地缘政治而政治

Бојкот, бојкот бојкота, бојкотовог бојкота бојкот…

Преносимо са Стања Ствари

Пише: Александар Ђикић

Пре око 150 година, капетан британске краљевске војске, Чарлс Канингем Бојкот напушта војну службу, прелази у Ирску, постаје земљопоседник али и прикупља аренду од сељака за веће велепоседнике. У својој ревности је претеривао толико да је живот сељака довео до неиздржљивости. Немајући куд и не располажући никаквим средствима којима би одобровољили сер Бојкота, сељаци приступају специфичном виду борбе.

Продавнице не продају робу за потребе његовог газдинства и престају сваку комуникацију са његовим газдинством. Престају да му плаћају закупнину, коју он треба да преда знатно јачим поседницима и излажу га притиску моћнијих велепоседника. Штавише, његов ковач добија претеће писмо у коме га обавештавају да му се нешто ружно може десити уколико му макар поткује коња?! Сер Бојкотова куварица добије слично писамце након кога не сме да газди припреми јело. У цркви нико није хтео да седне близу њега…

Посрамљен, сер Чарлс Бојкот напушта Ирску, али улази у историју, или барем његово име постаје синоним за борбу малих и обесправљених, са моћним и недодирљивим.

Након тога у више наврата широм света примењиван је овај начин борбе.

Карикатура Чарлса Бојкота, аутора Лезлија Варда, на којој је приказан као ћелавац дуге седе браде и дугачког носа (Извор: Хронограф.нет)

У Алабами половином прошлог века, црнци су имали обавезу да седе у задњем делу аутобуса. За белце је место било резервисано у предњем. Уколико белац није имао места у предњем делу, црнац је био дужан да му уступи место у „црначком“ делу. Због тога је долазило и до инцидената због чега црнци потпуно престају да користе аутобусе и свуда иду пешице.

Било је случајева када су свакодневно пешачили и по 40 километара како би дошли на посао. Они веома ретки, који би користили аутобусе бивали би изоловани од заједнице, и посрамљени напуштали би Алабаму. Протест је уродио плодом, Закон о сегрегацији је укинут, а протест је изродио једног лидера, Мартина Лутера Кинга.

Код нас, на Косову и Метохији, 3. септембра 1990. албанска мањина се одлучује на сличан вид протеста. Све радње у власништву Албанаца су затворене, нико не одлази на посао, чак не излазе на улицу. Ко се тада кретао улицама Приштине осећао је нелагоду, могао је чути ону претећу тишину, када се ни завесе на прозорима не померају, а када сте свесни да вас хиљаде очију непријатељски посматра иза тих завеса. Они ретки, који су тог дана радили, бивали су касније изоловани, а јуна 1999. чак и ликвидирани.

Код свих ових протеста заједнички су: одлучност, масовност, али и санкције за непослушне (почев од изолације, па и до најдрастичнијих санкција).

Код нас се у предвечерје кампање за парламентарне (а не треба потценити ни истовремене локалне) изборе, све више подгрева идеја о бојкоту избора од стране опозиције. Бојкот је готово известан. У овом тренутку све подсећа на мото народне бајке: „Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се!“ Дакле, кајање не гине. А како стоје ствари на политичкој шаховској табли по питању евентуалног бојкота избора?

Власти никако не одговара бојкот опозиције. Математички да, али политички никако. Западним спонзорима такође. Без обзира што је власт апсолутно кооперативна западним интересима, ипак треба добрано да се бриселске бирократе помуче да својој јавности објасне зашто толеришу једнопартијску државу на Балкану. Ипак то не би било лако, колико год садашња Европа била лицемерна.

Што се власти тиче, уложила је енормни напор да побеђује на свим могућим изборима (од савета месних заједница до председничких), користећи сва дозвољена а и многа недозвољена средства. Тако је постала апсолутни господар свега у Србији, а то осим големих привилегија, једнога дана може да донесе и одређену одговорност сразмерну тим привилегијама.

Власт је Србију довела у претполитичко стање. Стање када институције не постоје, односно постоје као инструмент притиска и само су инструмент у рукама моћника. У таквом стању „3.000 за господина“ постаје нормално понашање па чак некима и симпатично, иако дубоко нелегално. Али такво је стање.

У ауторитарном понашању власти опозиција види разлог за бојкот. Са друге стране, власт све теже може да маскира лоше стање у друштву. Без обзира што се причама о расту „џидипија“, инвестицијама, суфицитима свих боја и сл. покушава маскирати очајно стање, ипак, „заљубљеност, кијавица и сиромаштво се не могу сакрити“. Не могу се причама о благостању сакрити: рад у пеленама, „ћелаве гуме“ на градским аутобусима или препуни авиони младих са картама у једном правцу. Са тог становишта, промене су вероватно неопходне и бојкот јесте средство да се дође до промена, али не може бити циљ.

И ту долазимо до анализе опозиције, која нимало није лака ни једноставна. Шта је у ствари опозиција у Србији данас? То је једна емулзија која је стабилна све док у себи садржи емулгатор, као и свака емулзија. Емулгатор у овом случају је хиперауторитарна власт Александра Вучића. Она опозицији не да да дише али је уједињује, и са те стране је разумљиво што је опозиција у овом тренутку делује мање или више јединствено. Али шта опозицију уједињује осим отпора таквој власти? Има ли ту какве идеологије? Шта се може очекивати након одвајања уља од воде? Знамо шта нећемо, али знамо ли шта хоћемо? Е то је већ много сложеније.

Опозицију данас у Србији чини скуп непомирљивих идеологија: суверенистичких и глобалистичких илити евроентузијастичких. То је емулзија воде и уља, то су букагије око ногу, то је камен о врату, и то је простор у коме ова власт може да опстаје веома дуго.

Фото: Getty images

Национални блок опозиције је малобројнији од евроунијатског, али има далеко више присталица, што је за здравље нације добро (дакле, још нас није напустио косовски дух), али за опозициону борбу не ваља. Доказ томе је и што се протест „1 од 5 милиона“ осуо након само једне тепсије бурека из Борче којом је анационално крило опозиције хтело да покаже – шта? Ни њима није јасно. Углавном показало се да је већина учесника протеста национално свесна и жели промене за добробит нације а не Брисела.

Са друге стране како национална опозиција својим бирачима може да објасни да се уједињује са странкама за које (још увек) „Европа нема алтернативу“? Нису ли оне „тројански коњ“? Па оне су идеолошки ближе власти него националној опозицији. А два и два је лако сабрати; ако Брисел захтева одрицање од националног суверенитета, а национална опозиција и 75% грађана ставља Косово испред ЕУ, како је онда могуће помирити те две опозиције? Или да упростимо, ако је мени близак Бошко Обрадовић истовремено ми морају бити блиски и Зоран Живковић, Балша Божовић или Мариника Тепић, а то се тешко подноси.

И коначно, шта ћемо са опозицијом коју ће власт произвести зарад маскирања демократије? Она махом код бирача слови као национална. Може ли режим њу искористити као смоквин лист за даље анационалне и антинационалне потезе? Може и хоће.

Како ће се опозиција према томе понети? Како ће санкционисати „непослушне“? Идеја бојкота је и да он буде одређена диференцијација на „нас“ и „њих“, дакле на „праву“ и „лажну“ опозицију. Али и овде се као препрека поставља идеологија. Ако у тој „лажној“ имате странке које су национално профилисане, а у „правој“ оне које багателишу државни суверенитет, шта је ту право а шта лажно? Шта добро а шта лоше? Све у свему дилема је довољно да глава заболи.

Опозиција се у Србији највероватније одлучила за бојкот избора. И то јесте легитимни начин борбе. Да ли ће моћи то да изведе и како, то остаје да се види, и ту лежи велика одговорност опозиције. Ако успе да сведе број изашлих бирача на испод 1/3 бирачког тела, може то сматрати успехом. Све преко тога ће бити мало. А ако се сетимо сцена са прошлонедељних избора у Медвеђи где неке особе трпају листиће у кутије, то ће бити озбиљни изазов.

Оно што је сигурно, тренутни положај опозиције јој не дозвољава да буде тек неми посматрач. То може да се види погледом на насловну страну било ког листа у Србији, или било којег електронског медија, где се шири сирова мржња према опозицији. Појам „опозиција“ се аутоматски повезује са нечим крајње негативним, а не као што би био ред да се тај појам сматра елементом легитимне политичке борбе, као и свуда у свету. Она то више не може да трпи. Да ли је спремна за бојкот, видећемо. Сама одлука није довољна.

Што се тиче власти, она је својом вишегодишњом бесомучном и непрестаном кампањом, приватизовањем свих информативних, финансијских и других ресурса дошла у апсурдну ситуацију. Смеши јој се победа од 100%, али шта с њом?

(опрема текста-Стање Ствари)

15. Септембар 2019.

 
提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注