Ко су они, а ко смо ми?
Пише: Миланко Шеклер
|
“Када је цео свет против тебе, и када у њему немаш пријатеља, када нема наде у победу, треба се бранити докле год је то могуће, узвршавати своју дужност до краја, и најзад пасти часно.” Цар Фрањо Јосиф 1866. године Муче ме ови избори. И даље не знам чему служе и шта треба да нам донесу. Последњих дана чули смо толико одвратних ствари, које изговарају активни учесници ових избора једни о другима. И свима њима верујем да је истина то што говоре једни о другима. Верујем им јер сам сигуран да их нико боље не познаје од њих самих. Као што и ми најбоље знамо своје пријатеље, рођаке, или колеге на посла. Па и они су већ деценијама заједно и деле и добро (најчешће) и лоше (врло ретко). Они знају све једни о другима. Знају одвратне “тајне” да је просто невероватно како се уопште суздржавају да сву ту гомилу бешчашћа не саопште јавности! Али то се никада не дешава! Не дешава се јер то нису часни и душевни људи, попут мене или вас! Зато ви и ја нисмо у таквој политици, лишеној свега људског! Али како успевају да се тако добро контролишу? Зар само због сопственог интереса и међусобних договора!? Наравно! 
03
1月
Србијом владају страни амбасадори已经Trifkovic中心主任为地缘战略的研究 „Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији.
Да се подсетимо неких изјава дипломата: Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007.
03
1月
03
1月
Европотурице и тајкуниПише: Миланко Шеклер Зашто не видиш тајкуна на листи својој, а видиш га у оку мом? Нова српска народна изрека Народ мора да слуша шта му говоре, јер то данас и није питање хоће ли или неће, већ да ли тај неко има или нема приступ медијима, које народ највише користи. По досадашњем искуству и природи ствари, у Србији је тај медиј један – РТС. Традиционално, са РТС-а нам се оглашавају, и највећи пријатељи и највећи душмани, и најпопуларнији и најмпраженији! То је већ постало као наша традиција. Традиција је и да популарни с временом постају омражени, и омражени популарни! Све је питање квалитета пи-ар саветника и стручњака, политичког маркетинга и на крају самог талента и способности учесника ове друштвено-политичке игре, а то значи оних који се са тог медија оглашавају и у свакој кући у Србији, свакодневно гостују! Уз ове познате факторе који утичу директно на моћ политичара у Србији, има и један непознат фактор, кога чине свест и менталитет српског народа, и за који се из досадашње историје зна да је потпуно непредвидив и да може да учини невероватне промене целог друштва, за екстремно кратко време. Другим речима, у тим великим историјским тренуцима, појаве се миљеници народа, које нико не може да контролише, и они као такви и постоје, само као део тог народног ткива и менталитета, које народ тада, једино хоће и жели да следи! Отуда и непрекидни захтеви, како са запада, тако од стране њихових експонената овде у Србији, да коначно и трајно раскрстимо са таквом свешћу и таквим менталитетом, јер онда не могу правити сигурне планове за обликовање Србије, према њиховим интересима, и коју би они могли да воле, а у којој би ми, морали да живимо, док коначно не престане да буде Србија, и постане део неке друге земље или неког другог царства! Народ, као и ја, на то има само један одговор: е шипак! 
03
1月
Злочин над сопственим народомПише: Драгана Трифковић Све чињенице су јасно указивале на то да садашња власт намерава да заврши амерички пројекат НАТО државе под управом нарко-терористичких структура. Да постоји могућност другачијег решења тврди и Русија, која је више пута износила примедбе да не могу да утичу на одлуке Србије, али да жели да учествују у дијалогу као гарант одбране српских интереса тј. међународног права. Власт у Србији упорно покушава да искористи Русију за обмањивање сопственог народа. Конструкција Сада је јасно да преурањена бриселска честитка Томиславу Николићу није била пука случајност. Многе ствари су указивале на то да избори нису донели промене, иако су грађани гласали за њих. Уместо новог политичког правца, добили смо још једну добро осмишљену превару, привидно патриотску а суштински релицитацијску, захваљујући којој је настављена поражавајућа политика Србије. САД су пронашле начин да корак по корак имплементирају Ахтисаријев план за “независност” Косова, поред тога што је он одбијен у СБ УН захваљујући подршци Русије. Иако премијер Србије (као и хор секуларних свештеника) тврди да је Косово давно изгубљено, поставља се питање о чему он “преговара” у том случају а да то није потраживање.
03
1月
Драгана Трифковић: Промена свестиПише: Драгана Трифковић “Данас служимо стварима, не знајући праву вредност ничему. Обезвриједили су ријечи којима су се људи заклињали као штитом и које су нас храниле надом. Убили су нам ријечи које смо сматрали светим, проститусали их, учинили заставама под којима марширају газећи човека.” Свест Годинама уназад присутне су апсурдне идеје о томе како ће се Србија ослободити свих стега када Срби промене свест, раскрсте са прошлошћу и ослободе се назадног конзерватизма. Њих су првобитно заступале “грађанске” опције деведесетих година у борби против Милошевићевог режима, да би данас те исте идеје постале водиља политичких структура против којих су биле усмерене. Kроз читав период урушавања државе нуди се исто решење које промовишу наводно различито профилисане политичке опције, инструисане од Запада. Да бисмо схватили суштину ове злослутне идеје и намере које се иза тога крију, неопходно је да сагледамо следеће чињенице. Људски ум чине свест и подсвест као основа рационалног размишљања и несвесни ум који утиче на наше понашање и искуство (осећања, мисли, сећања која потичу изван свести). Свест обухвата психичке доживљаје на основу којих личност формира вредности, уверења, ставове и знања. Осим личне перцепције велику улогу у формирању свести појединца има колективна свест. Она се заснива на традицији, односно историјском и културном наслеђу једног народа које је уграђено у заједнички ситем вредности тог друштва. Дакле промена свести појединца значила би одбацивање сопствених опажања што би даље условило нерационално размишљање а промена колективне свести подразумевала би одрицање читавог народа од сопствене историје, културе, традиције и религије.
03
1月
Споменик српским и руским војницима из Првог светског ратаНа Калемегдану је откривено прво обележје у нашој земљи посвећено заједничкој борби Руса и Срба у Првом светском рату. – У средини симбола у облику крста смештен је мотив Светог Ђорђа, заштитника руске армије и победе
03
1月
Конференција: 100 година од Великог рата中心的地缘战略的研究
Међународна конференција „Велики рат и нови свет, актуелно подсећање за човечанство“ је отворена 17. септембра у Сава Центру. Организатори конференције су руски Фонд Андреј Првозвани и Центар националне славе, као и српска организација Београдски форум за свет равноправних уз велику подршку Српске православне цркве.
03
1月
Како су се заволели нова власт и НВО-СрбијаПише: Миланко Шеклер
Коме требају чуда у животу, нека погледа у свет око себе. Ричард Докинс Подсећа ме један дан ове недеље, с испољеном огромном еуфоријом и хвалоспевима о нашем потенцијалном уласку и одласку у ЕУ, на један већ поодавно заборављени цртани филм, у коме птичица, још нејака и неспособна да лети, видевши јата одраслих птица на небу како одлазе пут југа и сама каже: “Одох ја на југ”, и крене пешке у том правцу. Наравно, чак ни у цртаном филму она то не успева без разноразних “смицалица и превара” својих правих пријатеља. Словенци и Хрвати су имали несебичну и неупитну подршку економске велесиле каква је била тадашња и данашња Немачка (о томе већ постоји богата историографија), али и ону неформалну од потомака породице Хабзбург, који су и у време њиховог одвајања од Југославије и њиховог међународног признавања, али и учлањавања у ЕУ, били угледни и моћни чланови утицајне немачке партије, али је њихова моћ досезала и до Европског парламента и Савета, па и комисије ЕУ. А где су нама такви пријатељи? Како ћемо ми успети на том путу у беспуће, када од пријатеља имамо само оне “новопечене”, које смо стекли тек прошлогодишњим пристајањем на “Бриселски споразум”, а који су до сада кроз читаву историју били наши, по правилу, највећи “непријатељи”. Знам да је у данашње време то поприлично отрцана фраза, али се бојим да се такве историјске категорије тешко мењају, а поготово долазе до изражаја у кризним временима каква су ова данас. Они, наши “нови” пријатељи, као озбиљне земље и народи, у свему томе своје интересе никада не потцењују и не превиђају, нити ће. А ми? Да ли је овде ико икада чуо последњих година шта је наш минимум националних интереса? 
03
1月
Приватно или државно?Пише: Миланко Шеклер Одавно размишљам о једној теми… Зашто људи, односно човечанство, када говоримо о функционисању привреде и економији друштва, чинe увек исте грешке? Да ли су то уопште грешке или то само живот увек изнова изналази „нове“, а у ствари старе путеве преживљавања и опстанка људског друштва? И докле ће уопште трајати та тупава и беспредметна расправанајвећих економских умова, што плаћених, што искрено идеолошки острашћених, на ту тему? Одакле уопште некоме идеја да буде судија у односу на тако важно питање за људско друштво, као што је процена ефикасности привредног, односно производног система, са аспекта власничких односа, односно да ли боље функционише привреда када је приватна или државна? Ако човек заиста озбиљно промисли на задату тему, и узме у обзир велики број историјских искуства, које су до сада имале многобројне старије, али и новоформиране земље у свету, закључак, бар са мог скромног становишта, може бити само један. Наиме, нема правила, нема вечне истине, нема бољег или лошијег, јер све је питање многобројних фактора, услова, околности, у којима иста треба да функционише. Ако баш желите да саопштите нешто што ће бити тачно, онда је то могуће дефинисати само овако: постоје привредне гране и потребе друштва и појединаца, које се боље могу задовољити приватним компанијама, али постоје и они који се могу боље задовољити државним власничким односима. Јер да није тако, тешко да би се икада иједан приватник у неким околностима одлучио лако за огромна улагања, у на пример изградњу дугачких аутопутева, у неке слабије насељене области, где се повраћај новца мора да чека деценијама, или где повраћаја новца неће бити директно кроз наплату путарине, већ индиректно, кроз привлачење страних инвестиција, отварање нових радних места, обезбеђење сировина за индустрију прераде и слично.
开始打字看到的职位你正在寻找。
|
