中心的地缘战略的研究 организовао је 28. августа Међународну конференцију на тему кршења верских права са посебним освртом на Украјинску православну цркву у контексту актуелних дешавања. Конференција је одржана у Прес центру Удружења новинара Србије у центру Београда.
Пише: проф. др Дејан Мировић
Прогонећи само једну црквену заједницу,Украјинску православну цркву у Украјини и отимајући коначно Кијево-печерску лавру, режим Зеленског је показао, кршећи универзална људска права
– Да је богоборачки и или агресивно атеистички попут онога који је у Украјини био у време комунизма
– Да је режим Зеленског под покровитељством Запада који људска права и слободу вероисповести селективно у примењује већ вековима
– Да је русофобски и антиправославан
– Да је злоупотребио ратно стање јер оно не може бити оправдање прогон Украјинске православне цркве у Украјини
Нажалост, теоријски и практично то није нова појава, односно режим Зеленског је потекао из следећих идеолошких основа и неправилности у примени људских права;
У члану 4 Декларације из 1789. се формално прокламује универзалност људских права или приницип да она важе за све без изузетка, erga omnes. У модерној правној теорији такав, условно говорећи француско-амерички, почетак универзалне примене људских права постаје општеприхваћен: „Печат савременом концепту људских права дале су Декларација о независности САД од 1776. године, те Декларација о правима човека и грађанина од 1789. године из Француске револуције која је прокламовала постулате слободе, једнакости и братства (liberate, egalite, fraternite). Тиме је иницирана интернационална димензија људских права, да се тичу свих –erga omens.[1] Ипак, овај западноцентрични (и атеистички) приступ није сасвим коректан. Он очигледно игнорише све оно што се дешавало у људској историји пре Америчке и Француске револуције. Вековима раније апостол Павле је изједначио у својим посланицама све људе и народе и њихова права: „Јер нема разлике између Јудејина и Грка; један исти Господ је над свима, богат за све који га призивају“ (Посланица Римљанима, 10:12), као и „Нема више Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско, јер сви сте ви једно у Христу Исусу“ (Посланица Галатима 3:28). Ове посланице апостола Павла се могу тумачити, када се примени егзетички метод, као почетак доктрине универзалног важења људских права, без изузетка, erga omnes.
Са друге стране, у Америчкој декларацији из 1776. године људска права не важе за све народе и људе. На пример, не важе када се ради о староседеоцима на америчком континенту или „немилосрдним дивљацима Индијанцима чије је познато правило ратовања уништавати без обзира на доба старости пол или стање здравља“. На основу таквог селективног важења људских права у Америчкој декларацији, амерички председник Ендрју Џексон 1829. јавно позива на искорењивање Индијанаца и одузимање њихове земље: „Који би добар човек више волео земљу прекривену шумама по којој лута неколико хиљада дивљака од наше велике републике начичкане насељима, градовима и напредним фармама.[2] Такође, као што то наводи велики српски правник Слободан Јовановић, Декларација о правима човека и грађанина из 1789. није се примењивала на све подједнако јер за буржозију је народ био „фукара“ и она је сматрала као ствар „ван спора, да влада и политика нису посао масе, него једне просвећене и имућне мањине“.[3] Такође, током Француске револуције на хиљаде ројалиста је убијено без суђења, а слично се десило и Лују XVI коме није судио суд већ парламент. Расна сегрегација је постојала све до 60-тих година у јужним државама САД.
Из доктрине о универзалном важењу људских права логично произилази верска толеранција, а нешто касније, у модерном добу, произилази и право на слободу вероисповести. Ипак, Западна Европа није била позната по верској толеранцији. Крсташки ратови, инквизиција са спаљивањем неподобних, Вартоломејска ноћ, само су неки од примера за масовну нетолеранцију према различитим верама и убеђењима. Након страховитих разарања изазваних верским Тридестогодишњим ратом на тлу Западне Европе, Вестфалски мир 1648. успоставља једну врсту верске толераниције. Усваја се принцип суверенитета, једнакости држава, признања калвинизма, правила cuius region illius religio. Признањем протестанске Холандије, поделом Рајнског Палатината на католички и протестански део, као и укидањем идеје о универзалној доминацији Светог римског царства, у пракси се изједначавају протестанске и католичке државе. Међутим, верска нетолеранција према православној вери никада није престајала у Западној Европи. Од времена Византије, Карла Великог, спора око filioque, црквеног раскола и негирања исихазма она има свој континуитет.[4] Карлхајнц Дешнер пише: „Ратничким и дипломатским јуришима, крсташким походима са немачким витезовима, редовницима и шведским војскама, тешким претњама, мамљењима и нечувеним преварама папски Рим је касније стално покушавао да се учврсти на Истоку, да оствари црквену унију и подвласти Русију“.[5] Коначно, свој најгори или чудовишни облик, нетолеранција према православнима показује током геноцида над православним Србима у НДХ 1941-1945. године.
Након Другог светског рата и блоковске поделе света на социјалистички и капиталистички табор регулисање права на слободу вероисповести постаје део идеолошког сукоба између два система. Однос према слободи вероисповести се у комунистичком табору заснивао на на Марксовим идејама: „Идеја слободне савести и религије биле су само израз владавине слободне конкуренције на пољу знања“.[6] У пракси, слобода вероисповести формално постоји – на пример у Уставу СССР из 1936. године, али као што то наводи велики српски правник Слободан Јовановић „јако је ограничена установом политичке полиције“[7], али и чињеницом да чланови партије не могу бити свештеници и калуђери. Када овоме додамо тврдњу Ханса Келзена по којој је у комунистичким државама постојала идеолошко-партијска доминација над законима[8], јасно је да су верници у комунистичком блоку de facto били ван закона.
Дакле, ово су идеолошке основе на којима се заснива у прогон Украјинске православне цркве у Украјини . Такође, лицемерје Запада и његова умешаност у прогон Украјинске православне цркве у Украјини се види из следећих чињеница;
Након Другог светског рата, управо на инцијативу капиталистичких држава, слобода вероисповести улази у све међународне конвенције и уговоре који регулишу људска права. Први такав међународни документ је Универзална декларација о правима човека УН из 1948. године који је усвојила Генерална скупштина УН и чији су аутори били Елеонора Рузвелт и западни правници (Универзалана Декларација постаје правни обичај). Након ње се доноси Европска конвенција о људским правима из 1950. године која у члану 9 гарантује слободу вероисповести. Затим се усваја Међународни пакт о грађанским и политичким слободама УН из 1966. године (који је наставак Универзалне декларације). Он у члану 18 гарантује слободу вероисповести и, коначно, закључен је Завршни акт Конференције о европској безбедности и сарадњи (одржана 1973-1975) у којем се, на инцијативу Запада, гарантује (у 7. принципу) слобода вероисповести. Овакво решење су 1975. прихватиле и комунистичке државе. Заузврат добиле су од Запада гаранције територијалне целовитости (погажене на примеру СФРЈ).
Након завршетка Хладног рата, у модерној правној теорији, право на слободу вероисповести (или право на слободу религије и испољавање вере) се регулише као део веће области људских права. Она обухвата слободу мисли и савести или друштвени и морални интегритет личности. Право на слободу вероисповести гарантује верским заједницама и верницима да неће „патити или бити малтретирани“ због религијског убеђења и да имају право на извођење верских обреда и удруживање[9]. У том контексту може се тврдити да одвојеност цркве од државе или њихови различити циљеви (на пример, у Црној Гори држава је имала циљ да постане чланица НАТО и ЕУ, а циљ цркве је служење Богу) никада не могу бити оправдање за кршење права на слободу вероисповести. Ричард Дворкин пише: „Права у односу на државу су нешто што, ако се усвоји, захтева од друштва да се помири са институцијама које му неће бити баш прилагођене“[10].
Европски суд за људска права и Комитет за људска права УН деценијама примењују и тумаче одредбе Европске конвенције о људским правима и Међународног пакта о грађанским и политичким правима када се ради о овој области. У случају Кониакис против Грчке из 1993. године Европски суд за људска права је нагласио да слобода вероисповести није само индивидуално право већ и колективно право које се може слободно упражњавати (у кругу оних који исповедају исту веру). У случају Бускарини и други против Сан Марина из 1999. године, Европски суд је нагласио да је слобода вероисповести један од „темеља демократског друштва“. Комитет за људска права УН тумачи члан 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима у свом Општем коментару из 1993. године. Истиче се да у правној држави не сме постојати дискриминација према било којој верској заједници.
Зато ратно стање не може бити оправдање прогон Украјинске православне цркве у Украјини. У том смислу је сраман сусрет Вучића и Зеленског. Према речима српског председника Зеленски се распитивао какво је стање у Србији а председник једне православне државе као што је Србија није се усудио да макар формално заузврат упита за судбину монаха и свештенства из Кијево-печерске лавре .
На крају , митрополит Онуфрије је био у Црној Гори 2020 и предводио литије за одбрану православне цркве. Зато ми осећамо према њему братску захвалност и обавезу да узвратимо. Он никада није позивао на рат, напротив, писао је и председнику РФ ради мирног решења. Митрополит Павле подноси муке као његово имењак апостол, дивимо се таквом праведнику. Коначно, ми смо ужаснути нападом на Кијевску духовну академију. Она је нама Србима дала првог модерног просветитеља Михаила Козачинског у ХVIII веку. Њега је Србима послао кијевски митрополит Рафаил.
1. септембар 2023.
[1] Пауновић, Кривокапић, Крстић 2010, 24
[2] Џенинкс 2002, 79
[3] Јовановић 1932, 323
[4] Радовић 2012, 246
[5] Дешнер 2004, 50
[6] Маркс, Енгелс, 50
[7] Јовановић 1935, 142, 150, 156
[8] Kelsen 1955, 139
[9] Пауновић, Кривокапић, Крстић 2010, 220-221
[10] Дворкин 2001, 189