5. марта 2023. навршило се 70 година од смрти Јосифа Висарионовича Стаљина .Овај датум даје нам повод за размишљање о томе ко је био овај човек, и шта је било и представљало “Стаљиново доба?“ И што је најважније – шта је “Стаљин данас“, и шта можемо да извучемо из Стаљинових лекција у данашњем времену.
Свима је позната фраза: „За мртве је или добро или ништа“, односно они који су отишли на други свет морају се или хвалити или једноставно о њима ћутати. У ствари, древни грчки песник и политичар Хилон из града Спарте, који је живео још у 6. веку пре нове ере, заправо је рекао:“О мртвима, или добро, или ништа осим истине“. Тек касније је ова чувена фраза “одсечена“. Али мора се признати, у свом пуном облику, њено значење је потпуно другачије. Имате једноставно избор – или да лажете (јер апсолутно позитивни људи једноставно не постоје), или да кажете истину. Овај текст ће бити покушај да идемо другим путем.
Нико није могао да претпостави да ће дечак, рођен у грузијском граду Гори, несуђени православни свештеник, рођен у сиромашној породици обућара и домаћице, постати железни човек – Стаљин, једна од највећих и најконтроверзнијих личности светске историје.
Ј.В.Стаљин је, како за живота, тако и данас, 70 година након смрти, изазивао и изазива двосмислену реакцију милиона људи, како у Русији тако и широм света. Истовремено, однос према Стаљину – и на власти и међу простим људима – мењао се неколико пута, и то дијаметрално супротно.
До 1917. Јосиф Џугашвили није био широко познат у својој земљи. Затим, у периоду од почетка грађанског рата 1918.године до отприлике 1930. године, Стаљин је био, рекло би се, члан колективног руководства земље, а после Лењинове смрти 1924.године није постао његов једини “наследник“, и није се сматрао таквим. И тек 30-их – 40-их, па све до почетка 50-их, до његове смрти, развио се феномен који је касније назван „култ Стаљинове личности“. Затим, убрзо након одласка Јосифа Висарионовича из живота, његово име и многи његови пројекти су прво одбачени и бачени у блато (1956-1964), затим се о њему ћутало (1964-1985), да би у годинама Горбачовљеве “перестројке“ Стаљин био претворен у право чудовиште.
Током протеклих 30 година, које су бивше совјетске људе поделиле на раднике и оне који живе на њихов рачун, однос према Стаљину је постао још двосмисленији. За неке је Стаљин оличење истине, правде, строгости у односу на непријатеље, вођа радних људи свих земаља, генијалан човек који је успео да “ралом прихвати Русију и напусти је атомском бомбом“, који је водио земљу у периоду најстрашнијег рата у историји човечанства и остварио победу. А последњих година, лаком руком неких непромишљених обожавалаца Стаљина, он се већ претворио у “црвеног цара“, “оца народа“, који је готово сам водио земљу од победе до победе, не знајући за грешке.
За друге, Стаљин је параноични зликовац, крвави тиранин, лично одговоран за смрт “десетина милиона људи“, што је створило “империју хорора“ у СССР-у, атмосферу општег страха , прогона и терора.
Ко је у праву? Да, углавном, нико. Стаљин је заиста историјска личност светског значаја, револуционар, бољшевик, вођа Комунистичке партије и прве светске државе радног народа. Али, с друге стране, он није био усамљени херој. Био је гласноговорник воље друштвене класе која га је довела до врхунца власти – пролетаријата.
Шта је позитивно урађено у земљи од тренутка када је Ј.В. Стаљин могао да утиче, и када је утицао на ток догађаја на одлучујући начин?
20-их година 20. века у СССР-у је спроведена “Нова економска политика“ (НЕП), која је омогућила привремено оживљавање привреде и припремила даље социјалистичке трансформације; Од 1929. године у земљи је почела велика индустријализација, која је у многим аспектима омогућила поновно стварање домаће индустрије, до 1941. године више од 10.000 великих индустријских предузећа и инфраструктурних објеката изграђено је од нуле; У периоду од 1929-1933. у СССР-у је извршена колективизација пољопривреде, уједињавањем појединачних сељака у колективне фарме, ликвидацијом класе сеоске буржоазије (кулака) и обезбеђивањем раста пољопривредне производње; У СССР-у је потпуно елиминисана незапосленост (1930); Неписменост становништва је скоро потпуно елиминисана (до 1939. године); Свим грађанима је гарантован осмочасовни радни дан, годишњи плаћени одмор, бесплатно школовање (до 1940) и здравствена заштита, бесплатно становање, инвалидске и старосне пензије:за мушкарце од 60 година, за жене од 55 година (од 1932); 1939-1940 и 1944-1945. територија СССР-а је проширена због укључивања Западне Украјине, Западне Белорусије, Молдавије, Балтичких држава, Туве, дела територије Финске, Немачке, Мађарске и Јапана; 1945. године СССР је победио у Великом отаџбинском рату, после чега је створен светски социјалистички систем који је тада обухватао десетак земаља које су кренуле путем изградње комунизма; У послератним годинама предузете су мере за брзо обнављање привреде, 1947. године извршена је монетарна реформа, укинут је картични систем, а почела су и годишња снижења цена на мало, која су настављена до 1954. године; 1949. године извршено је прво успешно тестирање атомског оружја,почели су радови на истраживању свемира и стварању нуклеарног ракетног “штита“ СССР-а, под чијом заштитом становници Русије и данас живе.
„Стаљин није отишао у прошлост – нестао је у будућности…“. Ова чувена фраза приписује се француском председнику Шарлу де Голу, који је био Стаљинов савременик, а затим га преживео још 17 година, видевши својим очима какав је траг оставила ова изузетна личност.
“На Западу Стаљина не криткују због репресија“ – оценила је позната руска историчарка Наталија Нарочицкаја. Идентичног става је и једна од највећих живих легенди руске армије генерал Александар Салујанов: “До дана данашњег антируске силе се плаше Стаљина и не могу опростити што је супротно њиховим плановима изградио империју и најмоћнију државу свог времена. Противници Русије веровали су да ће заменом болесног Лењина, полуобразованим дошљаком са Кавказа Јосифом Стаљином, довришити процес разбијања и рушења Русије. Међутим они су се жестоко преварили. Православно образовање које је стекао на богословији од Стаљина је направило човека, способног да много тога осмисли и покрене. Он је много пажње поклањао самообразовању и показао се не само мудрим руководиоцем, већ и једним од главних светских лидера у двадесетом веку. У великој плејади раме уз раме са Стаљином су били Черчил, Рузвелт и Мао Це Тунг“.
Руско друштво по питању Стаљина данас је веома подељено. Критичари му замерају жестоке репресије и неприпремљеност за рат 1941. године, док поштоваоци његовог дела у прави план наводе допринос у победи над нацизмом, импресиван привредни раст, победу у рату и грандиозан научно-технички прогрес.
Неспорно је да је Стаљин био брутални владар, који је остатком некадашњег Руског Царства владао гвозденом песницом. Међутим тврдње које се констатно понављају на Западу да је одговоран за смрт преко 50 милиона људи немају апсолутно никакво историјско утемењене. Када су средином 80-их година отворене совјетске архиве утврђено је да је у годинама тзв. велике репресије укупно ухапшено 1.575.259 људи, од чега је стрељано укупно 681.692. Током преостале две деценије Стаљинове власти, укупан број ухапшених и осуђених на смрт био је далеко мањи од страдалих у време велике репресије.
Такође упитна је улога Стаљинових чистки у неспремности СССР-а за рат са нацистичком Немачком. На Западу се репресије покушавају приписати Стаљиновој поремећеној личности, а докази изнети у процесу против маршала Михаила Тухачевског и групе лојалних команданата максимално обезвредити и компромитовати. На Западу и у либералним круговима руског друштва се упорно прећуткује чињеница да су 20-их година СССР и Немачка имали веома тесну војну сарадњу. Кроз ту сарадњу са Русима Немци су покушавали да превазиђу ограничења наметнута Версајским уговором, који им је забрањивао развој одређених родова војске, као нпр. оклопних јединица и авијације. Немачка армија је у том периоду тестирала забрањена оружја на територији СССР-а и изводила обуку својих војника и официра. Није била никаква тајна да је маршал Тухачевски у то време успоставио блиске односе са немачким официрима, као и да је председник Чехословачке Едвард Бенеш у писму Стаљину доставио информацију, позивајући се на изворе из чехословачког дипломатског кора, да официри лојални Тухачевском у дослуху са Немцима припремају државни удар.
Западни историчари који су дубље улазили у ову тему, Бенешово писмо су описали као вероватну подвалу немачких обавештајних служби. Међутим неупоредиво уверљивије су претпроставке руских историчара и новинара који су писали о Бенешовој дојави, да уколико заиста јесте чехословачким дипломатама нека страна сила заиста подвалила информације о завери Тухачевског, онда би то пре могли да буду Енглези којима никада у прилог није ишло приближавање Русије и Немачке и који су за разлику од Немаца са Чехословачком гајили веома блиске односе. Основаност и ваљаност поступка против маршала Тухачевског и лојаних официра може можда бити предмет спора, али њена позадина никако није било Стаљиново “лудило“ како се то данас сугеришу на Западу и у либералним круговима руског друштва.
Током власти Јосифа Стаљина настављен је и интезивиран процес индустријализације руског друштва започет у време Петра Столипина, успорен у време Првог светског рата, а потпуно суспендован током две револуције и братоубилачког грађанског рата од 1917-1922. године. Економска достигнућа током 30-их година, када је остатак света пролазио кроз велику економску кризу, били су заиста импресивни. Од индустријски слабо развијене земље из царског времена, Русија је у појединим областима постала технолошки најнапреднија држава света. Примера ради 1928. основана је тешка машинска индустрија Уралмаш, чији су производи за експлоатацију нафте у 50-им годинама превазишли конкуренцију у САД. У Стаљиново време конструисана су и најсавременија оружја тог времена, први вишецевни бацач ракета популарна Каћуша и тенк Т-34, јединствено оружје у историји које је заслужило споменик.
Средином Другог светског рата преко 90% арсенала Црвене армије производиле су домаће фабрике, што је вишеструко више од односа који постојао у време Првог светског рата. Тврдње да је Стаљин занемарио претње од немачке агресије оповргава чињеница да је 30-их година почео масовно пресељење стратешких грана индустрије у регион Урала и пространства Сибира. Овај Стаљинов маневар Фидел Кастро је у једној својој колумни описао као “пророчки“, сматрајући га кључем совјетске победе у рату. Поменути концерн Уралмаш смештен је у удаљеном Свердловску (данашњи Екатеринбург).Током Другог светског рата тамо је произведено преко 6.000 тенкова, 19.000 шасија за оклопна возила и преко 30.000 компоненти за артиљерију. Стратешка индустрија лоцирана у удаљеним регионима била је недоступна непријатељској авијацији и могла је несметано да опремом снадбева Црвену армију.
Време када су руску владу предводили Петр Столипин и Сергеј Вите, почетак 20. века, сматрају се златним годинама руске привреде. Империјалне златне резерве биле су уочи Првог светског рата процењене око 1.400 тона. Овај ниво руске златне резерве поново су достигле тек недавно. Након Првог светског, грађанског рата и две револуције, руске резерве злата пале су у 1928. години на само 150 тона. За свега 13 година Стаљин је успео не само да врати рекордни ниво златних резерви из времена царства, већ и да га буквално удвостручи. Пред почетак Другог светског рата златне резерве СССР-а достигле су невероватних 2.800 тона. У моменту Стаљинове смрти, након 4 године застрашујућег рата и обнове опустошене земље смањене су за свега 300 тона. Михаил Горбачов и Борис Јељцин током свог управљања Русијом изгубили су неколико пута више златних резерви, него Стаљин за 4 године рата и обнови порушене земље која је уследила.
Осим технолошки најнапредније и војно најјаче силе свог времена Стаљин је створио вероватно једино друштво у историји људског друштва у коме је потпуно била искорењена корупција и непотизам. На прве линије фронта у рату за одбрану отаџбине послао је и своје синове. Старији Јаков, артиљеријски официр, у првом месецу рата пада у немачко заробљеништво. Гласинама која се на Западу шире да је совјетски вођа одбио размену свог сина за фелдаршала Паулуса заробљеног под Стаљинградом, супростављена је легенда која кружи међу херојима Русије.
По тој легенди, средином лета 1941.године Берија саопштава: “Друже Стаљине добили смо информацију да се ваш син Јаков налази у немачком заробљеништву.“ Стаљин вест прима мирно и узвраћа питањем: “Колико се наших војника налази у немачком заробљеништву Лаврентиј Павлович?“, на шта Берија одговара:“Преко 2 милиона друже Стаљине“. Стаљинов кометар био је “Све су то моји синови“. Млађи син Василиј, служио је у ваздухопловним снагама, током рата обавио је више десетина борбених летова и у непосредној борби оборио неколико немачких авиона.
На Стаљиново инсистирање у Црвену Армију инкорпорирана су војна обележја и традиције Царске Русије, као што је георгијевска лента (забрањена након Октобарске револуције), а основана је и “Сувороска војна школа“.
Средином 30-их година сам Стаљин изговорио је чувену реченицу: “Ја знам да ће много смећа бити бачено на мој гроб, али све ће то развејати ветар историје“. Реченица из данашње перспективе заиста звучи пророчки. Прво су Стаљњинови наследници на челу са Хрушчовим осудили његов режим кроз форму борбе против култа личности. Потом је у годинама перестројке и владавине Бориса Јељцина покренута свеопшта антистаљинистичка хистерија, која је била на истом фону онога што се о Стаљину тврди на Западу, да је совјетски вођа убио више људи него Хитлер. А онда сасвим неочекивано, почетком овог века ветрове историје покренуло је дело Владимира Карпова “Генралисимус“.
У предговору “Генералисимуса“ Карпов је написао: “Све што сам навео у књизи је строго документовано, појединци ми можда могу замерити на првеликом броју цитата“. Након објављивања књиге 2002. године, антируске снаге су Владимира Карпова, Хероја Совјетског Савеза и уваженог аутора до тад многих цењених књига, искључиле из Савеза писаца Русије. Те снаге је истина итекако заболела. Сам Карпов је био осуђен у периоду репресије, упућен у логор, потом у кажњенички батаљон, али му све то није сметало да у књизи на објективан начин представи конкретне документе о делатности Стаљина.
Његова књига није писана с намером да Стаљину „врати ореол комунистичког свеца“. Карпов ову велику и контроверзну личност једноставно осветљава на другачији начин пружајући читаоцу сасвим другачију и много објективнију слику о Стаљину као великом државнику, свакако највећем кога је дала Русија током 20. века.
Карпов је, како пише новинар и социолог Слободан Рељић, пре свега “вансеријски талентован писац документарне прозе“, који је за собом оставио 12 књига, између осталог и тротомно дело о маршалу Жукову. “Вештина са којом Карпов користи документе – одлуке, прогласе, закључке, резолуције али и дневнике, белешке, сведочења, па и интервјуе… – чине текст читљивим, готово као криминални роман“.
Поред дела Карпова критику клевета на рачун Стаљина, које су ширене у руском друштву могу се наћи и у веома популарној књизи бившег руског министна културе Владимира Мединског “Митови о Русији“.
Целовита слика о лику и делу непоновљивих личности светске историје не може бити црно-бела и вероватно се налази негде између крајности које заступају њихови жестоки критичари и безусловни поштоваоци. Ветрови историје изгледа су почели да дувају и под њиховом дејством објективна слика о Стаљину бруталаном владару, иза кога су остала многа грандиозна дела полако добија свој оквир.
Иза проглашавања Стаљина за највећег зликовца крију се подмукли разлози. Један од њих је и да се будућим руским владарима не сме оставити за узор неко ко је тако успешно спречио западни пројекат о потпуном уништењу руске државности.
Свако ко се озбиљније бави руском историјом и културом, приметиће да острашћеност и мржња према Јосифу Висарионовичу Стаљину превазилази границу објективног историјског тумачења. Многи људи патриотско-православног духа у Русији, попут Јована Сничева, митрополита санктпетербуршког и ладошког или Светог Луке Војно-Јасеницког (на вест о Стаљиновој смрти он је написао – До земље се клањам сенима великог Стаљина) са пуно поштовања пишу о Стаљину. Међутим, у једном делу руске, па и српске јавности влада уверење да је Стаљин “крвави диктатор и ништа више!“. Догађа се да чак и људи из патриотског блока, који воле Русију, у исти кош стављају – “злочинце попут Хитлера и Стаљина“, несвесни да тиме раде у интересу највећих непријатеља и Русије и Србије. Управо то желе србофобски и русофобски писци историје, којима је до историјске истине стало исто онолико колико и хашким судијама до праведног суђења.
Иза проглашавања Стаљина за највећег могућег зликовца крију се два подмукла разлога. Први је перфидна жеља да се Руси као народ прогласе злочинцима и кривцима за Други светски рат (наравно, кривица за Први светски рат резервисана је за Србе) и да се обезвреди грандиозна победа руске војске у Другом светском рату. Други разлог је сличан као и у случају Ивана Грозног. Не сме се оставити као узор будућим руским владарима неко ко је тако успешно спречио западни пројекат на потпуном уништењу руске државности. А такав пројекат је имао добре шансе на успех и у време пред почетак владавине Ивана Грозног и у време пред почетак владавине Стаљина (да се власти дочепао Троцки).
Три историјске заслуге за руски народ Стаљину не могу порећи ни његови највећи непријатељи. Прво, што је после Лењинове смрти осујетио долазак на власт великог русофоба Лава Троцког, чија би владавина представљала реалну опасност да Руси доживе судбину америчких Индијанаца. Друго, као врховни командант Црвене армије, спречио је светску доминацију највеће пошасти у историји – Хитлеровог нацизма. Треба замислити ситуацију, када индустрија тадашње ЕУ ради за потребе Источног фронта, а сви европски народи (са изузетком Срба и Грка) шаљу организоване војне формације на Источни фронт. Треће, борећи се против Хитлера, знао је да ништа већи пријатељи Русима нису ни “савезнички“ западни лидери, па је у тајности радио на стварању атомске бомбе. Када су Черчил и Труман желели да то искористе као врсту притиска на Стаљина, он објављује да је СССР успешно извршио подземну пробу атомске бомбе. Национална безбедност Русије (самим тим и целог света) и данас почива на том достигнућу.
Представа о Стаљину као највећем зликовцу углавном је створена на основу многих лажних митова титоистичке и прозападне историографије или руске пете колоне смердјаковског духа. Мит о “милионским жртвама крвника Џугашвилија“ као и мит о “геноциду у Сребреници“ само су наставак германско-ватиканске историографије која већ вековима буквално кастрира историју православних Срба и Руса, а прихватање лажних митова неминовно води до губитка националног идентитета.
Први мит – наводна Стаљинова кривица због потписивања Пакта Рибентроп – Молотов, где се лицемерно оптужује Стаљин за жртвовање Пољске. Прво, пактове са нацистима и фашистима пре СССР потписале су све велике западноевропске силе. Друго, Стаљин је осетио опасност од Хитлера и предложио је западним “савезницима“ да заједничким нападом на Немачку предухитре велико зло које се спрема читавом свету. Начелници генералштаба Енглеске, Француске и СССР разматрали су ту могућност више од месец дана и тек после пропасти преговора због лицемерја западних “савезника“, Стаљин креће на потписивање пакта са Немцима. Треће, Стаљин је Пактом Рибентроп – Молотов само повратио под окриље совјетске државности територију коју је Лењин Брест-Литовским споразумом поклонио Пољацима (тим споразумом Лењин се одрекао скоро трећине територије Царске Русије!). Четврто, била је то далековида одлука како би се добило на времену да се земља спреми за рат. Војна индустрија је добила највећи приоритет у земљи. Са друге стране, да је Хитлер имао Балтик као одскочну даску за поход на Русију, питање је да ли би била могућа одбрана Москве која је и без тога била пред падом. Пето, Руси су на Далеком истоку били принуђени због Јапана држати 40 дивизија, а Стаљин је приморао Немачку да потпише Споразум о ненападању без сагласности Јапана, због чега су се Јапанци веома увредили. Тако, по речима Молотова, није испало ништа од савеза Немачке и Јапана.
Други мит – тврдња да наводно Стаљин није имао ништа са војном победом, да би Жуков и остали генерали победили непријатеља и без Стаљина. На овакву глупост један руски генерал је одговорио да је то равно тврдњи да би глумци могли без режисера или са лошим режисером направити изузетну позоришну представу. Када је рат почео, Стаљин је не једном показао храброст и присуство духа. Приликом опсаде Москве од октобра до новембра 1941. године, упркос саветима, Стаљин није напуштао кабинет у Кремљу. Премда су се, и буквално, тресла стакла од детонација и шрапнели летели около, војни врх на челу са Стаљином је напорно радио.
Трећи мит – Стаљин се наводно није припремао за рат са Хитлером. Само крајње неупућен човек може помислити да се таква грандиозна историјска победа над нацизмом могла извојевати без претходне озбиљне припреме читаве земље за рат. Чак ни невероватно херојство руског народа (наравно и других народа СССР, али је главни терет рата на својим плећима изнео руски народ) само по себи не би било довољно за велику победу да није на фронт стизало најсавременије наоружање, да није било довољно муниције и горива и за војску и за индустрију, за фронт и за позадину, да није било довољно сировина за невероватан индустријски раст и то у ратним годинама. Немци су у првим ратним данима брзо напредовали због издаје, а никако због неспремности за коју се оптужује Стаљин и о томе ће се тек писати.
Четврти мит – Стаљин се оптужује за непотребно чишћење војног врха у предратним годинама. Тачно је да су страдали многи који су само помислили о завери, али је тачно и да је било више него озбиљних завера. Стаљина многи критикују због уклањања генерала Тухачевског и њему блиских официра, а не знају да је он заједно са Хитлером планирао преврат у СССР 1936. до 1937. Године ( о генералу Тухачевском је већ поменуто раније) Тухачевски је предао комплетан мобилизацијски план СССР Хитлеру и на основу тога је и разрађен план „Барбароса“. Међутим, као што је већ речено, било је завера и на самом почетку рата и право је чудо Божје како је Стаљин успео да спречи расуло, надмудри унутрашње издајнике и заустави непријатеља који је због издаје стигао надомак Москве.
Дакле, брз продор Немаца у првим данима рата није уследио због чистки и неспремности за рат, него због издаје. Велики руски цар Иван Грозни, у свом одговору издајнику Курбском пише: “…Ако желиш да се не плашиш власти, онда ради добро, ако радиш зло – бој се власти, јер Цар не носи мач узалуд…“. Стаљин је победио Троцког али је морао да се суочава са мноштвом његових следбеника, људи кова Курбскога, и у тренутку напада нациста на СССР! Са Курбскима у власти, свакако се не би могао победити Хитлер.
Пети мит – Стаљинова борба против Руске православне цркве. У самој РПЦ и верници и клер се према Стаљину односе са дубоким уважавањем. Деценију пре доласка Стаљина на власт карактерише страшан прогон православаца, рушење православних светиња, укратко – тих десетак година не могу се поредити чак ни са прогоном хришћана у Римској империји пре Миланског едикта.Још за Лењинова живота бољшевици-интернационалисти су покушали да уз помоћ “обновљенаца“ изнутра разбију РПЦ и Стаљин је био једини политичар који је заступао тихоновску линију у РПЦ. Однос Стаљина према РПЦ мењао се током времена, међутим, Стаљин је непрекидно уклањао једну по једну антируску и антицрквену уредбу донету у доба Лењина и Троцког (поменућемо забрану часописа “Безбожник“ и укидање антирелигиозне пропаганде). Све до почетка Другог светског рата било је прогона цркве, али се радило по инерцији и малициозно је због тога оптуживати једино Стаљина. Јер, свако објективно и озбиљно истраживање показује да је Стаљин прекинуо прави погром Цркве коју су спроводили троцкисти.Захваљујући њему обновљена је Патријаршија и тадашњи јеретици “обновљенци“ доживели су пораз у окриљу РПЦ, а “тихоновци“ поново преузели кормило РПЦ. После праве ренесансе у послератним годинама Стаљинове владавине, након његове смрти власт Никите Хрушчова започиње нови страшни прогон РПЦ.
Стаљин је за време рата слушао савете црквених људи, па и Матроне Московске, вратио је у живот идеју руског патриотизма због које се у време Троцког кривично одговарало и под плаштом “совјетског патриотизма“ полагано је уклањан агресивни русофобски марксизам-лењинизам. Његово прво обраћање јавности после почетка немачке агресије, почело је речима “Браћо и сестре“, што је манир обраћања проповедника православним верницима, а никако манир марксисте-лењинисте.
Шести мит – Стаљин нам је донео Тита и комунизам. Кратко – лаж. Тито уопште није био Стаљинов, него Черчилов избор, а Стаљин није желео да намеће Србима комунизам.
У вези са Стаљиновим култом личности, Шолохов каже: “Да, било је култа, али је било и личности“. Свакако да није мит баш све што се пише о Стаљину, али чињеница да је много више сатанизован и од самог Хитлера паметноме говори доста. Он је наследио државу растурену у грађанском рату, разорену и духовно и материјално, са појавама страшних русофобских девијација попут забране изучавања руске историје! (Стаљин 1934. године тај предмет враћа у школе). Победио је све унутрашње непријатеље и нацизам – највеће зло човечанства.А иза себе је оставио најмоћнију државу на планети, са изузетним достигнућима у свим сферама људске делатности – у науци, техници, култури, уметности, спорту… Није патетика него истина, ако се каже да је живео изузетно скромно и да је у гроб отишао са једним шињелом и паром чизама.
“Гвоздена завеса“, успостављена због Стаљинове неспремности да игра по диктату Запада, сматрана је великим злом за источноевропске народе. Данас видимо да је то заблуда и да је и на духовном (прихватање гнусоба западне антицивилизације – содомије, наркоманије, бестидности и свакојаког моралног посрнућа) и на економском плану (пре “европског пута“ државе нису биле у дужничком ропству, а данас се њихова задуженост мери стотинама милијарди евра)“гвоздена завеса“ према Западу била веома корисна.
Совјетски лидер је био један од “велике тројке“ победника у Другом светском рату, а његов живот, политичку каријеру и ефекте његове политике опширно су истраживали руски и западни научници. 70 година касније, Грузијац остаје проблематична политичка фигура у Русији и многим другим бившим совјетским државама, а његово наслеђе је често у центру жестоких дебата. На Западу је осуда Стаљинове политике сада апсолутна, али то није увек био случај.
Проблем Стаљиновог наслеђа
Талас политичке репресије 1936-1938, познат и као Велики терор, један је од најзначајнијих елемената Стаљиновог наслеђа из угла западних историчара. На Западу се овај период обично посматра кроз призму британског историчара Роберта Конквеста, кога су други – попут америчког историчара Ј. Арч Гетија – оптуживали за сталну екстраполацију података о жртвама и за изостављање почетка чистки под Лењином. Историчари стално преиспитују ове бројке, али Запад се више фокусирао на овај период него на било шта друго. Ипак, остаје чињеница да је Стаљинова политика била изузетно оштра.
Његов приступ је нанео највећу штету војскама Осовине, али уз огромну цену. Таква жртва живота била је анатема за западне лидере који су тражили реизбор чак и током рата. Према многим историчарима, укључујући Гила Мерона, ово је био главни фактор у сталном одлагању савезника отварања другог фронта у Европи и оно што је разбеснело Стаљина, о чему сведочи његова преписка са Черчилом. У суштини, жртва коју су Совјети поднели била је и добродошла и ужасавајућа са западне тачке гледишта.
Стаљина на Западу углавном посматрају по његовој бруталности, а мало академика и писаца је одвојило време да истражује човека, еру и околности током његовог времена на власти. Међутим, историчари као што су Ј. Арч Гети и Матју Е. Лено су прагматичнији у процени улоге вође у догађајима из 1930-их и 1940-их. Исто тако, књига Карла Шлогела “Москва 1937“ пружа потпунију слику Стаљиновог вођства Совјетског Савеза.Ови истраживачи детаљно описују догађаје чистки и политичке репресије, али такође примећују невиђену модернизацију и технолошки напредак који су се десили у тандему током тог периода.
Када је Стаљин добио своју политичку битку против Троцког, земља је већ била потпуно разбијена након немилосрдног преузимања власти од стране бољшевика, грађанског рата и црвеног терора. Земља никада није била индустријска сила и схватајући да долази важан рат, Стаљин је чувено објаснио ситуацију у говору индустријским менаџерима 1931: “Ми смо педесет или сто година иза напредних земаља. Морамо да пређемо ову дистанцу за десет година. Или ћемо то учинити, или ћемо бити сломљени.“
Као опште правило, историчари раде без моралне пристрасности, а политичка личност се обично анализира према стању у земљи када је дошао на власт у односу на време када је отишао. Индустријализација Совјетског Савеза довела је до катастрофалних жртава међу становништвом, али је модернизовала земљу. Као што је Исак Дојчер рекао “Срж Стаљиновог истинског историјског достигнућа лежи у чињеници да је затекао Русију како ради са дрвеним плугом и оставио је опремљену атомским гомилама.“
О Стаљиновом имиџу пре и после рата
Оно што западни историчари и новинари данас пишу о Стаљину је једно, али не треба заборавити како је тада виђен совјетски лидер. За многе на Западу, руска револуција и “диктатура пролетаријата“ били су блиставо светло на Истоку, обећање бољих дана, прави извор наде. И дуго је Стаљин био инкарнација ове светлости. Отуда и надимак “Отац нација“, који су му дали совјетска пропаганда и комунисти широм света.Тежина комунистичких партија у земљама попут Француске или Италије, које контролише Комунистичка интернационала (Коминтерна), била је адут у рукама СССР-а за пропагирање повољног имиџа свог лидера међу западним становништвом. Фасцинација је била таква да европски комунисти нису били вољни да се упусте у отпор Хитлеру све док Стаљин није дао зелено светло, након почетка немачке инвазије на СССР. Али масе нису биле једине које су биле фасциниране Стаљином и оним што је он инкарнирао.
Са појавом народних фронтова у Европи и превирањима шпанског грађанског рата, многи левичарски интелектуалци дуго су задржали своју позицију док су уживали одличну репутацију у елитним круговима. Луј Арагон, Жан-Пол Сартр, Луј Алтисер, дописник Њујорк тајмса Волтер Дуранти, Пабло Неруда, Ернест Хемингвеј, Андре Малро, Ромен Ролан…Због свог левичарског сензибилитета, антиколонијалног става, пацифизма или идеализма, неговали су позитивну слику о Москви, а самим тим и о Стаљину.
Штавише, људи, попут “петорке Кембриџа“ или физичара Клауса Фукса, активно су шпијунирали за СССР. И то је било да се боримо за циљ, а не за новац. Њихов допринос јачању моћи Москве и стварању првог совјетског атомског оружја не може се потценити. На још једном нивоу, Френклин Д. Рузвелт и Винстон Черчил били су искрено импресионирани совјетским лидером, са којим је амерички председник имао љубазну преписку. Анкета Ифоп-а спроведена на крају Другог светског рата показала је да већина француског становништва верује да је Совјетски Савез победио у рату, а не западне силе. Стаљинова популарност је била на врхунцу и он је био вероватно најмоћнији човек на свету.
Стаљин и западна реторика према руским лидерима
Иван Грозни је вековима важио за чудовиште, због своје немилосрдности у унутрашњој политици, али и због тога како је освојио огромне територије и постао претња сопственом империјализму Запада. Некако се игнорише чињеница да је био веома важан реформатор. Петар Велики, није био ништа мекши, већ напротив, сматра се занимљивом личношћу пре свега зато што је отворио “прозор у Европу“ и уградио западне елементе у руску цивилизацију. Када је реч о Стаљину , западни ставови фаворизују интернационалисте. Горбачов и Јељцин, који су желели да се прилагоде западним стандардима, сматрани су “добрим“ руским лидерима.
Грузијац је можда једини који је успео да буде предмет и хвале и гнушања Запада. Стаљин је постао проблем либерално-демократске пропаганде током рата. Као што је совјетски агитпроп морао да оправда свој изненадни савез са капиталистичким земљама, англосаксонски медији су морали да објашњавају зашто је Стаљин био велики државник и добар савезник.Снимани су просовјетски филмови, на лични захтев америчког председника, а снимљен је и играни филм “Мисија у Москву“ како би се оправдале чистке. Стаљин је два пута проглашен за “личност године“ часописа Тајм у року од три године, а чак је и објављивање “Животињске фарме“ Џорџа Орвела одложено. Око њега се активно неговала позитивно пристрасна кампања.
Тек прогресивно, током Хладног рата, наратив се мењао. Међутим, било је веома тешко ставити Стаљина у исти кош са Хитлером, пошто је рат коштао СССР смрти 27 милиона људи и дао му место за столом победника. Традиционално, победници су они који пишу и преписују историју, али 70 година касније, Запад је све сигурнији у свој капацитет да поново напише причу 20. века. А Стаљин се сада чешће представља као Хитлеров саучесник који му је помогао да организује хаос и терор у Европи.
Овај наизглед некохерентан став боље је објаснити ако испитамо структуре моћи у либералним демократијама. Од почетка 20. века Запад је развио систем у коме се не желе јаке инкарнације моћи. До 1900. године, према америчком филозофу Шелдону Волину, САД су већ живеле под “обрнутим тоталитаризмом“, то јест системом у којем корпорације и лобисти владају док влада служи као слуга. У својој чувеној књизи “Пропаганда“ из 1928. године, Едвард Бернајс је објаснио: “Свесна и интелигентна манипулација организованим навикама и мишљењима маса важан је елемент у демократском друштву. Они који манипулишу овим невидљивим механизмом друштва чине невидљиву владу која је права владајућа моћ наше земље.“
Ако су Бернајсови закључци тачни, то имплицира да западном систему нису потребни државници и политички реформатори са визијом за одређене нације, већ администратори и менаџери са кратким мандатима. Шеснаестогодишњи мандат Ангеле Меркел представља значајан изузетак у савременим либералним демократијама. Међутим, Меркелова је радила као део Европске уније, са својим софистицираним институцијама и тешком бирократијом. Ово може објаснити зашто дужина њеног времена на функцији никада није била критикована, док Запад често изражава забринутост због тога што мушкарци попут Путина остају на функцији дуже време.
Међутим, као што су различите кризе показале, либералне демократије привремено прихватају “снажне људе“ када се то уклапа у политичку агенду. Пјер Конеса, француски специјалиста за геостратегију, аутор је књига “Измишљање непријатеља“ и “Холивар: Холивуд, оружје масовне пропаганде“. Он објашњава како западњачка размена порука прибегава превртљивом кинематографском процесу демонизације свог непријатеља и представљања његове стране као херојске. Стаљин се уклапа у овај образац, јер је он једини човек у Кремљу који је икада третиран као опасан човек, затим као херој, и на крају преименован у инкарнацију зла.
Након смрти 05.марта 1953. Године Стаљиново тело било је изложено у великој Сали- познатом ,,Колоном залу’’ (сали на стубовима) недалеко од Кремља, у најужем центру Москве. Милиони људи широм Совјетског Савеза оплакивало је Стаљина а стотине и стотине хиљада московљана али и људи из других крајева прошло је крај његовог одра. Људи су сатима чекали у реду, падали у несвест. Говорило се да је у општој гужви у центру Москве било и жртава. Апсурдно је али истинито да су за Стаљином плакали и многи који су били под репресијом, чији су најближи ни криви ни дужни страдали. Балсамовано Стаљиново тело пренето је у Маузолеј на Црвеном Тргу и положено поред Лењиновог тела. Тамо ће остати све до октобра 1961 када је, после разобличавања култа личности на 20. конгресу КПСС, изнето из Маузолеја и сахрањено само неколико метара иза Маузолеја где почивају остаци многих совјетских политичких и војних руководилаца и револуционара.
Поједини угледни, неострашћени аналитичари, уклонили су се од стереотипа о Стаљину као тиранину и нашли доста и позитивних страна код Јосифа Висарионовича, истовемено не негирајићи злодела која му се у Русији и свету преписују. Они чак тврде да је истовремено са суровошћу којом је владао, Стаљин био спасилац руске нације.
Поводом откривања споменика Стаљину пре више година на Јалти, веома угледна докторка историјских наука Наталија Нарочницкаја каже да то није споменик Стаљину већ историјском догађају 20. века. Нема ту никаквог величања Стаљина. Она истиче да има права да о томе даје свој суд јер је њен стриц заглавио у логорима а отац двадесет година био брат “народног непријатеља“. Али, она каже да као частан историчар, увек поставља питање: Зашто сада неко од Стаљина покушава да направи злотвора а злотвором нису прогласили Кромвела, који је крвљу залио целу Енглеску, нити Робеспјера и Дантона, коме и данас стоји споменик на булевару Сан-Жермен у Паризу. У поређењу са бројем становника, жртве француске револуције превазилазе све репресивне режиме 20. века. Али Французи не уклањају споменик. Критичаре Стаљина не узбуђују његове репресије, него то што је обновио Совјетску Русију, коју су притискали са свих страна, и једнаку по снази западним силама. Наравно да нико неће да се стаљинизам понови, али то није повод да се обезвређују достигнућа те велике епохе.
Нарочницкаја такође каже: “… да Русија није повратила Крим, то би била за њу катастрофа. За само годину дана после кијевског Мајдана, руска Црноморска флота била би истерана из Севастопоља и тамо би изградили базу НАТО пакта. То би био крај Русије као велике државе.“
Познати руски економиста и аналитичар Михаил Дељагин каже:“…либерали не мрзе Стаљина зато што је на дачи посадио 60 хиљада стабала дрвећа у време док је владала глад иако су десет година то дрвеће садили у Кунцеву. Мрзе га због тога што је СССР супротставио Западу и што је у гроб легао са закрпљеним чарапама.“
Некадашњи високи државни и партијски чиновник, Александар Шељепин, посведочио је историчару Дмитрију Волкогонову да иза Стаљина није остала готово никаква вреднија имовина. Испоставило се да пописивачка комисија није имала много посла. У Стаљиновом стану од вреднијих ствари нашао се само један државни пијанино. Није било чак ни једне вредније слике. На зидовима су висиле репродукције слика из новина уоквирених јефтиним дрвеним рамовима. Намештај је био прост, јефтин. Осим маршалског мундира, од одеће је нађен пар обичних одела, обичне сеоске ваљенке и сељачки гуњ. Од многобројних дача које је користио, ни једна није била лично његова и све су после његове смрти враћене држави.Његова деца и њихове породице живели су често у оскудици.
“Кад сам био млад… каже Дељагин “ написао сам трактат против Стаљина а онда ми је све то један стари паметан човек оспорио. Рекао сам му:“Хоћете ли да кажете да је Стаљин био добар?“ Узвратио ми је:,,Не, младићу, Стаљин је био лош, али апсолутно не због тога што ви говорите.То је бесмислица.Стаљин је био лош зато што је његов систем изродио Горбачова.’’
“Не желим да кажем да је Стаљин био добар. Уопште не, Боже сачувај..“ каже Дељагин. “Али, то је био човек који је у том часу осујетио уништење руске цивилизације. Невероватном ценом, великом крвљу, страшним грешкама.“
Личност Стаљина остаје велика енигма и за историчаре у самој Русији. Чекајући на суд историчара, изгледа да је Стаљина рехабилитовао сам руски народ.Пре шест година у Русији је спроведена велика анкета која је требало да одговори на питање- ко је најзнаменитија личност те земље у њеној хиљадугодишњој историји; другим речима, ко је “отац нације“, односно ,“име Русије“. У анкети коју је организовала државна телевизија, која је трајала шест месеци и у којој је учествовало око 50 милиона људи, дакле више од једне трећине грађана те земље, Јосиф Висарионович је заузео треће место, одмах после Александра Невског и Петра Столипина. Невски је био велики војсковођа из 13 века, победник у многим биткама, међу којима и у бици са Швеђанима на реци Неви по којој је и добио име. Столипин је био познати политичар и реформатор, председник владе у периоду 1906- 1911 године. Стаљин је добио више гласова и од таквих величина као што су песник Александар Пушкин, цар Петар Први, вођа Октобарске револуције Лењин, писац светског гласа Фјодор Достојевски, војсковођа Александар Суворов, научник Дмитриј Мендељејев, цар Иван Грозни и многи други.
Стаљина љуто мрзе не зато што је пролио реке крви. Људи који га мрзе јако воле Петра Првог у чије време се број становништва смањио за трећину. Људи који га мрзе веома толерантно се односе према Ивану Грозном.
Стаљин је свој врат подметао под јарам историјске неминовности и вукао. Он је схватао да између њега и непостојања, да између данашњег дана и небића и нестајања, при том целог народа, стоји само он сам и ништа више. Сам човек. И он је стварно прихватао одговорност за постојање целог народа. А у том погледу он је био апсолутно доследан.
Стаљин је, како данас тврде поједини руски аналитичари, видео у Комунистичкој партији само средство за постизање “диктатуре пролетаријата“ односно власти народа.Они комунисти који су дошли после њега, видели су у партији средство за управљање народом. И мада је социјализам превазилазио капитализам у социјалној сфери, не сме се допустити да се у име социјалних гарантија ограничава слобода изражавања и право на слободу кретања. Нико не жели да живи у кавезу чак и ако је он саткан од злата.
Медији и историчари у свету, па чак и у Русији, које финансира Запад, неће о Стаљину рећи никада ништа позитивно. Многи такође не знају шта је он у ствари желео, какве је циљеве имао. Ко је од његових критичара прочитао било шта што је Стаљин написао? Коме је познат такозвани Стаљинов устав из 1936 године? Ко зна шта је у том уставу написано и каква права тај устав гарантује грађанима и локалним органима власти? Већина је читала само клевеничке текстове написане по налогу оних који се плаше Стаљина чак и после његове смрти.
Велика већина грађана Русије данас не зна, нити је о томе било шта чула, да су у Стаљиново време реални дохоци грађана сваке године расли а да су цене прехрамбених и других важних производа стално падале.Имао је визију да у перспективи поједини производи буду и бесплатни.
У свом уставу Стаљин је дефинисао и перспективу федералне државе према којој би велика овлашћења имале републике и њихови локални органи. Републике би мале велику слободу и могућност да самостално одлучују о свом развоју. У савезни буџет уносиле би само део својих прихода неопходан за финансирање потреба у случају да неке од република западну у финансијске тешкоће.
Све се то, кажу најновија истраживања, може проверити у “Стаљиновом уставу“ из 1936 године. Тај устав који је, како наводе аналитичари, највећим делом писао сам Стаљин, био је најпрогресивнији устав свога времена. Осим ограњичавања централне власти, он је гарантовао слободу окупљања, подржавао мала и средња кооперативна газдинства, осигуравао право на исплаћивање боловања, пензије, рехабилитацију, једнака права људи свих раса и оба пола.
Слика о Стаљину има, дакле, две стране. По једној, он је највећи зликовац који познаје човечанство. По другој, Стаљин је спасилац руске нације и руске државе. Без њега, односно да је неко други био на његовом месту, историја Русије као државе и руске нације била би сасвим другачија. Ако би уопште и трајала до данашњих дана. А заслуга томе припада човеку чији корени нису руски већ грузијски, кавкаски. Многи сматрају да и у тој чињеници лежи величина Јосифа Висарионовича.
Политичари, историчари, аналитичари и коментатори веровато ће се још дуго спорити око ових питања.Очигледно, за неког ће Стаљин и даље бити тиранин каквог свет није познавао, а за друге- велики државник и спасилац Русије, спасилац руске нације. Победник у Великом Отаџбинском рату, победник над фашизмом који је претио да завлада светом.
Што је даље од нас фигура Ј.В. Стаљина, то су јасније невероватне размере овог политичког гиганта очигледне не само активним присталицама комунистичких идеја, већ и свима осталима. Како је песник рекао, “велико се види на даљину“. Данас све више милиона руских грађана тражи истините одговоре на питања везана за Стаљиново доба. Лажи и митови о Стаљину који су подметнути последњих деценија више не уливају поверење маса.
Могу се измишљати свакакви митови о ери Стаљина, али постоје неоспорне чињенице. Главни међу њима: током Стаљинових година, становништво земље је значајно порасло. Полазна тачка је 1927.година када је Стаљин чврсто стао на чело државе, а исте године је спроведен попис становништва који је показао број од 148,4 милиона људи. Према попису из 1952. године, земљу је већ насељавало 40 милиона више – 188,4 милиона људи. И то упркос чињеници да је током Великог отаџбинског рата држава изгубила, према различитим проценама, од 20 до 27 милиона људи.
Западно изједначавање Стаљина са Хитлером јер им треба веза Путин – Хитлер
Стаљин је умро пре седамдесет година. Али, да ли је Стаљин просто историја – заједно са В.И.Лењином, Николајем Другим Романовим или Петром Великим? Не, он је и даље актуелан, јер му се обраћају, зову га, плаше га се, упоређују друге са њим. И то не само у Русији, већ и у свету.
Поента у свему томе више није у стварној историјској личности Јосифа Висарионовича Џугашвилија-Стаљина, већ у миту који је постао.Тај мит се и даље користи у идеолошком и информативном рату који траје.
Најпопуларније једначине за поређење данас су “Стаљин-Хитлер“ и “Стаљин-Путин“.Први користе Запад и руски космополити ватрени антисовјети који га називају ђаволом, убицом, изазивачем Другог светског рата, освајачем пола Европе.
Други мит о Стаљину популаран је и на Западу и у Русији, али ако га руски противници користе као наставак уподобљавања Хитлеру да би стигли до изједначавања Путина са Хитлером, а у самој Русии поређење са Стаљином долази као комплимент Путину и као замерка што још увек “није довољно Стаљин“.
Као и у сваком рату значења, прави Стаљин овде није много битан – битни су имиџ и мит. Другим речима, у овоме се два Стаљина боре између себе: на руској страни је Стаљин победник, творац моћне праведне силе и новог светског поретка, а на западној страни – тиранин сопственог народа и тлачитељ народа Европе.
Не само судбина Русије, већ и будућност Европе и остатка света зависи од тога који ће Стаљин победити.Зато Русија не може да напусти Стаљина, бар у овој бици митова…
Спорови око Стаљина су били оруђе за уништавање најпре везе између Москве и Пекинга, а потом и самог СССР-а. Јер, руски ултралиберални кругови хтели су да изврше “коначну дестаљинизацију“, односно да потпуно демонизују и табуишу Стаљина као таквог.Али, 1990-их и 2000-их то није било могуће:почео је потпуно обрнут процес – процес Стаљинове рехабилитације одоздо.
Данас је Стаљин постао не само победник у великом рату, већ и страшна олуја за унутрашње непријатеље, пошаст за корумпиране чиновнике и издајнике, мач за кажњавање труле елите, градитељ праведног система.Управо је ова слика Стаљина коначно укорењена у народној свести и зато га скоро све анкете сада стављају на прво место по популарности међу свим историјским личностима руске историје.
Борити се с тим не само да је бесмислено, већ је и опасно, готово самоубиствено јер ћемо – ако кренемо на ту страну – макар и несвесно стати на страну мита о “црном Стаљину“ – мита који одавно више није антисовјетски, већ русофобичан, усмерен на цепање и пораз Русије. А Стаљин би требало да ради за Русију, да нам помогне у победи. Он би то сам желео.
Јосеф Стаљин, генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, који је био на руководећим позицијама скоро 30 година, остаје и даље контроверзна историјска личност и 70 година након његове смрти. Однос према његовој личности наставља да варира од мржње до безграничне љубави.
Са историјске тачке гледишта, седамдесет година није превише дуги рок. Стаљинов живот, његово дело, његово наслеђе и његова смрт и данас су тема појединих медија, Стаљин остаје вечита енигма руске историје. У појединим градовима Русије и бивших совјетских република, и данас постоје улице и тргови који носе његово име. Било је предлога да се Волгограду врати име Стаљинград, које је носио неколико деценија али никаква одлука још није донета.
У сваком случају Стаљин није заборављен у руској јавности. Већина грађана данас га доживљава као великог државника, иако му не заборавља грехове које је током готово тридесетогодишње владавине починио према сопственом народу.
На крају, могло би се можда и рећи да је Стаљин био човек који је цео живот био сам себи смисао и којег је партијска идеологија наметнула као незаменљивог вођу, а самим тим и посредно смисао читавом човечанству.
Но, смисао је нешто много више и дубље од обичног и смртног човека. Након Стаљинове смрти остао је СССР као светска суперсила, али и низ противречности које ће бити баласт великој империји. Управо у противречностима, могло би се казати налази се и оцена Стаљина као историјске личности. Био је бољшевик који се прилагођавао ситуацији, прагмата коме идеологије није сметала да прихвата идеолошки противне али неопходне ствари у датом тренутку, кокетирао је са многим појавама супротним бољшевичкој идеологији и на крају геополитичке околности и реалност су га натерали да обрати више пажње на империју него на светску револуцију, да се понаша више као руски цареви него као вођи револуционарних светски преврата.
8. април 2023.
说明：