Са ове дистанце се може рећи да је за Србију 21. век почео трагичним догађајима који су давали лажну наду у бољу будућност Србије, и да је каснија спознаја те истине проузроковала велику апатију која траје до данашњих дана
Са ове дистанце се може рећи да је за Србију 21. век почео трагичним догађајима који су давали лажну наду у бољу будућност Србије, и да је каснија спознаја те истине проузроковала велику апатију која траје до данашњих дана. Читава генерација је залутала европским путем који је за Србију био раван пропасти. За анализу ових догађаја потребно је узети у обзир дешавања у претходном веку, посебно пад Берлинског зида, распад СССР-а и крај Варшавског уговора када САД преузимају улогу једине светске силе и почињу да кроје свет по сопственим потребама.Такав стицај околности им отвара простор ка Русију и освајању постсовјетског простора, али и разбијању Југославије која је некада служила као тампон зона између Истока и Запада. Након крвавих ратова на простору бивше Југославије који су били наметнути споља и бомбардовања од стране НАТО-а Србију су дочекале такозване демократске промене које су јој задале можда и већи ударац него сви претходни трагични догађаји. Држава је изгубила своју самосталност и у континуитету већ деценију и по она потпада под све већи утицај Запада, како на политичком тако и на економском, културном и медијском пољу, иако ни пређашњи утицај Запада није био мали. Са друге стране утицај Русије је ослабио аналогно са слабљењем Совјетског Савеза у претходном периоду, и на почетку 21. века Србија и Русија не успевају да пронађу заједнички именилац. Са једне стране у Србији су на власт дошле демократске партије које су биле усмерене искључиво на сарадњу са Западом, а са друге стране Русија је желела добре односе и стратешко партнерство са Западом. Истовремено Русија је била усмерена на решавање многобројних унутрашњих проблема.
Дирљив је читав ваш коментар, али се он, нажалост, цео може свести само на једно: вашу изјаву да би улазак Србије у НАТО – био гарант њене стабилности, а да би свако противљење томе, представљало одбрану система вредности, који је уништио Србију.
Готово да сте ми натерали сузе на очи, господине Јовановићу. Како је лепо, када успешан и релативно млад човек попут вас, несебично и штедро дели савете читавом народу Србије, отварајући му очи и саветујући га, како да живи у стабилној земљи. Господине Јовановићу, апсолутно сам сигуран у ваше крајње добре и готово филантропске намере.
Теорија позоришта каже да се: „народна италијанска комедија“, по традицији, изводила на малим и великим вашарима, често испод неке шатре, где су се на сцени појављивали улични певачи, разноразни шарлатани и поменути „типски ликови комедијаши“, који својим сумњивим квалитетима забављају широке народне масе!
Зар се данас такозвани „политички маркетинг“ у Србији не одвија по готово истим принципима? Та наша политичка елита и власт, попут средњовековних „народних комедијаша“, јури да наступа на вашарима (попут оног у Гучи на пример), у разним халама (што је савремена замена за шатре), а често воде са собом и „уличне“ певаче (некада се и сами политичари маше микрофона!), али и разне шарлатане (може и стралете или бивше певачице, или го-го играчице, клаберке и слично). Зар вам „ријалити шоу“ у Србији данас није налик на те некадашње средњовековне „уличне позоришне представе“, у којима су се појављивали универзални „типизирани“ позоришни ликови? Па зар сваки ријалити шоу у Србији нема свог „лопова“, „будалу“, „богаташа“, „политичара“, „жену лаког морала“, „жену ловца на богаство“, „наивчину“, „локалног корумпираног политичара“ и слично!?
Да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они засада још увек припадају.
Терористички напади у Паризу потресли су свет и запрепастили светске лидере. Да би се поразила „Исламска држава“ потребно је учинити први корак, да Запад и Русија нађу најмањи заједнички интерес, али се може испоставити да то није нимало лак задатак.
Има мишљења да ће у будућности на простору Средње Азије доћи до ривалства између Кине и Русије. Нема сумње, велике силе не знају ни за шта друго осим за интересе, и смешно је и говорити о некаквом исконском пријатељству Руса и Кинеза, односно природној међусобној евроазијској упућености.
У првом делу овог текста (Руски плес у Средњој Азији – Умеће стратешког позиционирања) видели смо да су се државе Средње Азије поново, на овај или онај начин окренуле Москви. У њима је већ достигло озбиљне размере, и наставља да расте, економско (и то у стратешким секторима), политичко, војно, присуство Русије. Томе је погодовало и то што док се Русија према њима односила као према себи равнима, САД су настојале да над њима успоставе своју хегемонију. И они режими који су са Вашингтоном кокетирали били су за њега тек привремено добри, док уз помоћ наранџастог превратничког таласа не буду инсталиране још погодније владајуће гарнитуре.
Велике силе, Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина, или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, маштају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану, Туркменији И Узбекистану. Када би средњоазијски регион доспео под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу светског хегемона.
Нафта доноси новац, а нафтоводи не само економску корист, већ и политички значај. Сигурно је да ће регион Средње Азије имати прворазредни значај у време када ће производња гаса и нафте у њему бити на врхунцу (2020–2040), као што је то данас случај са Блиским Истоком.Шта велике силе желе да постигну у Средњој Азији, на простору под којим се подразумевају Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Туркменија и Таџикистан? Одговор је врло једноставан – велике силе желе да тамо осигурају свој преовлађујући политички и војни утицај, кључну улогу у експлоатацији и транспорту нафте и гаса, са додатком да Русија жели да дугорочно обезбеди положај тамошње руске мањине. Међутим, на трусном подручју на коме се преплићу И суочавају бројни интереси, све то није лако остварити.
Са Драганом Трифковић, генералним директором „Центра за геостратешке студије“, о проблему миграције косовских Албанаца у ЕУ разговарао Мануел Оксенрајтер (МО), главни уредник немачког часописа ZUERST.
Крис Роман је председник организације „Евро-Рус“ (Euro-Rus). Организација је политички и социјално активна у Белгији, пружајући тамошњој јавности другачији поглед на горућа политичка питања. „Евро-Рус“ се залаже за већу сарадњу између Европе и Русије, а организовала је више протеста у Бриселу против агресије на Донбас.
Светска економска криза која траје у континуитету од 2008. године све више прераста у крах западне економије, условљен многобројним факторима. Иако ток кризе има неједнаку динамику и интензитет те у том смислу и мање или веће амплитуде, за сада се и даље не назире завршетак кризе. Због тога је неопходно посматрати је кроз процес редефинисања међународних односа који се одвија паралелно, а условљен је померањем центра економске и политичке моћи са запада на исток. Стабилизација америчке економије је само привремена, привидна и вештачка. Водећи светски економски аналитичари предвиђају да САД тек следи још већа економска криза наредне године. У прогнози америчке аналитичке куће „Phoenix Capital Research“(1) која се бави инвестиционим проценама наводи се следеће: „ Већину „опоравка“ од претходних пет година чинили су позајмљени долари. Сада када је амерички долар доспео ван вишегодишњег домета, може се очекивати све више „ризичних средстава“ (пројеката или улагања финансираних позајмљеним доларима) која ће пући.“ Постојећи економски ситем заснован је на нереалном исцрпљивању ресурса и средстава где водеће институције подређују интересе других држава интересима светског односно америчког капитала. Светска економска криза је највише погодила европски континент, и многе државе чланице ЕУ суочене су са презадуженошћу. Основни проблем нерешивости економске кризе појединих земаља чланица (као што су рецимо Грчка, Шпанија, Португалија) је разорена привреда тих земаља.
Oд самог доласка нове гарнитуре на власт видимо континуитет са њиховим претходницима, посебно у политици према Косову и Метохији, рекла је за „КМ Новине“ Драгана Трифковић, Директор центра за геостратешке студије.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије (Фото: КМ Новине)
