Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
Тиранија је навика која прелази у потребу Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за „демократију, људска права и слободу“. Агресија на друге суверене државе, назива се „хуманитарном интервенцијом“ и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за „демократијом“, која сеже још из доба колонијализма. У данашње неоколонијалистичко време, политички је некоректно употребљавати прецизне изразе, јер је политички „оправдано“ штитити интересе империјалиста. У том циљу установљени су двоструки стандарди, који чине суштину стратегије спољне политике западних земаља. Један од главних ослонаца такве политике су тзв. невладине организације (НВО), које финансирају њихове владе. Сам назив је у потпуном складу са заменом теза и доктрином „политичке коректности“. Уз њих велику улогу имају и „независни“ тј „слободни“ медији, осмишљени да помогну у насилном увођењу „демократије“ (1).
Морски пут игра важну улогу у стратегији Русије да одржи кључну предност у односу на САД на Арктику. Раније ове године, Русија је објавила да гради нову флоту ледоломаца. Већ има најмање десетак дизел ледоломаца у оперативној служби. Поред тога, поседује шест нуклеарних и очекује завршетак изградње још једног у 2017. Години ( поређења ради САД поседују само један).( Извор Руссиа тодаy)
Проширењем капацитета Северног морског пута, Русија ради на обезбеђивању својих виталних националних интереса у приобаљу Сибира, Далеког истока и на свом делу Арктика. Планиран је енормни пораст експлоатације и побољшање превоза природних ресурса са нафтом, гасом и минералима богатог „севера планете“, а такође је у плану и понуда боље везе својим потенцијалним партнерима у Азији са Европом.
Северни морски пут би требао да постане највећи потенцијални ривал Суецком каналу у економском значају али и геополитичком, с обзиром на моћ и доминацију америчке морнарице отвореним морима и океанима ( САД поседују 14 носача авиона великих размера, Русија и Кина по један) ,да у сваком тренутку могу да прекину све линије снабдевања Кине, Јапана, Индије…Морским путем, посебно узимајући у осврт нови руско-кинески загрљај. До сада се претпостављало да ће највећи ривал Суецком каналу у будућности бити пруга од Црвеног мора преко Израела до обала средоземља ( студије оправданости завршене 2013).
Невероватно је шта све може у Србији неко да изјави само ако умисли да је главни и да зато, без икакве личне и политичке одговорности, или бар гриже савести, може све нас да, до миле воље, некажњено плаши и траумира!
У вези са изнетим имам следећа питања и констатације:
Ко је уоште помињао у Србији потребу за прекидањем односа са Руском Федерацијом, када и зашто? Којим ће и чијим то притисцима бити изложена Србија?
Претпостављам да такве притиске неће вршити Кина (видим да се слаже са позицијом Русије), а чини ми се ни остале земље БРИКС-а, а то значи ни Индија, ни Бразил, ни Јужна Африка. Претпостављам ни да то неће бити ни многобројне несврстане земље, са којима ми већ традиционално имамо добре односе. Верујем да то од европских земаља нису ни Норвешка, ни Швајцарска, ни Турска ни Исланд, то јест ниједна од земаља које и даље (по мишљењу наших јадних политичара) пркосе новооткривеним европским законима природе, и упркос свему, опстају у животу, и те земље и њени становници, иако уопште нису чланице ЕУ!
Вековима, се пред Иран (и пре њега, Персију) постављало кључно питање, гарантовања националне безбедности, опстанак и самосталност у окружењу јачих регионалних сила попут Отоманске Турске и Римске империје. Иако увек слабији од ових већих империја, Иран је преживео из три разлога: географија, ресурси и дипломатија. Иран је велика и планинска земља те су војни походи на ту земљу тешки и опасни. Иран је такође био у стању да „произведе“ довољно снаге да спречи евентуалне нападе, и реши унутрашње размирице. Истовремено, Техеран се одувек ослањао на сјајну дипломатију.
Долазак европских империјалних сила у регион компликује положај Ирана почетком 19. века, нарочито британски продор на Арапско полуострво и Авганистан, а то се подудара са почетком краја турске империје. Положај целог региона и Ирана са њим додатно се усложњава са трансформацијом глобалне економије на систем на бази нафте. Тада, као и сада, регион је био главни светски извор нафте. Након Другог светског рата, Американци и Совјети су постали нова реалност, са могућношћу и жељом да утичу на регион, са свешћу да реалност Техерана и даље постоји. Иран је морао да суочи регионалне и глобалне претње, и да се усклади са њима. Иран је постао свестан нафте, те да глобална силе не могу да изгубе интересовање за регион… Без обзира да ли влада шах или ајатолах, стратегија Ирана је остала иста: одвратити евентуалну претњу географијом, штити државу са јаким одбрамбеним снагама, и ангажовање сложене дипломатске службе.
Процес придруживања земаља Западног Балкана већ предуго траје, тако да лагано сазрева свест о томе да у тој игри „штапа и шаргарепе“ – шаргарепе за балканске земље има све мање и мање, а захтева ЕУ све више. Чињеница је да су недавни сукоби у Македонији подигли ниво тензија на Балкану, где се етничке и државне границе не поклапају, иако је вероватно да се недавно насиље у блиској будућности неће прелити у друге земље. Србија је подигла свој статус приправности, а Бугарска је послала трупе да ојача границу. Овде ћемо размотрити неке од аспекта који утичу на позиционирање земаља Западног Балкана у светлу геополитичих маневара великих сила.
Од 1999. године и завршетка НАТО бомбардовања и стицања фактичке независности Косова, западне владе раде на стабилизацији Косова, пре свега кроз присуство мировних снага и перманентних притисака на Србију да „нормализује“ билетаралне односе као предуслов приближавању ЕУ. Пораст ектремизма дуж границе Косова и Македоније угрозиће ионако крхки мир пре свега у Македонији, али ће изазвати велику забринутост у региону. Чињеница је да је Запад много грешио – али је чињеница, без обзира на присуство мировних снага, да мир и стабилност зависе пре свега од присуства јаке, стабилне власти. Ипак, балканске владе су изузетно слабе.
Секташки конфликти на Блиском Истоку могу се третирати као ривалство две гране/верзије ислама: Шиита и Сунита. То је реалност која постоји. Ипак ствари су мало компликованије. Јединство Сунита представља мит – земље које чине Сунити су дубоко подељене око разних питања. А Шиити, чија је снага порасла од раних 1990-их, ипак пате од незаобилазних ограничења као мањинско муслиманско становништво.
Демографски изазов
Заиста, највећа препрека шиитској доминацији јеста демографија. Више од три четвртине свих Муслимана практикује сунитску верзију Ислама. Према свим релевантним показатељима, постоје само четири земље са већинским шиитским становништвом: Иран, Азербејџан, Бахреин и Ирак. Истини на вољу постоје и земље које имају значајну шиитску мањинску популацију: Јемен, Кувајт, Саудијска Арабија, Авганистан, Пакистан, Турска… Шиити такође чине највећу верску групу у Либану и чине око 20 процената од око 150 милиона муслимана у Индији.
Док је економија Европске уније у све озбиљнијој рецесији, Србија све више задужена и деградирана, власт у Србији и даље промовише сигуран пут ка ЕУ као решење за економске и све друге проблеме. Упркос упорном представљању лажне слике, подршка грађана Србије европским интеграцијама је оправдано на најнижем нивоу у последњој деценији, како због односа ЕУ према Србији, тако и због растућих проблема и кризе са којом је суочена Унија. Циљ људи у врху српске власти је заправо остваривање личне користи, и то је полазна тачка за све кораке у њиховом политичком деловању. У том смислу су национални и државни интереси у другом плану. Док се води политика одрицања од националних интереса, на европске фондове се посматра као на нов извор прилива новца за трошење.
Акција Очистимо Србију, успешно је спроведена у јуну ове године. Ово је друга година за редом, како се спроводи организовано уклањање ђубрета на територији целе Србије. У акцији коју је покренуло Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, према речима ресорног министра, ове године је учествовало око 290.000 волонтера, што је премашило сва очекивања. Одзив грађана, који су добровољно уложили време и рад за заједничко добро, је без сумње, за сваку похвалу. За осуду су, насупрот, многи потези које је Министарство животне средине, рударства и просторног планирања начинило у вези са овом акцијом, а проучавањем рада овог министарства нашли би се докази за бројне злоупотребе службеног положаја, под условом да у Србији постоје правосудни органи који би се тиме бавили. Већ извесно време Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, бави се промоцијом која за циљ има подизање свести јавности о здравој животној средини. Намера је потпуно легитимна, међутим проблематичан је начин промоције а у крајњем случају ефекти, чијим разматрањем се стиче утисак о суштини проблема. Проблем је потребно интегративно посматрати, с обзиром да је повезан са проблемима нашег друштва у целини.
Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.
Владимир Владимирович Путин
На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).
Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
