地缘政治而政治

Када је бојкот избора неопходан и оправдан?

Пише: професор Слободан Самарџић

Бојкот избора је ванредно средство политичке борбе. Као такав, он одговара само ванредним условима. О томе шта су ванредни услови ваља расправљати. То није правно одређена ситуација као што је ванредно стање. Иако и ванредно стање подлеже процени и одлуци, што је увек ствар политичког субјекта који је уставно или на други начин одређен да делује, оно је ипак правно уређени институт. Ако легално одређени државни орган процени да су се стекли уставни услови за проглашење ванредног стања и сходно томе донесе одлуку, више нема расправе.

Насупрот томе, ванредни услови јесу ствар за расправу, јер политичка воља која их заговора нема изричито правно покриће као што га има ванредно стање. Пошто бојкот избора претпоставља оцену политичке ситуације земље као ванредну, јер у супротном не би имао оправдање, овде ћемо размотрити садашњу ситуацију Србије. Повод је, разуме се, став већинског дела српске опозиције да треба бојкотовати наредне редовне изборе, јер за њих не постоје нормални услови.

Изборни услови, о којима је на јавној сцени највише реч, овде представљају само врх леденог брега. Избори који су у Србији одржавани од 2012. године, када је на власт дошла данашња политичка гарнитура, само су један механизам новог политичког поретка, који смо у више наврата одредили као плебисцитарну диктатуру (вид. овде). О томе сведочи феномен који највише противречи општој парламентарној пракси – да је владајућа коалиција предвођена тзв. непредњацима два пута организовала ванредне парламентарне изборе (2014. и 2016. године) у време када је располагала апсолутном већином у Скупштини и када нису постојали никакви симптоми кризе Владе. То би се поновило и после две године (2018), када су уз редовне локалне изборе били наговештени још једни ванредни парламентарни, да Вучићу то у Бриселу није било забрањено у директном контакту са европским званичницима.

Избори су, дакле, били коришћени у друге сврхе а не за изборно такмичење са опозицијом. Суочаван са личном обавезом да прихвати правно признање независности тзв. Косова, Вучић је новим изборним победама настојао да прибави нове слојеве бирачке подршке и тиме своју личну одговорност пребаци на народ. Овај наум је терао његову странку и коалиционе партнере да безочно крше изборна правила и законске оквире и користе сва државна средства – буџет, медије, органе принуде – и огроман део приватних капацитета – домаће медије и стране инвестиције – да маргинализује опозицију и увери бираче да у Србији нема изборне алатернативе.

Мислим да су већ први нередовни избори (2014) били довољан знак опозицији да се супротстави Вучићевој самовољи, јер је то био знак нередовне ситуације, воље владајуће класе да и изборе упрегне у своју стратегију окупације државе. О другим ванредним изборима (2016) да и не говоримо. Председнички избори 2017, и београдски избори 2018. били су само наставак изборног ритуала, који је у земљи узнапредовале корупције, политичког клијентелизма и организованог криминала, рутински рушио сва изборна правила и моралне норме јавног живота.

Најзад, годину дана пре редовних избора (март 2020) већи део опозиције, окупљен у Савезу са Србију или око њега, најавила је бојкот избора уколико се не успостави редовна изборна ситуација са једнаким правима за све учеснике. Томе је претходио излазак опозиционих странака из Скупштине у којој је цветала диктатура већине. Истовремено са најавом бојкота у јавности је отворена расправа на ову тему. У датим условима ова би расправа имала мањи реални значај да иницијатива о бојкоту није коинцидирала са припремама за завршну рунду разговора у вези Вучићевог признања независности Косова. Због свих неочекиваних одуговлачења (царине владе Косова, пад те владе и ванредни избори), коначно решење овог питања померено је за пролеће идуће године, негде у време редовних избора у Србији.

Када је постало јасно да опозиција мисли озбиљно о бојкоту, западни учесници одмах су се умешали и у ово унутрашње питање Србије. Натерали су Вучића и Владу Србије да релативно брзо пруже неке концесије из реда изборних услова, што је до скоро било незамисливо. Као посматрач који је несклон страној интервенцији у домаћа питања, морам да нагласим да је овај притисак странаца на власти Србије само последица озбиљне претње бојкотом. А зашто странци тако осетљиво реагују на могући бојкот? Зато што желе да избори прођу што уредније, како би нова Скупштина крајње легално и легитимно ратификовала Вучићев споразум о признању Косова.

Али, са овом епизодом посао западних умешача (Отворено друштво, Европски парламент) није завршен. Заправо, тек овде ситуација постаје занимљива. Опозиција склона бојкоту ову иницијативу узима много шире и дубље него што су сами избори. Она каже: нису довољни изборни услови, већ и њихова примена у реалном животу од бар шест месеци од њиховог усвајања, или за време у којем ће се видети да ли ови услови заиста раде. Ово је, по мом мишљењу суштина захтева опозиције. То значи, да она озбиљно мисли на унутрашње реформе, те да први нормални избори могу да се обаве тек после живе реформске пробе поводом избора. Ако остане при овим захтевима, опозиција ће постати зрела за неко потоње преузмање власти, после првих или неких других избора.

Али, поред тога, овај део опозиције практично скида с дневног реда дискусију о важности бојкота. Јер, бојкот више није реч-претња, већ реч-дело које не прави компромис ни са папирнатим поправкама власти ни са умешачима из ЕУ. Тиме практично отпада приговор друге опозиционе групације, која каже: одлучићемо о изласку или бојкоту када се избори распишу. У светлу веродостојне претње бојкотом, која једина може да помери проблем са места, овај став остатка опозиције делује неубедљиво како год поступили у часу расписивања редовних избора: ако изађу по постојећим или непровереним условима, значи да им је стало само до једнократног добитка, а не уздрмавања власти; ако не изађу, питање је зашто нису подржали и помогли бојкот.

Остаје још питање о начину. Главни аргумент власти, која је на челу са шефом државе лојалнија уставу тзв. Косова него Уставу Србије, јесте да би се померањем избора за, рецимо, шест месеци кршио домаћи устав. Али, не рачунајући на ово неубедљиво довијање власти, остаје објективни проблем – како премостити ову уставну препреку. То је могуће само уз претпоставку да стање фактички није нормално него венредно. Ту, резуме се, не мислим да треба потећи уставне одредбе о ванредном стању, јер овде није реч о тој врсти правно уређене ситуације. Реч је о фактички нередовним околностима, али и противуставном деловању власти, са чиме живимо већ седам година. Тако, и самом Уставу је потребно једнократно премошћивање околности које га такорећи свакодневно доводе у питање.

Будући да су наредни редовни избори повод целој овој причи, и неопходно и могуће је овај комплекс уредити уз помоћ lex specialis-a. Овај посебан закон о посебним приликама треба да уреди не само изборне услове у стварима које ни закони нису предвидели, него и начин на који би се он, lex specialis, применио. Он би, осим нове изборне материје – како спречити досадашњу праксу злоупотребе – уредио и механизам примене. То би биле мешовите комисије владине и опозиционе стране, које би пратиле примену посебног закона и јавност учестало обавештавале о примерима кршења. Подразумева се да би се одлуке на комисијама доносиле сагласношћу представника две стране. То на први поглед делује сложено, због изгледа да владина страна у комисијама врши опструкције. Али, пошто се закон доноси у Скуштини, то би већ био показатељ добре воље да се изађе из државног ћорсокака. Одговорност комисија за достизање циља, а то је одржавање фер избора и излазак из нередовног стања, натерала би учеснике да посао обаве са што мање отезања.

Да ли би власт на ово морала да пристане. Наравно да не би. Али, од своје величанствене победе од девет десетина посланичких места она не би добила ништа више од оног што већ поседује, а то је апсолутна власт. О њеном неспоразуму са стварношћу говорила би и знатно слабија излазност због бојкота. С друге стране, опозиција која би изборе бојкотовала имала би растућу популарност свих оних који немају користи од данашње власти. Стање би из данашњег нередовног а мирног прешла у несношљиво за све, а посебно за власт.

Што се странаца тиче, који овде делују као да су неизбежни, најбоље би било да их опозиција увери да би првом наредном приликом, када дође на власт, поништила све међународне споразуме које би потписала ова власт без изборне легитимности.

Србија и свет

22. Октобар 2019.

 
 
提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注