地缘政治而政治

ДА ЛИ ЈЕ РАСПАД СССР ОМОГУЋИО УСПОН РУСИЈЕ?

Пише: Милош Здравковић

Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора. Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.

Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.

Ако сагледамо шта се дешавало са људима на бившем совјетском простору, јасно је да је у питању не само геополитичка, већ и морална и економска катастрофа – без обзира на то ко и какав однос има према Совјетском Савезу, или комунизму. Али оно што је настало после распада СССР заслужује подробну анализу.

Перманентна криза пост-совјетских земаља говори о томе да је распад СССР била истовремено и политичка и економска катастрофа. Стање људских права у појединим државама Средње Азије је на нивоу раног феудализма, а људска, верска и мањинска права готово да и не постоје. Примера ради, у Туркменистану је председник, те гасом пребогате државе, себе прогласио доживотним председником и сам себи доделио титулу Туркменбашија (отац свих Туркмена). Календарским месецима је дао нова имена, а један се зове по имену његове мајке. После изненадне смрти, наследио га је ванбрачни син који и данас влада, а неучествовањем у Евроазијским интеграцијама себи обезбеђује прећутну подршку „демократског света“.

Колико је изгубила друга половина планете

Бизарно звучи, али распадом СССР највише су изгубили радници и средња класа на Западу! Није тада „издахнуо“ само такозвани „источни блок“, односно реални социјализам. То је заправо била катастрофа идеје социјализама – либералног, социјалдемократског, западног… Испоставило се да је гарант идеји политичке и економске еманципације, односно моћне социјалне прерасподеле и у оквиру „демократског света“ било постојање реалног социјализма – тачније баука званог Совјетски Савез. Од распада СССР била је присутна демонтажа неких социјалних институција које је невољно изродио капитализам, јер више није постојала претња са истока – маска за праву пљачкашку природу капитализма није више била потребна. Данашња Русија, као и новонастала глобална сила Кина су капиталистичке државе са великим бројем милијардера. Социјализам се демонтира без воље и свести – становнике западне Европе и САД нико не жели и неће да пита. За сада се све дешава на нивоу уличних немира, променљивог интензитета. И што је најважније и истовремено најтужније је да се све претворило у катастрофу „реалног капитализма“.

Испоставило се да је западном систему управљања светом – систему управљања тржишном економијом, берзанским финансијама и интересима – била потребна противтежа. Када је систем лишен противтеже, почела је тиха ликвидација средње класе. Уколико би садашњу кризу мерили параметрима из седамдесетих година прошлог века, то би значило пораз капитализма у светским размерама. Зато тако нешто није могуће! Да није осетио апсолутну супериорност и несумњиву победу – светски капиталистички систем, оличен у мултинационалним компанијама и банкарском олигархијом, никада себи не би дозволио садашњу пљачку, абнормално богаћење елита и систематско уништавања средње класе.

Шта се заправо десило

У питању је било све или ништа. Совјетски Савез био је 1991. године у великој кризи. Индустријска производња била је у опадању, повећавао се број незапослених, а инфлација је „јела“ сваку уштеђевину грађана, етничке тензије су расле. Председник Михаил Горбачов постепено је губио контролу над ситуацијом у земљи. „Совјетски Савез је могао да буде сачуван“, тврди данас бивши лидер Горбачов. Он се својски залагао за већу самосталност република. У марту 1991. Горбачов расписује референдум. Званични подаци показали су да је преко 70% становника тада било за очување Совјетског Савеза као реформисане федерације суверених република са једнаким правима.

Међутим, тврдо крило комуниста у руководству организовало је пуч против реформатора совјетског система, Михаила Горбачова. Желели су да спрече распад Совјетског Савеза, али постигли су управо супротно. Поменута група тврдокорних комуниста, међу којима су били министар одбране, министар унутрашњих послова, као и шеф КГБ формирали су „Комитет за хитне случајеве“. Стари комунисти су са неповерењем гледали на реформе Горбачова, па су 19. августа 1991. извели пуч који је по њима требало да спасе СССР.

Са образложењем да је Горбачов болестан, завереници затварају председника и његову породицу у њихову викендицу на Криму и блокирају му сваки контакт са спољашњим светом. У земљи се проглашава ванредно стање, а на московске улице излазе тенкови. Пучисту су истицали да Совјетски Савез желе да сачувају од „катастрофе“. Међутим, пуч не успева, јер им је на пут стао Борис Јелцин. У августу 1991. године функцију лидера земље преузима Борис Јељцин, који се профилисао као противник комуниста. Пучисти се хапсе, неки од њих извршили су самоубиство. Рад Комунистичке партије је забрањен.

Тврдо-линијаши су пучем желели да спасу Совјетски Савез – али то је деловало као катализатор за нужну трансформацију. За време трајања пуча независност је прогласила Естонија, убрзо затим Украјина и друге републике. Горбачов је без успеха покушавао да добије подршку за нови државни уговор. Три месеца након пуча, председници Русије, Украјине и Белорусије формирају Заједницу независних држава (ЗНД). Совјетски Савез се официјелно распао 26. децембра 1991, а Горбачов се повукао са функције.

Зашто Горбачов није успео да сачува СССР

Конкуренција између комунизма и капитализма играла је веома важну улогу приликом распада СССР. Један од разлога за распад совјетског система је и прећутно признавање Западу да има ефикаснију привреду, више индивидуалних слобода – све то уз фасцинацију његовим сјајем. Без обзира да ли је реч о аутомобилима, ципелама или козметици, милиони совјетских грађана сањали су о производима са Запада – које себи нису могли да приуште. Велика грешка совјетске пропаганде и идеологије била је што су одувек желели да се мере и утркују са Западом. Тиме су сами су себи ставили омчу око врата.

Стога не чуди данашње држање руског државног руководства. На изазове са запада одговара се умерено, ЦНН није више једини прозор у свет, на сваки амерички носач авиона не прави се руски, на нову НАТО базу не одговара се отварањем своје. Када војска Сједињених Држава уђе у неку земљу не тражи се полигон за намиривање „дугова“. Русима данас није битна равнотежа у броју војника, већ разноврсност привреде, индустријска и пољопривредна производња – мерена не у броју произведених тенкова и конзерви хране за војнике, већ у повећању броја аутомобила, цивилних авиона, рекордној производњи пшенице.

Роналд Реган је средином осамдесетих година прошлог века оборио цену нафте у договору са кућом Ал Сауд – а последица тога је била што су СССР и Михаил Горбачов били увучени у рат у Авганистану. Цео „источни лагер“ имао је повлашћене цене за набавку руских енергената и пољопривредних сировина (продајна цена није подмиривала 10% цене производних трошкова), а индустријска производња заснивала се на производњи оружја. Банкрот је био неизбежан. Када се посматра са ове временске дистанце не чуди зашто је Борис Јељцин просто прижељкивао распад СССР. Данас владу Сједињених Америчких Држава и америчке грађане авантура у Авганистану кошта билионе долара. Одржавање војних база и поморска супремација су изазвале невиђени минус на конту америчког буџета. Уз успон Кине и Индије, не чуди зашто је резултат утакмице између старих ривала, на истом терену скроз другачији.

Ако свему наведеном додамо и то да су грађани Русије 1991. године добили глад у замену за слободу, не чуди и плебисцитарна подршка народа руској влади на челу са председником Путином.

Михаил Горбачов је, насупрот Путину, добијао и веровао у празна обећања Запада. Имао је и нереална очекивања домаћег становништва, уз системску кризу која је настала онда када реал-социјалистички систем није више имао ресурсе. Најважнији ресурс који је недостајао тадашњем систему, била је легитимна сила.

Из западног аспекта Јељцин је био омиљена политичка фигура. Он је био идеални председник за слободни пад Русије у провалију – док земља није ударила о дно. Велика је срећа што удар није довео до тоталне пропасти, већ до буђења националне свести. Свидело се то некоме или не, Русија је данас поново глобална сила. Смешно делује изјава бивше америчке секретарке Медлин Олбрајт од пре неколико дана како је Русија заправо Бангладеш са атомском бомбом. Трагично за Америку што је нечија лична нетрпељивост (мржња) према свему што има везе са Русијом могла да усмерава спољну политику, а не стручност и знање. Смешно је да такви суманути гласови и дан-данас изазивају пажњу јавности.

Како год било, интересантно је да се подсетимо како на распад некадашње империје гледају њени грађани – резултати анкете Сверуског центра за истраживање јавног мњења су неумољиви. Четвртина грађана Русије није у стању да изнесе оцену о догађајима из 1991. године. Релативна већина (41%) сматра да је то просто била једна епизода борбе за власт у највишем руководству. Сваки четврти испитаник (25%) сматра да је то био трагичан догађај који је имао погубне последице за земљу. Девет одсто испитаника оценило је да су догађаји са почетка деведесетих година представљали демократску револуцију којом је окончана власт Комунистичке партије. Све ово показује да сами Руси немају одговор шта се заправо десило 1991. године.

Ипак, једно је сигурно: грађани Русије (бившег СССР) и цео свет су нешто добили. Најважнији добитак је слом либералне интелектуалне илузије – што је срећа. Последње конструкције тог типа су просто осуђене на пропаст – како у Русији, тако и у целом свету. Још само да то укапирају балкански властодршци!

28. јун 2016.

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注