка (индиректно и ЕУ) добиће нових 55 милијарди кубика гаса од Руске федерације. Са друге стране Јапан чини све да би потписао мировни споразум са Русијом и након тога дошао кроз билетералне споразуме до преко потребних сировина, минерала, нафте и гаса.
19. Децембар 2018.
