Секташки конфликти на Блиском Истоку могу се третирати као ривалство две гране/верзије ислама: Шиита и Сунита. То је реалност која постоји. Ипак ствари су мало компликованије. Јединство Сунита представља мит – земље које чине Сунити су дубоко подељене око разних питања. А Шиити, чија је снага порасла од раних 1990-их, ипак пате од незаобилазних ограничења као мањинско муслиманско становништво.
Демографски изазов
Заиста, највећа препрека шиитској доминацији јеста демографија. Више од три четвртине свих Муслимана практикује сунитску верзију Ислама. Према свим релевантним показатељима, постоје само четири земље са већинским шиитским становништвом: Иран, Азербејџан, Бахреин и Ирак. Истини на вољу постоје и земље које имају значајну шиитску мањинску популацију: Јемен, Кувајт, Саудијска Арабија, Авганистан, Пакистан, Турска… Шиити такође чине највећу верску групу у Либану и чине око 20 процената од око 150 милиона муслимана у Индији.
Док је економија Европске уније у све озбиљнијој рецесији, Србија све више задужена и деградирана, власт у Србији и даље промовише сигуран пут ка ЕУ као решење за економске и све друге проблеме. Упркос упорном представљању лажне слике, подршка грађана Србије европским интеграцијама је оправдано на најнижем нивоу у последњој деценији, како због односа ЕУ према Србији, тако и због растућих проблема и кризе са којом је суочена Унија. Циљ људи у врху српске власти је заправо остваривање личне користи, и то је полазна тачка за све кораке у њиховом политичком деловању. У том смислу су национални и државни интереси у другом плану. Док се води политика одрицања од националних интереса, на европске фондове се посматра као на нов извор прилива новца за трошење.
Акција Очистимо Србију, успешно је спроведена у јуну ове године. Ово је друга година за редом, како се спроводи организовано уклањање ђубрета на територији целе Србије. У акцији коју је покренуло Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, према речима ресорног министра, ове године је учествовало око 290.000 волонтера, што је премашило сва очекивања. Одзив грађана, који су добровољно уложили време и рад за заједничко добро, је без сумње, за сваку похвалу. За осуду су, насупрот, многи потези које је Министарство животне средине, рударства и просторног планирања начинило у вези са овом акцијом, а проучавањем рада овог министарства нашли би се докази за бројне злоупотребе службеног положаја, под условом да у Србији постоје правосудни органи који би се тиме бавили. Већ извесно време Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, бави се промоцијом која за циљ има подизање свести јавности о здравој животној средини. Намера је потпуно легитимна, међутим проблематичан је начин промоције а у крајњем случају ефекти, чијим разматрањем се стиче утисак о суштини проблема. Проблем је потребно интегративно посматрати, с обзиром да је повезан са проблемима нашег друштва у целини.
Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.
Владимир Владимирович Путин
На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).
Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
“Када је цео свет против тебе, и када у њему немаш пријатеља,
када нема наде у победу, треба се бранити докле год је то могуће,
узвршавати своју дужност до краја, и најзад пасти часно.”
Цар Фрањо Јосиф 1866. године
Муче ме ови избори. И даље не знам чему служе и шта треба да нам донесу. Последњих дана чули смо толико одвратних ствари, које изговарају активни учесници ових избора једни о другима. И свима њима верујем да је истина то што говоре једни о другима. Верујем им јер сам сигуран да их нико боље не познаје од њих самих.
Као што и ми најбоље знамо своје пријатеље, рођаке, или колеге на посла. Па и они су већ деценијама заједно и деле и добро (најчешће) и лоше (врло ретко). Они знају све једни о другима. Знају одвратне “тајне” да је просто невероватно како се уопште суздржавају да сву ту гомилу бешчашћа не саопште јавности! Али то се никада не дешава! Не дешава се јер то нису часни и душевни људи, попут мене или вас! Зато ви и ја нисмо у таквој политици, лишеној свега људског! Али како успевају да се тако добро контролишу? Зар само због сопственог интереса и међусобних договора!? Наравно!
„Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут“. Николај Велимировић
Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији. Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике, постале су свакодневница као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата, које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.
Да се подсетимо неких изјава дипломата:
Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007. „Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“ Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007. „Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“ Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008. „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010. „Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“ Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010. „СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“ Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011. „Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“ Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011. „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“
Народ мора да слуша шта му говоре, јер то данас и није питање хоће ли или неће, већ да ли тај неко има или нема приступ медијима, које народ највише користи. По досадашњем искуству и природи ствари, у Србији је тај медиј један – РТС. Традиционално, са РТС-а нам се оглашавају, и највећи пријатељи и највећи душмани, и најпопуларнији и најмпраженији! То је већ постало као наша традиција. Традиција је и да популарни с временом постају омражени, и омражени популарни!
Све је питање квалитета пи-ар саветника и стручњака, политичког маркетинга и на крају самог талента и способности учесника ове друштвено-политичке игре, а то значи оних који се са тог медија оглашавају и у свакој кући у Србији, свакодневно гостују! Уз ове познате факторе који утичу директно на моћ политичара у Србији, има и један непознат фактор, кога чине свест и менталитет српског народа, и за који се из досадашње историје зна да је потпуно непредвидив и да може да учини невероватне промене целог друштва, за екстремно кратко време. Другим речима, у тим великим историјским тренуцима, појаве се миљеници народа, које нико не може да контролише, и они као такви и постоје, само као део тог народног ткива и менталитета, које народ тада, једино хоће и жели да следи! Отуда и непрекидни захтеви, како са запада, тако од стране њихових експонената овде у Србији, да коначно и трајно раскрстимо са таквом свешћу и таквим менталитетом, јер онда не могу правити сигурне планове за обликовање Србије, према њиховим интересима, и коју би они могли да воле, а у којој би ми, морали да живимо, док коначно не престане да буде Србија, и постане део неке друге земље или неког другог царства! Народ, као и ја, на то има само један одговор: е шипак!
Све чињенице су јасно указивале на то да садашња власт намерава да заврши амерички пројекат НАТО државе под управом нарко-терористичких структура. Да постоји могућност другачијег решења тврди и Русија, која је више пута износила примедбе да не могу да утичу на одлуке Србије, али да жели да учествују у дијалогу као гарант одбране српских интереса тј. међународног права. Власт у Србији упорно покушава да искористи Русију за обмањивање сопственог народа.
Конструкција
Сада је јасно да преурањена бриселска честитка Томиславу Николићу није била пука случајност. Многе ствари су указивале на то да избори нису донели промене, иако су грађани гласали за њих. Уместо новог политичког правца, добили смо још једну добро осмишљену превару, привидно патриотску а суштински релицитацијску, захваљујући којој је настављена поражавајућа политика Србије. САД су пронашле начин да корак по корак имплементирају Ахтисаријев план за “независност” Косова, поред тога што је он одбијен у СБ УН захваљујући подршци Русије. Иако премијер Србије (као и хор секуларних свештеника) тврди да је Косово давно изгубљено, поставља се питање о чему он “преговара” у том случају а да то није потраживање.
“Данас служимо стварима, не знајући праву вредност ничему.
Обезвриједили су ријечи којима су се људи заклињали као штитом и које су нас храниле надом.
Убили су нам ријечи које смо сматрали светим, проститусали их, учинили заставама под којима марширају газећи човека.” Меша Селимовић “Острво”
Свест
Годинама уназад присутне су апсурдне идеје о томе како ће се Србија ослободити свих стега када Срби промене свест, раскрсте са прошлошћу и ослободе се назадног конзерватизма. Њих су првобитно заступале “грађанске” опције деведесетих година у борби против Милошевићевог режима, да би данас те исте идеје постале водиља политичких структура против којих су биле усмерене. Kроз читав период урушавања државе нуди се исто решење које промовишу наводно различито профилисане политичке опције, инструисане од Запада.
Да бисмо схватили суштину ове злослутне идеје и намере које се иза тога крију, неопходно је да сагледамо следеће чињенице. Људски ум чине свест и подсвест као основа рационалног размишљања и несвесни ум који утиче на наше понашање и искуство (осећања, мисли, сећања која потичу изван свести). Свест обухвата психичке доживљаје на основу којих личност формира вредности, уверења, ставове и знања. Осим личне перцепције велику улогу у формирању свести појединца има колективна свест. Она се заснива на традицији, односно историјском и културном наслеђу једног народа које је уграђено у заједнички ситем вредности тог друштва. Дакле промена свести појединца значила би одбацивање сопствених опажања што би даље условило нерационално размишљање а промена колективне свести подразумевала би одрицање читавог народа од сопствене историје, културе, традиције и религије.
