„Ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажеш људима нешто што они не желе да чују.“ (Животињска фарма 1945.)
У животу за све постоји алтернатива. Алтернатива је заправо латинска реч, која значи: избор између двога, опредељивање за једну од две могућности, тежак избор једне од двеју могућности (Лексикон страних речи и израза, М. Вујаклија). Често нам живот нуди већи избор могућности, а на нама је да се одлучимо за ону, коју сматрамо најбољом за нас. Аутодеструктивни људи могу да се одлуче и за најгору могућност. Дубљим разматрањем комплексности алтернативе и различитих могућности, као и њиховим поимањем, могли бисмо да уђемо у поље филозофије, као и психологије. Међутим ширина те теме, само је увод за супротност поставке на коју желим да укажем. Искључивост алтернативе је догматске природе.
Европска бајка – Наредбу да Европа нема алтернативу, промовишу фаталистички заговорници једносмерног пута. Објаснити поборницима европског раја да ЕУ има алтернативу, једнако је незамисливо као што би било немогуће објаснити комунистима да је алтернатива братству и јединству, национални интегритет. Искључиви људи, своја схватања претварају у непромењиве истине, без икаквог оправдања за тако нешто. Главни аргумент српских еврофанатика је да Србија не сме да остане изван Европе. Овде треба разликовати појам Европе од појма Европске уније, што они намерно не чине како би по потреби манипулисали њима. Србија је европска земља од свог настанка. Цивилизацијски и културно, она је европска par excellance. У ту Европу, унела је своје славне краљеве, велике војсковође, духовнике и државнике, сјајне писце, песнике, сликаре, признате научнике. Географски је немогуће изместити је на неки други континент. Дакле када говоримо о европским вредностима, не видим разлог зашто бисмо Србију изузели из тог вредносног система. Ревалвација и девалвација европских вредности је с дуге стране, озбиљна тема за размишљање. Ако су слобода, правда и сигурност неке од основних вредности модерног европског друштва, онда морамо да се запитамо колико су те вредности заступљене у данашњој Европи.
Земља која уништава своје школство, не чини то никад само због пара, због тога што фале средства, или зато што бесплатно школовање оптерећује њен буџет… Не!… Једна земља која уништава своје образовање је одвећ под владавином оних, који од ширења образовања страхују јер необразованим народом лакше манипулише!
Итало Цалвино
То је питање које све нас у Србији, који чинимо само статистичку милионску масу (глупу), погодну за повремено извођење на изборе (претходно ухваћену носном лулом за нос, као што се једино безбедно и изводи рогата стока на сајам и изложбе, па на крају крајева и на изборе), поготову када нам свака власт у последњих неколико деценија, па и ова актуелна, непрекидно објашњавају једно те исто, а то је: „Како ће нам бити боље, тек када нам прво буде још много горе“!
Наравно, свака власт у вишедеценијском низу стигла је да испуни само онај део обећања, који се тиче „да нам буде још горе“! И свака је након одласка у опозицију тврдила да је била на добром путу да нас све усрећи, али, ето, не стигоше, јер је „наивни народ“ био заведен демагошким и немогућим обећањима некадашње опозиције, а будуће власти, „која ће сигурно бити много гора и некомпетентна“ него што су били они. И тако, ми већ деценијама имамо исту памет на власти и исту памет у опозицији! И отуда је и нама све време исто.
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и о с л а б е , д а с е п о т п у н о извитопере. Такав поремећен н а р о д н е м о ж е в и ш е д а разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
Иво Андрић
Наш пораз је толико свеприсутан и широко прихваћен, да је постало недопустиво мислити другачије. Он не сме ни да се помене као такав, јер по многима представља победу коју треба да прославимо уз прихватање реалности.
Невоља је једино у томе што не можемо да узмемо одређени датум за прославу, с обзиром на то да реалност прихватамо постепено у дужем временском периоду (према утврђеној америчкој стратегији), па смо због тога остали ускраћени за спонтану прославу на улицама Београда. Постоје шансе да сами произвољно одредимо неки датум, и да као одговорна држава уприличимо општенародно весеље због предаје Косова и Метохије. То је реалност. Повод за овакав наслов, надовезао се на разговор о КиМ који сам пре пар дана имала са познаником, а који је он започео. Наиме, од раније ми је познато да многи људи које срећем избегавају разговор на ту тему, а неки од њих су ми и отворено замерили да сам напорна. На обострано задовољство разговоре смо свели на: добар дан – добар дан. Међутим, на моје изненађење приликом последњег сусрета уз поздрав ми је упућено и следеће: “Шта хоће више ти Срби са Косова?” Одговорила сам: “Хоће право на живот, и све оно што им је по Уставу Србије загарантовано.” Ту се разговор завршио, али сам данима након тога размишљала о презиру са којим је то питање било постављено и о односу појединаца и народа у целини према сународницима. Постоје различити мотиви за толико непријатељство према Србима са Косова и Метохије (мислим на Србе са КиМ који су остали привржени Србији, а не партијама на власти или пак косовској “власти”).
Стара изрека каже да је лако бити генерал после битке, те да се најбоље види шта се негде дешава ако посматрате са стране… Такав је и случај са великим, глобалним гео-политичким конфронтацијама, као што је сукоб у Украјини. Говорити о томе ко је погрешио, веома је незахвално, јер се само кроз анализу последица може разумети и вредновати исправност или погрешност раније донетих одлука.
Сада, када је ситуација у Украјини постала јаснија, право је време проверити до чега је довео рат на истоку Украјине – познатији као рат за Донбас. Споразум постигнут у фебруару 2015. у Минску успео је заиста да заустави рат у Донбасу. Није га прекинуо, јер се тако озбиљан сукоб не може једноставно прекинути неким споразумом. Оно што је само по себи добро, јесте да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије. Стабилизација фронта коначно је омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало прошлог лета, сада изгледа фантастично…
Са друге стране данас је евидентан потпуни економски неуспех кијевске владе. Управо тај неуспех у овом тренутку онемогућава амерички пројекат Мајдан 2 (другу фазу операције у Украјини) много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск 2 (други мировно споразум из фебруара 2015. године) створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава.
Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Пореклом са Блиског истока, Курди нису семитски, нити турски народ. Верује се да су потомци древних иранских племена која су живела на просторима Блиског истока пре турске и арапске инвазије.
После слома Отоманског царства на крају Првог светског рата, западне силе (предвођене Великом Британијом) су обећале аутономију Курда уговором из Севра 1920. године. Услед отпора од стране Турске, на челу са Мустафом Кемал пашом-Ататурком, дошло је до нових преговора у Лозани 1923. године. Запад је признао границе нове турске републике и као резултат тога, Курди су се нашли подељени између три пост-османских држава Турске, Ирака и Сирије, као и са мањим бројем становника у Ирану.
Курдска политика је компликована и подељена од тада. Курди нису никада направили озбиљан пан-курдски национални покрет. Уместо тога, одвојене курдске популације су свака засебно развијале своје покрете. Са почетком Арапског пролећа, грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је један од главних покретача рата у Сирији управо Турска, којој се сада курдско питање враћа као бумеранг.
Ипак, вратимо се у не тако давну историју… Савремени курдски националисти воле да прате порекло њиховог државнонациналног питања од првог покушаја курдске државности – краткотрајне Републике Махабад. Званично позната као Република Курдистан, проглашена је у иранском граду Махабад почетком 1946. године, али била је угушена од стране иранске војске само неколико месеци касније.
Нису они издајници, они су несрећници, каже сељак из околине Рашке.
Нису они издали нас, они су издали себе, каже други сељак из Ужица.
Хоће ови нови на власти да управљају државом Србијом, и то сами,
а јавно нам признају да немају квалитетне, стручне и поштене људе и кадрове,
да управљају макар Епсом, Телекомом и Дунавом, каже трећи сељак из околине Пожеге.
Ја имам само толико да кажем о срспком сељаку. И то је много.
Издали би они Косово и Метохију, али неће КиМ, да изда њих! Издали би они Србију, ако већ нису, али неће Србија да изда њих! Издали би они све нас, нас раднике јавних предузећа, раднике приватних домаћих и страних компанија, пензионере, нас Србе, и све националне мањине, грађане, малограђане и сељаке. Издали би они нас, али нећемо ми њих. Напустили би они и Србију и Косово, и оставили нас кад нам је најгоре, али нећемо ми њих! Оставили би они и Србију, и Косово, и све нас, али неће Србија, неће Косово, и нећемо ми њих да оставимо! Никада! И зато им глас дрхти, и очи сузе и руке се тресу. То кажем ја.
Српски народ је најснажнији онда када га отпишу, када мисле да је уништен, потпуно дотучен, када су сигурни да не постоји икаква шанса за његову будућност. Толико пута се кроз историју дешавало, да нас ти „цивилизовани“ европски народи нападну као какве звери на самој самрти, када смо толико измучени дугогодишњим мукама и када су нам толико тога натоварили на леђа, да немамо снаге да се усправимо. Међутим, крајња граница издржљивости никада није утврђена. Србија има ту моћ да се из праха уздиже. Сва снага њена, крије се у најдубљој јами. Због тога је презиру, али са страхом.
Да ли смо данас поново у фази, када се српском народу задају завшни ударци. После дугогодишњих сукоба, ратова, бомбардовања, санкција, распарчавања, убиствене транзиције, пљачке и отимања, дошли смо до концентрационих логора. Север Косова и Метохије, опасан је дебелом жицом. Власт из Београда не бира методе, јер непослушни Срби морају по сваку цену да се интегришу у „институције“ којима управљају терористи, на отетој српској територији. Држава је решила да се обрачуна са својим народом, зато што народ поштује Устав. Властодавци из Вашингтона и Брисела, положили су све наде у њих. Они који знају шта се ту дешава, немају недоумица у вези тога шта нас даље чека.
Медији последњих дана, информишу јавност о многобројним хапшењима извршеним од стране полицијских органа. На сцени је озбиљан обрачун са криминалом, корупцијом и насиљем уз пуну сагласност и подршку свих владајућих структура.
И у новинама и на телевизији објављени су исти наслови: Ухапшена бивша директорка РЗЗО, Ухапшен директор Југохемија фармације, Ухапшена краљица сплавова, Ухапшен потпредседник ФСС-а, Ухапшено пет официра ЈСО-а.
CIRCENSES (NONPANEM)*: Неупућени у компликоване прилике у Србији, схватили би озбиљно претходне наводе. Међутим, већем делу јавности јасно је о чему је реч: Представа је почела. Ова представа игра се у оквиру традиционалног фестивала: Избори. Датум избора још увек није објављен, али су сви показатељи почетка, рекло би се прљаве кампање, ту. С обзиром да главни глумци ове представе нису успели да остваре значајне резултате рада у претходном периоду текућег мандата, принуђени су да до завршетка рока надокнаде изгубљено време. То је суштински разлог почетка ове политичко-позоришне представе која се финансира из државног буџета уз одређене донације из иностранства. Она има за циљ да прикаже успехе рада ове Владе, супротно реалности, па је самим тим илузионистичког карактера. Како се продуцент, а и главни глумци воде макијавелистичким принципом „циљ оправдава средство“ у овој игри је све дозвољено. У том смислу су одабрани глумци за споредне негативне улоге, пошто сви главни глумци глуме позитивне ликове. Тактика је мање више позната из ранијих представа. Једна од водећих улога од самог почетка, додељена је полицији. У овој улози се преплићу позитивне и негативне одлике исте, али је она осмишљена тако да у завршном чину, остави позитиван утисак. Негативне карактеристике односе се на део улоге који се тиче ограничавања слободе кретања грађана (супротно Уставу РС, члан 39. слобода кретања) и део улоге везан за забрану протестовања грађана (такође супротно Уставу РС, члан 54. слобода окупљања).
У светлу велике економске кризе која потреса Грчку и еврозону, скоро неприметно је кроз медије прострујала вест да је у Пекингу основана Азијска Инфраструктурна Инвестициона Банка (АИИБ). Банка је осмишљена зарад ширења грађевинске експанзије широм Азије. Процењено је да у Азијском региону у овој деценији постоји инфраструктурни финансијски мањак од осам билиона долара, а АИИБ ће бити део решења за покривање тог мањка. Оно што је посебно занимљиво је да је Руска Федерација постала представник Азије (држава која је од вајкада неотуђиви део Европе) у новооснованом борду банке те да је постала трећи по величини играч у Кином предвођеном финансијском пројекту примивши 5,92 одсто гласачког удела, док су Кина и Индија стекла 20.06 одсто и 7,5 одсто респективно. Међу земљама оснивачима су и Француска, Велика Британија, Немачка, Аустралија (упркос противљењу владе САД).
Нешто се чудно дешава на Блиском истоку. Руси, оцрњени у арапским земљама као безбожни комунисти, са урушеном економијом, технолошки заостали, зависни од помоћи са Запада, неспособни да производе високу технологију – сада бришу недавну прошлост, радо су виђени гости како код Арапа-сунита, тако и код Иранаца-шиита, а утицај САД опада.
Тренд који је настао од „Арапског пролећа“ почетком 2011. године, наставља се и јача.
Чињеница да Москва подржава режим у Сирији не свиђа се већини из Арапске лиге, али се тихо „превиђа“ – због чињенице да Русија важи за поузданог испоручиоца војне опреме. Четврт века од распада Совјетског Савеза руски утицај на Блиском истоку је највећи у поређењу са ранијим генерацијама. Извоз руских авиона МиГ-29 достигао је максималне бројке у историји.
Према Стокхолмском Међународном институту за истраживање мира (СИПРИ), извоз руског оружја чини 27% од укупног светског извоза за Блиски исток и Северну Африку у периоду после 2012.
