Сигуран сам да се тешке и сложене околности у којима се данас налази држава Србиј, преламају и кроз мене, као и кроз многе друге слободномислеће и независне појединце ове земље. Признајем да исто преживљавају и поједини чланови политичких странака, који неретко због тако узнемирене савести јавно и демонстративно напуштају своје странке!
Тешке суморне стварности Србије једино нема код оних „креатура“ који свој „политичко-страначки“ посао обављају потпуно механички, без икакве нежељене употребе мозга, као какви роботи, који су у јавности много познатији као ботови! Знам да овим ставом директно опонирам самом премијеру ове земље, који је пре неколико дана јавно изјавио да више цени своје глупе страначке „ботове“ и њихов допринос држави Србији (хтео је рећи СНС-у), него неке „као паметне, мислеће и независне интелектуалце“, који му својом критиком само „сметају“ да издиже Србију!
Данас није лако бити отворени критичар друштвених дешавања у Србији, а не прећи границу доброг укуса, задату и од самог премијера лично. Примарни разлог тога је што је владајућа политичка елита, на челу са премијером, сама и својом вољом у потпуности срозала све важеће норме доброг укуса у комуникацији и опхођењу са људима и јавношћу.
Данас над Србијом лебди страх. То није страх од уздизања, то је страх од падања! У Србији је све мање наде. У Србији је најгласније ћутање и тишина. У Србији је све мање насмејаних. У Србији има гладних!
Повремено у Србији неко и умре од глади. Глад није болест човека, глад је болест државе. Понеко због беде и безнађа дигне руку на себе! И беда је болест државе. Тако бедни, јадни, понижени и увређени скрате своје муке, али скрате и муке друштва око себе, скрате муке своје Србије. Нико од њих није отишао у добровољну смрт са мржњом према Србији. Нико! У Србији има и све мање људи. У Србији има све мање људи који раде.
У Србији свака улица има кладионицу. Када се изгуби свака нада, остаје коцкање, у коме је последњи улог сопствени живот. До те своје последње уплате коцкари пуне буџет Србије! Зато су Србији важне кладионице. Зато не треба журити са подизањем животног стандарда, јер буџет Србије је данас важнији од саме Србије. Држава Србија воли да је што мање деце јер она само празне буџет. Те њихово лечење, вакцинације, те вртићи, те школовање, те студирање, и на крају се само спакују и оду у бели свет. Чисто бацање пара! Коцкари за разлику од деце само пуне буџет. Живели коцкари, живело безнађе! Доле деца! Зато и треба сва дечја опрема да буде опорезована. То је једино што та дечурлија уопште дају Србији.
Европске, Руске и азијске компаније већ дуже време посматрају иранске потенцијале, а америчке компаније траже посреднике да би ушле на ово велико и перспективно тржиште. Изгледа да се клатно моћи дефинитивно помера са Атлантика на Пацифик.
Дана 16. Јануара 2016. санкције наметнуте Ирану због нуклеарног програма су укинуте. На снази више није резолуција Савета безбедности УН-а 2231. Повеља о неширењу нуклеарног наоружања, биће од сада једини међународни правни оквир за иранске нуклеарне активности.
Све светске силе поздравиле су ову одлуку, ипак Сједињене америчке државе, дан након проглашења краја санкција наметнуле су нове санкције за дванаест иранских државних компанија. У телевизијском преносу нацији Иранцима се обратио председник Хасан Рохани и рекао да је Иран скоро 14 година био оптуживан за тајни програм нуклеарног наоружања, што је УН-у дало повода за санкције. Рохани је додао да затварање поглавља о могућим војним димензијама иранског нуклеарног програма није само правно и техничко питање, већ етичка, политичка и морална победа.
Настанак Исламске републике Пакистан 1947. године, сада шесте најмногољудније земље на свету , је било велико достигнуће муслимана у Британској Индији . Муслимани су хтели државу у којој би живели своје животе у складу са својим верским и културним традицијама и где би економски просперирали знатно више него под већинском хиндуистичком заједницом у Индији .
Послератна Индија се убрзо нашла међу водећим земљама Покрета несврстаних и постала главни партнер Москве у региону. Та веза је постала још чвршћа после захлађења односа између СССР-а и Кине која још увек има територијалне спорове са Индијом.
Пакистан такође има гранични спор са Индијом око Кашмира, настањеног углавном муслиманима. Због Кашмира је Пакистан већ четири пута ратовао са Индијом, а и из истог разлога се определио за зближавање са
САД, а касније и са Кином. Резултат тог савеза била је подршка коју су Пакистан и САД пружили авганистанским муџахединима за време совјетске интервенције у Авганистану, а у новије време је то америчко-пакистанска сарадња у борби против талибана. Међутим, са завршетком Хладног рата почели су да се мењају и односи у региону.
У ексклузивном интевјуу за Sputnik International српски политичар и геополитички експерт Драгана Трифковић износи своје утиске као члан делегације Патриотског блока Србије која је недавно посетила Крим и објашњава зашто Косово не може да постане члан Унеска.
Разговарала Екатерина Блинова.
Спутњик: Можете ли са нама поделити Ваше утиске са недавне посете Криму?
Драгана Трифковић: Делегација Патриотског блока из Србије, коју чине Демократска странка Србије и Српски покрет Двери, била је у званичној посети Криму. Том приликом смо се састали са највишим руководством Републике, као и са властима Симферопоља и Јалте. Утисци су врло позитивни. Имали смо прилику да обиђемо историјска места на Криму, и свако ко има недоумице око тога да ли је Крим руски – треба да обиђе та места. Разговарали смо и са становницима Крима, људи живе у миру и слози, и праве велике планове за развој полуострва које је 23 године стагнирало у саставу Украјине. Сада се ситуација мења, и они су срећни због тога. Посетили смо Крим првенствено због тога да дамо подршку повратку ове територије у своју матицу, али и да затражимо подршку од Русије око референдума који желимо да се одржи у Србији са питањем: „Да ли сте за наставак евроинтеграција Србије по цену губитка Косова?“ Демократски референдум на Криму је добар пример како треба да се поштује воља народа.
Премијер често у својим говорима и јавним наступима, потпуно неоправдано и неаргументовано, пореди значај лика и дела Михајла Обреновића (свакако је непролазни и неупитни његов оновремени допринос модернизацији и развоју Србије) са сопственим ликом и ововременим делом! То није ништа друго до најниже „самовољно самољубље самозасновано на самодовољности самосопствене самопредставе о самом себи“!
Уз то, он стално и обавезно изражава тешко згражавањe над чињеницом да Срби споменик Михајлу Обреновићу, односно место где се налази, у градском жаргону зову „код коња“, а не онако како он мисли да би требало „код Михајла“! А ја, насупрот таквом његовом ставу, и даље мислим (и то не из ината, већ принципијелно), да становници Београда и народ Србије треба и даље, да потпуно слободно, свако место у Србији, зову у „жаргону“ према сопственом нахођењу, и то не само онако како осећају и желе, већ и зато што им се тако може! У сваком случају, нема потребе да за то траже дозволу ниједног премијера Србије, а понајмање овог „новообраћеног“!
Нико у Србији не жели да се толико жртвујете за све нас. Нико од вас то није тражио никада, и нико од вас то и не очекује, као што нико у Србији не жели да се лично осећа одговорним за нарушавање вашег здравље. Зашто би било ко у Србији требало да се осећа одговорним за нарушавање било чијег здравља, а посебно здравља премијера! Па бар ви, који не радите код сурових страних инвеститора, као што то морају да раде они запошлени у „Јури“, или „Фијату“, или „Конфециони Андреа“ у Јагодини, можете себи то да приуштите. Бар ви не морате да стојите цели дан, идете у тоалет једном у смени, и не једете скоро ништа, како бисте уштедели новац!
Ви ипак имате среће што вам је послодавац цела Србија. Запослени сте на оним истим државним „јавним“ јаслама (читавог живота, и ви и ваша цела породица), као и толике стотине хиљада других, које критикујете, као највеће зло у Србији. Знам да се са тих „јасала“ тренутно отпуштају десетине хиљада радника, али то није разлог да ви, у сопственом страху за ваше тренутно радно место, угрожавате сопствено здравље, радећи свих седам дана у недељи, целе целцате године! Верујте ми, многи су тако радили у јавном сектору, несебично и деценијама, да би сада били најурени и отпуштени, од стране оних, који су „обезбедили“ „куповне“ дипломе економских факултета (смер напредњачко-управљачко-председнички)!
И шта свима њима сада значи што су толико радили, када су сада тако нарушеног здравља, и у годинама када их ниједан приватник више неће запослити, остали без посла. Знате и сами,да вам за очување вашег места тренутног у Влади више вреди чланска карта напредне странке, него сав несебични труд који показујете, или диплома државног универзитета! И одмах да додам, лично вам се дивим и честитам што се ни по тој чињеници ваша лична судбина ни по томе не одваја од судбине већине народа у Србији: свима све зависи од партијске чланске карте, а не од способности! И сами, сигуран сам, као мудар човек, знате сигурно да набројите бар десетак људи из Србије који би били бољи премијери Србије од вас, али нисте им ви ништа криви што они једноставно неће да се баве политиком или да се бар учлане у вашу странку!
Јанукович се није обазирао на чињеницу да је Кијев милионски град, а да је на улицама било једва десетак хиљада људи. Вероватно га је „неко“ на време подсетио да се његови новци налазе у западним банкама. За разлику од њега, Асад је нашао подршку у сиријској елити. Упркос многим издајама, успео је да задржи контролу над земљом
Тренутно у фокусу глобалних медија су сукоби на тлу Сирије, Украјине, Ирака, Авганистана и Либије. Да ли је у питању избегличка криза, енергетска будућност света или поновно мешање карата моћи, позорност света највише привлаче два сукоба – украјински и сиријски. Размотрићемо овде различитост тих сукоба из руске перспективе.
Бивши амерички саветник за националну безбедност Збигњев Бжежински доживљавао је свет као шаховску таблу. Не треба заборавити пољско порекло Бжежинског, као и његов изразито анти-руски став по сваком питњу. Иако је његова улога саветника за националну безбедност окончана пре целих 35 година (одласком председника Џимија Картера), његов утицај на формирање спољне политике САД је и данас доминантан. Русија није оно што је била у његово доба, нити у доба Хрушчова који је у сред Њујорка лупао ципелом о говорницу Генералне скупштине УН, америчка опседнутост опасношћу од Русије је и даље благо речено предимензионирана, ако не и параноична.
Када видимо каква је тренутна економска ситуација у Саудијској Арабији, логична последица мора бити да она смањи своју регионалну улогу и почне да води прагматичну спољну политику. Ипак, такав корак би имао и последице по међународну политичку консталацију, а то је ипак мало вероватно.
Саудијска Арабија је захваљујјући нафти богата и утицајна. Али, то богатство неће трајати довека. Штавише, Међународни монетарни фонд предвиђа да ће у наредних пет година то краљевство морати да преиспита своју политику или банкротира.
Ако на свету постоји нешто што се може назвати стратешка сировина , онда је то нафта . Због тог „црног злата“ воде се ратови, руше владе. Цена тог горива светске економије може да успори или убрза коњуктуре. У принципу, цена нафте веома је осетљива на све врсте поремећаја. То што је дуго сматрано малтене законом природе , чини се да тренутно не функционише.
За будућност ове ратом разорене и напаћене земље, битно је да се не спомиње (и спроводи у дело) мајоризација на рачун интереса српског и хрватског народа, те да се „цементира“ институција председништва БиХ. Јер Босна и Херцеговина је држава три народа и два ентитета, свидело се то некоме или не.
Да ли 20 година после Дејтонског споразума, у прилично изазовном глобалном и регионалном окружењу, етнички и економски подељена Босна и Херцеговина, ипак креће напред на путу ка „нормалности“, ка новој будућности?
Иза брда нешто се крупно ваља према и у правцу Босне и Херцеговине. Наду за то даје до данас незамислива изјава лидера СДА (најутицајније Бошњачке странке) и бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића о томе како је већ у првој половини 2016. године могуће решити хрватско питање. Изетбеговић то види кроз решавање пресуде у предмету „Сејдић- Финци“ и кроз уједињење жупанија, како би се њихов број смањио на три до четири. Ипак та изјава прошла је прилично незапажено у сарајевским (бошњачким) медијима, јер то представља тотални заокрет у досадашњој бошњачкој националној политици. Посебно је интересантно како је Изетбеговић завршио своје излагање у Бриселу: „Нитко ништа и никоме неће моћи наметнути у БиХ и све што се буде догађало морат ће бити плод интереса и договора три конститутивна народа, али и међународне заједнице која себи не може допустити понављање ратних разарања на тлу Еуропе“. Затим је додао: „Важно је препознати стварне интересе и раздвојити их од укоријењених националних заблуда.“ Дакле по први пут лидер најбројнијег (али не и већинског) народа у БиХ не говори о наметању своје воље другим конститутивним народима у БиХ.
.jpg)
.jpg)
.jpg)
