Доносимо интегрално излагање Драгане Трифковић (Центар за геостратешке студије) са трибине „Улога Руске Федерације у мултиполарном свету“, одржане у Руском дому 29. септембра 2016. Организатори су били Универзитетска омладини Београда, Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке и Руски дом, а на трибини су учествовали и Александaр Павић (Фонд стратешке културе) и Душан Пророковић (Центар стратешких алтернатива)
Тема око које смо се данас окупили је улога Руске Федерације у мултиполарном свету. Сматрам да је ово веома значајна тема, али помало запостављена у нашем друштву. Не мислим да је она запостављена због тога што за њу не постоји интересовање, напротив. Проблем је пре свега цензура која постоји у јавности, у српским медијима и главним токовима српског друштва, који су под превеликим утицајем запада. С друге стране чак и када се у српском друштву говори о улози Русије, често се говори на један врло емотиван начин без довољно аргументације, или се Русија крајње критички или некритички посматра. Сматрам да би у нашем друштву морала да се покрене озбиљна дебата о позиционирању Србије у новим геополитичким околностима, која би требала да доведе до дефинисања стратешких праваца у спољној политици, економији и безбедности.
Коментаришући изјаву портпаролке високе представнице ЕУ Маје Коцијанчич да ЕУ подржава формирање ЗСО по косовским законима, Александар Вучић је рекао: „То значи да ће морати да нам покажу где то пише.“
„Изненађен сам таквом изјавом јер сам им 100 пута рекао у Бриселу да ће ЗСО бити формирана у складу са Бриселским споразумом, принципима и имплементационим планом и само у складу са тим. Ми нисмо у Бриселу јер смо сагласни са постојањем косовске државе, косовске независности, већ управо супротно. Ми смо ту да бисмо преговарали о свему ономе око чега се не слажемо“, додао је председник.
Временом је постало јасно како Македонија заправо и нема моћних пријатеља у међународној заједници који би заговарали њихове интересе. У такозваној „међународној заједници“ Грци имају јак лоби, Бугарска је чланица ЕУ, док су Сједињене Државе моћни покровитељ и апсолутни заштитник Албанаца. А и Србија има довољно својих проблема да би енергију трошила на заштиту и онако незахвалних комшија.
Да је лако бити успешан генерал после завршене битке, индиректно је потврдио и министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекавши: „Југославији смо дали све, а данас нам лупају шамаре“.
Шеф српске дипломатије рекао је да ће Србија играти конструктивну улогу у решавању проблема у региону, али да би могла да гласа против интереса суседних земаља које нису подржале Србију у за њу важним питањима, као што су признање Косова или његово чланство у Унеску.
Сувише је мала и бедна била визија једног гувернера Арказаса, једне од најзаосталијих држава САД. И наивно је веровао је да ће се његови снови остварити преко једног његовог пијаног „пајташа“. Он је маштао о посрамљеној и дезинтегрисаној Русији, омраженој од суседа и целог света. Уместо тога се десило управо супротно. Русија је постала прогресивна, безбедна држава која ради на поткопавању западног неолибералног поретка. То је редак пример да се велика империја поврати након историјског пораза.
Једног септембра 1994. године Борис Јељцин је био у Вашингтону у државној посети свом новом пријатељу, председнику Билу Клинтону. Совјетски Савез се распао само три године раније, а односи између САД и Русије су „цветали“ – јер Јељцин је одржао обећање сахранивши са своје стране деценије непријатељства. У Русији је стање било хаотично, али крхки демократски процеси и настајање капитализма је узимало маха. У том смислу, Клинтон и Јељцин су изградили савез у циљу спречавања снага државне безбедности Русије да преузиму власт у Москви и изврше повратак у „Хладни рат“. Током једне раније посете Москви, Клинтон је рекао младим Русима да “изаберу наду уместо страха и пронађу нову дефиницију величине Русије.” (www.rusiainsider.com)
Политичка идеологија би требало да буде основ политичког деловања. Према једној од дефиниција из „Увода у политичку теорију“ (Д. Симеуновић): „Идеологија је систематизован скуп политичких идеја, принципа и друштвених идеала, који репрезентује поглед на свет неке друштвене групације, изражавајући њене интересе и потребе…“. Сходно томе, политичке активисте једне странке би требало да спаја иста идеологија. Данас смо сведоци тога да је политика све мање борба за уверења, и да је она прерасла у борбу за привилегије.Мотивација појединаца за учлањење у неку политичку партију у многобројним случајевима нису општи односно виши интереси са идеолошком основом, већ насупрот лични интереси. Посебно актуелности на политичкој сцени Србије инспиришу појединце да доживљавају политичке организације као ефикасне бирое за запошљавање и најлакшим начином за остваривање сопствених потреба. Показало се да за успех у политици нису потребне квалификације као што су образовање, умеће, одговорност и др. већ бескрупулозност, површност и користољубивост.
Људи широм Европе напокон се буде из Америчког сна. Од Ламанша до Урала, од Балтика до Средоземља све више Европејаца схвата ко из темеља руши сан о Европи без граница. Како то бива у високобуџетним холивудским филмовима, убица је обично неко из блиског окружења, у којег жртва (Европа) има пуно поверење. Тако је и сада. Главна претња Европе није Владимир Владимирович, него онај ко у Путина упире прстом, вичући “држите диктатора”, а да се Власи не сете, Сједињене Америчке Државе.
Боинг је пре „уједињења Европе“ имао 90 процената светског тржишта авиона ( сада је ЕрБас јачи од Боинга), У Детроиту се производило седамдесет процената свих светских аутомобила ( сада је Детроит банкротирао)…
Али Власи се полако дозивају памети. У томе им помажу избеглице из северне Африке и са Блиског истока. Гледајући те џиновске реке унесрећених људи, које од грађана Европе извлаче и оно најбоље и оно најгоре, претећи да Европа одустане од својих кључних вредности које је чине најсоцијалнијим и најпросвјетљенијим континентом, просечан Европљанин мора да се запитати и већ се, на срећу, пита. Чекај, до ђавола, како је све ово почело? Ко је одговоран за ову библијску сеобу народа?
„Готово 1.800 дана шест главних тачака Бриселског споразума нису ни дирнуте, а то не може да буде само кривица Албанаца, то је потписала и Европска унија„, истакао је председник.
„Господин Арифи је овде рекао да је њихов уставни суд оценио да су 22 од 23 принципа Бриселског споразума супротна њиховом уставу, што значи да неће имплементирати ЗСО никада. Они ће изаћи и рећи да ће то урадити. Ово гледам већ дуго времена и сваки пут је исто„, подвукао је Вучић.
Одлазак дугогодишњих лидера земаља Централне Азије прети да дестабилизује регион и самим тим угрожава Русију. Најсвежији пример је изненадна смрт вишедеценијског лидера Узбекистана.
Ислам Каримов је у Узбекистану имао практично неограничену власт, али није имао истакнутог наследника. Главни недостатак аутократских режима попут Каримовљевог је тај што су и поред све стабилности такви режими рањиви када је реч о наследнику актуелног лидера. По нашем мишљењу, то се мање или више тиче и других земаља Централне Азије, тј. Казахстана и Таџикистана. Пре или касније ће се и те државе суочити са истим проблемом, тј. са сменом елите после одласка „доживотних” председника.
Узбекистан ће се после Каримова суочити са озбиљним проблемима. То је пре свега исламски екстремизам. Даље, за разлику од Европе, то је и велики проценат младих патријахално васпитаних а и суочених са сиромаштвом и незапосленошћу.
Последњи догађаји говоре да у Сирији може доћи до рата „сви против свих“, што може одложити решавање сиријске кризе. Курди су показали да ништа нису научили из своје прошлости. У тренутку када Асадове снаге бију одсудну битку за Алеп и будућност Сирије и када је тамо концентрисан главни део његове војске, напад Курда на град Хасака на североистоку Сирије изгледао је као забадање ножа у леђа Асаду. То су најжешћи окршаји владиних снага и Курда од почетка грађанског рата у тој земљи.
Око 35 милиона Курда живи у свету и сматра се да је то највећи народ без државе. Курдска политика је компликована и неусаглашена. После првог Заливског рата 1991. године настала је курдска аутономна зона у северном Ираку. Од 2003. године и америчке инвазије, ова зона је постала квази-суверен ентитет, са својим оружаним снагама, политичким системом и економским интересима. Са почетком Арапског пролећа и грађанских ратова у Сирији и Ираку, курдско питање је поново изашло на светлост дана. Иронично звучи да је у жижу светских збивања, питање независног Курдистана лансирала управо Турска, као један од главних покретача рата у Сирији, а која је вековима главни непријатељ курдског народа. Број Курда стално расте и сада незванично износи око 30 одсто становништва Турске. Разрешење Курдског питања је последњих 100 година од животне важности за очување турске државности.
Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文