Од почетка деведесетих година до данас, америчка политика на Балкану је имала свој континуитет. Два основна циља била су јачање политичког и војног присуства где су САД биле у савезништву увек са оном страном која је стајала насупрот српским интересима.
САД су обезбедиле себи место на овом простору користећи војну силу НАТО, специјалне операције (операције лажне заставе) и медијску пропаганду као оружје против Срба.
Интервенционистичка америчка спољна политика последњих деценија користила је исту методологију и у многим другим подручјима, што је довело до тога да се међународна заједница налази на ивици неконтролисаног хаоса. Са друге стране почела је да се ствара коалиција оних држава које су схватиле да уколико не пруже отпор стварању хаоса, и саме ће се са њим суочити. Амерички интервенционизам није нудио никава решења за постојеће проблеме, већ је само генерисао нове. Ако узмемо пример Авганистана, видећемо да се америчка инвазија на ову државу завршила лоше организованом евакуацијом која је поприлично дискредитовала америчку моћ, остављајићи иза себе потпуну девастацију у још више радикализованој средини. Или амерички рат против тероризма, који је резултирао стварањем међународног тероризма. Свеоубухватно гледано свет се налази у граничној ситуацији, како би то дефинисао чувени филозоф Карл Јасперс, која се одликује неизвесношћу и опасношћу од (само)уништења.
Дакле или ће доћи до политичког договора и релаксације односа између великих сила (пре свега САД, Русије и Кине), што у овом тренутку није изгледно, или ће доћи до још веће конфронтације праћене отварањем нових жаришта и повећањем потенцијалне претње од нуклеарног рата. Политички договор би подразумевао повратак међународних односа у оквире већ постојећих међународних институција (УН, ММФ, СТО и др.) и у оквире међународног права, или дефинисање нове платформе за међународну сарадњу што је мало вероватно без великог конфликта. По свој прилици постоје два излаза из ове ситуације, а то је договор на бази Постдамске конференције којом је дефинисан послератни поредак (мада се свет од тада много променио) или организовање нове светске мировне конференције (што је боља опција) на којој би велике силе уредиле своје односе. Главно питање је који ниво сукоба у ери нуклеарног наоружања може да иницира нови политички договор.
Балкан се последњих деценија налази под јаким политичким и војним утицајем САД са два стратешке ослонца ове политике у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији. Наиме ова два подручја су од посебног интереса за САД на Балкану, где Дејтонски договор симболизује америчку «вештину дипломатије», а сепаратистичка држава Косово, америчку «војну моћ». Међутим све те «успехе» на Балкану САД су постигле недозвољеним средствима, грубим кршењем међународног права и применом силе, забрањеног оружја и сл. против чега се побунила међународна заједница ван колективног Запада. За међународну заједницу (ван колективног Запада), Босна и Херцеговина представља пример неуспеле државе изграђене на силу, а Косово и Метохија најексплицитнији пример рушења међународног правног система.
Без обзира на ове чињенице, америчка администрација упорно настоји да легитимизује оба случаја, пре свега да заврши сопствени пројекат такозване косовске независности и тиме утврди своје присуство на Балкану. Међутим у садашњим околностима то више није могуће да се деси, без даљих последица које нису предвидиве, посебно за америчко присуство на Балкану.
САД имају за циљ да спрече ширење руског утицаја на Балкану и сузбију економски утицај Кине који је последњих година постао значајан. Ове циљеве америчка администрација настоји да постигне кроз различите повезане платформе и процесе, међу којима и европске интеграције, Open Balkan, Бриселске преговоре између Београда и Приштине, Вашингтонски договор, НАТО сарадњу и сл. Политичким утицајем на владајуће елите балканских држава, САД форсирају ове платформе и процесе, без обзира на интересе и вољу већине грађана тих држава (брзо учлањење Црне Горе у НАТО без референдума, неуспели референдум у Северној Македонији који је проглашен успелим, отказивање Јужног тока у Бугарској због спољног политичког притиска, европске интеграције Србије које немају већинску подршку грађана и др.). Главни задаци у испуњавању ових циљева су спречавање енергетских токова за енергенте из Русије, укидање руских медија, спречавање руских инвестиција, организовање анти-руске пропаганде, прогон сваког мишљења које подржава (или има разумевања за) руске позиције, спречавање пројеката у оквиру стратешког економског повезивања „Један појас, један пут“, спречавање кинеских инвестиција, организовање анти-кинеске пропаганде и др.
Међутим америчка администрација потпуно игнорише упозорења некадашњег стратега Збигњева Бжежинског да САД немају капацитета да се истовремно супротставе и Русији и Кини. Бжежински је у складу са англо-америчком политичком идеологијом продубљивања и креирања конфликата између других држава, предвиђао сукоб Русије и Кине око Далеког истока. Он је у књизи „Глобална доминација и глобално лидерство“ навео: „Русија нема други избор, ако жели да сачува своје најважније територије на Далеком истоку. Са сигурношћу се може тврдити, да без помоћи Запада руска владавина Сибиром неће дуго трајати“. Десило се све супротно од тога јер су америчке агресивне амбиције довеле до стратешког зближавања Русије и Кине.
Због тога је неопходно да перспективе на Балкану сагледавамо кроз парадигму руско-кинеске сарадње са једне стране и америчког утицаја са друге. У другим регионима као што је Блиски исток или Централна Азија, југо-источна Африка, стратешка сарадња Русије и Кине и њихово заједничко против-дејство утицају колективног Запада, довели су до слабљења западног утицаја. То се даље одразило на односе унутар „колективног Запада“ чиме је разбијено јединство и дошло је до раслојавања, пре свега на англо-америчке и, условно речено, европске интересе. Ове тенденције огледају се и у случају изласка Велике Британије из ЕУ као и стварању AUKUS који је де-факто конкуренција NATO.
Подсетимо се и то да је Бжежински својевремно упозоравао на то да уколико се САД буду повукле са Блиског истока, то ће значити да губе и Европу. У овом тренутку је тешко предвидети које ће место Европа заузети у глобалном престројавању, с обзиром на то да њен међународни утицај опада и да ће по свој прилици Европа имати највеће штете од сукоба Русије и НАТО у Украјини. Односно, из овога што видимо, не може се рећи да Европа има капацитета да поврати свој суверенитет и самостално се избори за неку бољу позицију. Због тога се треба опрезно односити према упозорењу Бжежинског о губитку Европе, за сада не постоји опасност да се то деси, барем када је реч о Западној Европи. Процеси на Блиском истоку се далеко више тичу Балкана.
Место Србије као централне земље Балкана, у новом глобалном престројавању, може да има велику важност, али је за то потребна политичка мудрост и храброст (која недостаје на политичкој сцени Србије). Спољна политика Србије у претходним деценијама такође је имала свој континуитет. Србија се од неуспелих демократских промена посветила европским интеграцијама и утврдила политику безалтернативног пута у ЕУ, што у данашњим околностима делује више него илузорно. Треба напоменути да европску опредељеност Србије највише подржавају Велика Британија и САД (што посебно контрадикторно делује од изласка Велике Британије из ЕУ). Осим европских интеграција Србије, САД и ВБ подржавају и косовску „независност“ као и унитаризацију Босне и Херцеговине која се одвија уз одузимање надлежности Републици Српској.
За време Бориса Тадића дефинисана је доктрина четири стуба спољне политике: Европска унија, Русија, САД и Кина. Након промене власти, Вучић је формално наставио такву политику, али у садашњим условима конфронтације на светском нивоу, она све више постаје неодржива. Са једне стране стоје упорни захтеви САД да Србија уведе санкције Русији, што Брисел ставља као услов за наставак европских интеграција, а са друге потреба Србије да кроз сарадњу са Русијом и Кином оствари своје државне и националне интересе. Наиме ако питање очувања територијалног интегритета као легитимни циљ сваке државе ставимо на централно место, Србија може да га оствари само у сарадњи са Русијом и Кином, јер је позиција САД и ЕУ супротна томе. Ако безалтернативне европске интеграције сагледамо кроз захтев ЕУ да Србија призна косовску „независност“, доћи ћемо до чињенице да је 90% грађана Србије против тога. Овде треба имати у виду да је већина гласачког тела СНС, као и СПС, про-руски оријентисана, што ову коалицију ставља у позицију конфронтације са бирачким телом, уколико прихвати захтеве Запада.
Иза преговарачке платформе у Бриселу заправо стоје САД које заобилажењем СБ УН, односно међународног права и Резолуције 1244, покушавају да спроведу Ахтисаријев или Ишингеров план о независности Косово, споредним путем. Поред тога, САД су се самоиницијативно ангажовале на решавању косовског питања, без посебног правног оквира. Наиме ако су бриселски преговори почели уз пристанак Србије за време Тадића, тако је директно америчко ангажовање почело након Вашингтонског споразума који је потписао Вучић. Потребно је подсетити да бриселски преговори договорени на техничком нивоу без прејудицирања статуса Косова, али су за време Вучића они подигнути на виши ниво. Тиме америчка администрација форсира закључивање тзв. свеобухватног договора између Београда и Приштине, на два колосека. По тврдњама Запада, такав договор би обезбедио дугорочну стабилност региона, уз њихове безбедносне гаранције. Међутим безбедносне гаранције Запада биле су контрапродуктивне у Сирији, Ираку, Авганистану, Украјини, Либији и др. Због тога, тешко је замислити да ће на Балкану имати другачије ефекте. Европске (које укључују и НАТО) интеграције, такође Србију, али и Босну и Херцеговину, воде у неизвесну будућност. ЕУ није у стању да реши ни сопствене многобројне проблеме, а евентуално проширење, још више би закомпликовало ситуацију.
Са друге стране Русија и Кина подржавају територијални интегритет Србије, а обе су чланице СБ УН, где питање статуса јужне српске покрајине, једино може да се разматра.
Захтев за повратак до 1000 припадника српских безбедносних снага на територију Косова и Метохије, на шта Србија има право према Резолуцији 1244, управо је требао да се преда Савету безбедности УН, а не КФОР-у. Више пута смо од руских званичника чули изјаве да је Русија спремна да се укључи о преговоре о Косову и Метохији, ако добије позив од српске стране. Међутим очигледно је да Београд игнорише такве предлоге и не користи могућности да брани своје државне и националне интересе. Који разлози стоје иза тога, многи тумаче на различите начине, али вероватно је да се ради о политичким обавезама према Западу, који поред тога има и велики уцењивачки потенцијал. Ово наравно не оправдава потезе Београда, пре свега Александра Вучића који је у својим рукама сконцентрисао сву власт (уз подршку Запада), већ указује на могуће разлоге.
„Компромис Београда и Приштине уз гаранције Запада тешко да се може назвати одрживим. Одлично знамо цену било којих гаранција Запада. Више пута смо то видели у Украјини, на Балкану и другим кризним жариштима. Све док упркос споразумима о деескалацији, на којима инсистирају САД и ЕУ, остају нерешена кључна питања на Косову постизање трајног решења није могуће. Посредовање ЕУ у дијалогу не даје резултате, преговори су бесмислени што Приштини пружа могућност да јача антисрпски курс” оценила је портпарол руског Министарства спољних послова Марија Захарова.
Оцене о немогућности ЕУ да реши косовско питање су сасвим одговарајуће и логично би било да Србија званично објави Бриселски договор неважећим, посебно ако узмемо у обзир чињеницу да албанска страна није спремна да реализује ни оно на шта се обавезала. Поред тога недавна изјава бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, као и бившег француског председника Франсоа Оланда, говори у прилог томе да се ЕУ и њени „лидери“ не могу схватати озбиљно. Наиме Мински споразум који је 2014. године потписан уз гаранције Немачке и Француске требало је да политичким путем регулише конфликт у Украјини, али је заправо, по признању Меркел и Оланда, послужио за припрему војне агресије на Русију. По истој аналогији Бриселски споразум или неки нови споразум који би био потписан уз гаранције ЕУ (Немачке и Француске), могао би да служи за даљу агресију против Србије. По мом уверењу, искључена је свака могућност да ЕУ у садашњим условима може да постигне мирно решење између Београда и Приштине, а посебно не дугорочно. САД које руше ауторитет ЕУ, на крају крајева не би то ни дозволиле.
С друге стране америчка администрација такође не нуди решење које би било прихватљиво за Србију, тј. решење које би уважавало Устав Републике Србије и међународну Резолуцију 1244, јер све што је до сада реализовано на терену се коси са овим правним актима.
Оно што представља велику опасност за Балкан, то су покушаји поновне дестабилизације овог подручја, што смо могли да видимо у претходним месецима када се одвијала иницирана криза на Косову и Метохији али и низ међуетничких првокација у Хрватској, Босни и Херцеговини и др. Такође лондонски Гардијан у новом чланку упозорава да уколико у 2023. години не дође до реглисања косовског питања (позивајући ЕУ да учини више), да следи дестабилизације читавог региона. Тиме Велика Британија заправо притиска ЕУ, вероватно и сама свесна чињенице да Брисел нема капацитета за такав задатак.
Оно што не треба губити из вида је то да је почетком 2020. године скинута ознака тајности са документа британске владе о Сребреници из ког се види да врх РС није имао план о освајању енклаве. Све што се може закључити из овог документа супротно је устаљеном наративу о „геноциду“ у Сребреници. Дакле овим документом се заправо негира теза о геноциду. Осим тога недавно су објављена документа канадских мировних снага из Босне и Херцеговине у којима су разоткривене тајне операције ЦИА, илегалне испоруке оружја и инсценирани злочини, који пружају сасвим другачију слику на ратна дешавања у овом подручју. Из тога се може видети да САД и Велика Британија, желе да пројектују нове односе са Србијом, али наравно питање је где су ту државни и национални интереси Србије. У скоријој будућности, може се очекивати и откривање архива о Косову и Метохији, који ће изменити улоге сукобљених страна.
На крају крајева, велика побуна против система кренула је прво са Асанжом и Сноуденом, а сада постоји критична маса која иницира даље промене. Многобројни бивши припадници војно-безбедносниух структура САД критикују америчку улогу у интервенцијама и операцијама широм света. И у САД и у Великој Британији (да не причамо о ЕУ) дошло је до кризе система, која се не огледа само у сфери политике, већ и економије, културе, здравства и др. У сваком случају 2023. година ће бити веома динамична са дешавањима која воде ка даљем стварању новог светског система (мултиполарног), али уз многобројне непредвидљиве околности, које укључују и потенцијална нова ратна жаришта.
Што се тиче Балкана и саме Србије, проблем је да мале државе без суверенитета немају могућности да утичу на токове (ово се чак може рећи и за државе ЕУ), због разрушених институција, отуђеног правосудног система и војно-безбедносних структура, отуђених политичких елита, као и недостатка кадрова. Оно што је сигурно, то је да се на Балкану пресецају интереси различитих сила, што може да изазове и нове дестабилизације. Посебно ако имамо у виду супротстављене позиције САД и Велике Британије са једне, Русије и Кине са друге стране. Иако САД и Велика Британија у великој мери контролишу Балкан, оне немају могућности да у мултиполарном светском систему искључе утицај Русије и Кине са Балкана, нити ће Русија и Кина на то пристати. Односно Србија ће свакако бити део нових интеграционих процеса у оквиру Евроазијске уније, економског пројекта Један појас- један пут и др. који ће обликовати нову светску архитектуру.
За власт у Србији ће у наредном периоду бити од кључног значаја да поштује одлуку већине грађана о неувођењу санкција Русији, као и да одустане од потписивања било каквог „коначног“ решења за Косово у режији Запада. У супротном Србију би ставила на супротну страну историје, до неког новог 27. марта, који би сигурно изазвао дестабилизацију читавог Балкана.
16. јануар 2023.
说明：
https://www.politika.rs/scc/clanak/530894/zaharova-kosovo-i-metohija-sporazum-eu
https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/538-bri-ns-i-d-u-n-i-sr-br-nici-b-r-u-vrdnj-g-n-cidu