Мило Ломпар: Када су Руси са нама?
Пише: професор Мило Ломпар
У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?” Осмишљен као полицентрично понављање разлика у култури, европски идентитет – као нешто што се помера – није судбински. Јер, ако би јунак негде застао, да му се дах примири, могло би се догодити да га европски идентитет и напусти, да негде одлута: куда? Ако се ослонимо на време телефонских разговора, 1940. годину, одговор који јунак чује није само недвосмислен него и пророчки: „У Америку. У Америку – чујем како виче у телефон. Треба Италију пренети у Америку! Папе су наследили римске императоре. Центар ће увек бити у Риму!” (Х, 286) Речи америчког новинара и папског апологете доносе прецизну политичку алузију. Јер, у њима је наговештено оно што се у приповедачевом времену – које се разлистава после Другог светског рата – одиграло: премештање моћи на америчко тле, са папским Римом као парадоксалним центром – како је показао Милорад Екмечић – у потпуном је складу са усмерењем папске моћи ка Америци, у коју се уписују значења „апостолске државе”. У алузији Црњанског, као да је путањама културе оцртана настајућа прерасподела светске моћи.