Пише: Александар Милутиновић
Недавно, неко од људи који бране своја имања од искежених чељусти Ротшилда из Рио Тинта и њихових домаћих помагача, рекао је следеће: „Ми бранимо отаџбину од државе!“ Освестимо ли чињеницу да је то прилично тачна констатација и да се оно што је од државе остало често понаша к’о дахија у поробљеној Србији, не могу а да не прикажем примере из пар области живота, који ће много тога рећи.
На шта се своди појам туризма на Копаонику, Златибору и неком трећем финансијски примамљивом локалитету у Србији? Своди се на грађевину, прање новца мутних ликова и компанија које у оваквом миљеу увек бивају блиске некој актуелној власти. Пошто ти који имају новац обично немају школу нити су читали књиге (махом их и презиру), а ако су путовали негде ван Србије то је било махом ради слика за друштвене мреже или за неки илегални посао, онда не остаје ништа него оно старо „магарац у Беч, магарац из Беча”. Просечан власник сумњивог капитала данас, а то су ти који граде, нема свест даљу од најпростијег дигитрона. То значи уложим (обично краденог) толико и толико, узмем плац испод цене (или у бесцење), ово не платим, ово ми да неки баки, брат мој и онда продајем 5 пута скупље. Максимално што такве индивидуе могу још је да направе објекте близу жичара, на језеру окупиравши га потпуно (као рецимо Семетешко на Копаонику), на врх планине, у делу парка, негде где је забрањена градња и сличне „креативне слободе”… Постоје и часни изузеци, али они су ипак мањина, нажалост.
Шта њихов „туризам” не занима, а често ни просечног туристу који долази? Не занима га превише да ли ће отпад бити на стази за скијање након отапања снега и да ли је у аранжману и бацање смећа где ко стигне. Не занима га да ли рецимо скоро сви водотоци око Копаоника су или у цеви или у смећу или у оба, и шта би било ако би се учинило нешто да то више не буде тако. Не схватају да би чиста река, рецимо Самоковка која је скоро сва у цевима или Грашевка која је сва у смећу биле атракције у пар услова.
Којих? Први је да нису у смећу и да нису у цевки. Други, да се чувају и да се негује поточна пастрмка па би се и то могло понудити туристи од априла до октобра па би сезона била целогодишња. Трећи, да се поред обе реке изграде лепо одржаване стазе, дуге и по више десетина километара, за шетњу и вожњу бицикла. Четврто да се праве мале проточне бране да смањују бујичност тока и буду леп призор к’о језерца. Пето, да се народ стимулише да у свим тим крајевима који нису Београд, Нови Сад, Крагујевац или Ниш, остане дугорочно и одрживо. И шесто, да је некоме заиста стало да људи у тим руралним крајевима опстану и живе.
Недавно сам био у Тоскани. Био сам смештен у селу. У том селу људи живе генерацијама и даље виде своју будућност ту. Свака улица је уска, али асфалтирана. Није к’о писта, али нема куће која нема асфалт. Рећи ћете, па то је Тоскана, лако је тамо. Јесте, много тога је лакше али није само до Тоскане, нешто има и до државе и људи. Замислите ситуацију да села на обронцима Копаоника, Златибора, Голије, Фрушке горе…имају перспективу. Данас, незамисливо. Или замислимо да и у Тоскани вода некад има некад нема, асфалт ту и тамо недостаје, грејање да је неизвесно, а производи са села иако најбољи, ником да не требају јер се у страним ланцима продају страни производи, јер домаћих нема. Кад се производ преда, ако није малина, новац ће доћи можда или неће никад. Сточарство угашено зарад сумњивог увоза. Тако се не ствара одрживо село. И тосканска би била пуста да се воде као наша
Шта са визуелним ефектом у оку посматрача? У Тоскани, куће на селу су такве да су пандан нашим вилама у викенд насељима око Београда у којима у њима не живе сељани, житељи тих места, али зато често живе сељачине добитници транзиције и неокомунизма. Много је мало нормалних дошљака у та места.
Оно што је овде „сељачки” стандард недостижно је просечном житељу српског села. По материјалном моменту ове, куће просечног житеља тосканског села чији су преци живели на истом имању, могу да се финансијски мере са кућама наших намучених гастарбајтера ако се понегде вратио неко с парама и са стилом (што је ређе мора се признати) па направио достојан објекат. Ипак, стил је наследан и однос према себи и околини, а формирање нашег отежано константном борбом за голи живот.
Тоскана. Свака кућа обавезно има башту, често кокошке и козе. Наша села све више се стиде истих. Пропаганда, жеља да се не буде сељак. Свако двориште је уредно и више од тога. Код нас, на селу се не исплати ништа радити, а посебно се не исплати живети. Немамо културу живљења, немамо државу која има добре намере. Немамо власти које не крећу од нуле јер поништавају све што су радили, ако су радили, претходни. Само се крађе настављају. Пропаст села, такође.
Казаћете, ратови су, ај да видимо њих, стално били у миру. То сам и ја мислио, међутим, та регија је потпуно страдала од Немаца 1943–1945. Био сам у кући која је била оштећена бомбом. Изгледа савршено данас. Наше махом изгледају као да су јуче изашле из рата. На селу је данас у Србији готово немогуће преживети. Села често немају воде лети ни за пиће а камо ли за купање. Везе с градовима, индивидуалне. Здравствена нега је на нули. За иоле озбиљнију ствар одлази се 30,40, 50 км даље у регионални центар, али ни ту муке не престају. Пошто је знање и етика у изумирању, ни регионални центри и лекари слабо шта нуде па се онда обрни окрени мора у Београд. Ко нема везу, паре, рођаке или оба три, не морам да кажем колико је награбусио. Систем није заказао, него је уништен и не постоји.
Села у Србији, многа, до пре 10-ак година нису имала ни контејнере, а камо ли редовно одношење смећа. Зато сваки улаз и излаз из села, негде испод пута, гаји депонију. Тога није било ни у комунизму. Значи може се, али врх државе то не занима бар 20 година интензивно а од тада смеће се променило и то драматично. Његове количине такође. У Тоскани, рециклира се и уље на ком се пржи месо и риба. Кад сам питао је л’ то одавно јер искрено нисам за то ни чуо, рекоше да није тако давно пре једно 7–8 година. Смеће се сортира по категоријама. У почетку је то теже јер се више мора мислити, не може само да се фрљне нехајно и са извесним олакшањем, али уђе у рутину. Зашто то код нас не може? Под број један јер не постоји идеја шта са рециклираним, ко то плаћа, како, када и зашто а друго јер не постоје у целој земљи (а то су сва буквално села и градови а не само Београд и Нови Сад) нити добре комуналне службе нити индустрија која се бави рециклажом. И након обезбеђених услова за одлагање, не постоје на терену инспектори нити ефикасно судство да се казне брзо реализују. Деведсете, обојена револуција 05.10., давно су та „оправдања” прошла. Ратови су давно били, а док се ми смислимо, не дај, Боже, ће и нови…
На крају, ми, ко што лепо рече гдин/друг Зоран Ћирјаковић, са западном Европом, Америком и земљама Комонвелта, живимо исти календар, али не и исто доба и нисмо упоредиви по много чему. Степен тзв. демократије, однос према раду, поштовање закона, однос према природи ствари су које се од тих система могу само делимично искористити у нашем културном обрасцу и због тога не треба да нам буде лоше. Не би било добро да нам буде репер нити да живот водимо тако што слепо преписујемо све (кажу да смо преписујући неке норвешке законе оставили и то да се види како то нешто утиче на фоке у Смедереву…) што долети са запада, а они хоће да нам баце разне коске. И ми се махом упецамо.
Дакле, ако окупација бар мало прође, ако спознамо да има доста добрих ствари које можемо да учинимо себи, пратећи траг славних предака од којих би свакако да нас одвоје, бићемо много бољи. Ако имаднемо среће и на глобалном нивоу једном, шансе нам расту.
Учимо од других и прилагодимо себи, али чувајмо своје душе и особености. Нисмо имали исте полазне основе, нисмо исто живели, нисмо се исто борили ни ценили слободу ми и земље које долазе из НАТО ешалона. Свуда има доброг света и треба бити отворена срца за доброту али треба знати владе којих земаља (невезано за добре појединце) у дугом року гаје непријатељски однос према Србству и Србији. Тај задатак морамо сами да изучимо док не повратимо суверенитет и државу. Бићемо здравији.
Тражимо пријатеље тамо где нас уважавају са свим нашим вредностима и манама, али и са територијом коју гарантује сем историјског права и наш Устав.
Ми без душе, вере и осећаја припадности породици нисмо ништа макар постали шампиони људскоправаштва, самопорицања, самопонижења и економског тиграрења јер народ је јединство предака, живих и нерођених, а наши преци не разумеју да човек има више од два пола, а да просперитет друштва обезбеђују заједнице без деце и са родитељима истог пола и да је бити Србин ствар тешка за носити и у рођеној земљи.
То упркос утрошеним милионима не разуме ни данашња Србија, а верујем да неће ни она будућа, нераскидива од својих међаша.
Многаја љета, догодине у Призрену
3. јуни 2023.