地缘政治而政治

Драгана Трифковић: Глобалне промене и безбедност, Балкан у потрази за стабилношћу

Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије, учествовала је у раду Међународне конференције Балкан – за мир, безбедност, сарадњу и партнерство. Конференција је одржана у Софији 21. септембра у организацији Стратешког института за националне политике и идеје (СИНПИ), Форума за балкански транспорт и инфраструктуру (ФБТИ) и Националног удружење за међународне односе (НАИМО). Форум је организован под покровитељством председника Републике Бугарске, господина Румена Радева, а отворила га је потпредседница Републике Бугарске, г-ђа Илијана Jотова. Излагање Драгана Трифковић, преносимо у целости:

Добар дан даме и господо, високи званичници, поштовани учесници конференције,

Пре свега желим да изразим велико задовољство због присуства на овом важном скупу и да се захвалим организаторима на позиву да узмем учешће у раду конференције. Тема мог излагања је везна за глобалне промене које су у току и перспективама Балкана у новој светској расподели моћи.

Систем колективне безбедности заснован на постхладноратовским начелима и уважавању суверенитета држава, далеко је превазиђен и у пракси непримењив, док јасни обриси новог система који би одговарао потребама двадесетпрвог века, још увек нису установљени. Из тог разлога ми се налазимо у својеврсном вакуму, који захтева да уложимо напоре у циљу проналажења решења, што је потпуно у сагласности и са циљевима наше конференције.

Сам појам безбедности, као и традиционално појимање мира и рата, треба да се ревидира и сагледа са једног ширег приступа који укључује и нове видове претњи као што су заштита људи од масовног кршења људских права, беспоштедне експлоатације људских и природних ресурса, злоупотребе институција, корупције и криминала, екстремизма, социјалне неправде, раслојавања друштва, сиромаштва, пандемија и тако даље. Данашње хибридне форме ратова не дозвољавају да одредимо границу између мира и рата, бораца за слободу и терориста. Међудржавни и унутрашњи конфликти условљени су највише етничким и верским мотивима, за разлику од некадашњих који су били условљени «политичким идејама». Томе је допринела и доктрина сукоба цивилизација.

У сагледавању тренутног стања, важно је узети у обзир следеће чињенице:

Након завршетка Хладног рата и периода конфронтације две суперсиле, која се пре свега заснивала на претњи од употребе нуклеарног наоружања, дошло је до детанта односа и повратка на идеје настале по окончању Другог светског рата о заједничким интересима, владавини демократије и колективној безбедности. Исти период који симболише пад Берлинског зида донео је и убрзану глобализацију.

Информатичка револуција постала је главни ослонац ширењу меке моћи и пројектовању западноцентричне политичке идеологије која је утицала на формирање мишљења јавности. У ову сврху служили су не само мејн стрим медији, већ и невладин сектор, академска заједница као и велике корпорације. Глобализација је са собом донела и мешање у унутрашња питања других држава, односно проблематичност војног интервенисања које је вешто прикривено хуманитарним разлозима.

Међународне институције које су направљене после Другог светског рата попут УН, Светске здравствене организације, Светске банке, Међународног монетарног фонда,  Светског економског форума, Међународног кривичног суда, Светске трговинске организације и других, у периоду монополарног светског поретка, односно апсолутне доминације Сједињених Америчких Држава, у великој мери изгубиле своју неутралност и потпале су под утицај западних центара моћи. 

Глобалистичке елите су последњих деценија користиле ратове и економске кризе да ослабе национални суверенитет држава, док су изградиле сопствену моћ кроз глобалне институције као што су УН, ММФ и др. Међутим саме САД као глобални лидер, показале су непоштовање према светским институцијама, пре свега војним интервенцијама без сагласности Савета безбедности УН, што је био случај и са Југославијом. Овде треба додати и то да су САД изашле из врло важних међународних договора као што су Међународни кривични суд, Кјото протокол, Конвенција о биолошком оружју, Женевска конвенција, Међународна забрана мучења итд.). То је у складу са политичком доктрином САД и установљеном «америчком изузетношћу».

Игнорисање међународног правног поретка, али и сопствених закона, довело је до пораста безакоња, а у том контексту треба сагледавати и данашњу светску кризу која пре свега утиче на безбедност. Ово је нарочито изражено након терористичког напада 11. септембра 2001. године, после чега су САД објавиле рат тероризму и извршиле инвазију на Авганистан и Ирак. У коначном резултату обе операције су доживеле неуспех, а дошло је до експанзије тероризма, дестабилизације читавих региона, масовних миграција, пораста нестабилности.

Када говоримо о Европи, њена колективна безбедност је чврсто везана за транслатлантске институције. Оснивањем НАТО организације 1949. године у Вашингтону, западноевропске земље, САД и Канада су започеле формирање војне структуре чији је основни циљ био заједничка одбрана. Истовремено, западноевропске земље су покренуле и иницијативу да се Европа политички интегрише, што је резултирало стварањем Европске уније. Након распада Совјетског Савеза, односно Варшавског пакта, потпуно се мењају међународне околности и НАТО као организација створена за одбрану од комунистичке претње, губи смисао постојања. Међутим и поред  тога НАТО под вођством САД креће у експанзију на Исток, упркос обећањима која је Вашингтон дао Москви да се то неће десити. Инфраструктура НАТО-а се проширила до руских граница, интеграцијом бивших совјетских република, што је довело до заоштравања односа између Русије и САД, али и до ескалације сукоба у Украјини.

Сама ЕУ је више пута покушавала да створи сопствене безбедносне снаге, али САД и Велика Британија су на то гледале као дуплирање снага и умањивање улоге НАТО. Ипак неки помаци су направљени. Установљена је европска одбрамбена агенција 2004. године, а Лисабонским споразумом је успостављен оквир за војно-безбедносну сарадњу, као и могућност одбрамбене интеграције у Унији. Овакви кораци су довели до формирања борбених група за „брзо реаговање“, које могу бити основ евантуалне будуће војске ЕУ. У контексту паневропске безбедносне стратегије, ОЕБС располаже капацитетом да се бави новим безбедносним проблемима, укључујући нове безбедносне изазове.

Стратешки гледано, основни проблем Европе је прилагођавање новим измењеним светским околностима, где се она налази у раскораку између жеља и могућности. Безбедносни контекст почетка новог миленијума односи се на међусобно деловање дубоко подељеног света по линији вере, богатства и система вредности. Оно што свету треба јесте много шири глобални безбедносни концепт, транснационалних димензија, који због колосалних промена у глобалној безбедносној сцени захтева нове и далекосежне форме колективног деловања, пре свега влада и међународних институција које тренутно недостају. Уједињене нације немају капацитета да преузму овај задатак, иако са својим најшире прихваћеним легитимитетом и својом највећим формалним ауторитетом, немају другог ривала на међународном плану, који би преузео такву улогу.

Нова безбедносна усаглашавања су, по свему судећи, могућа. Она могу попримити облик потраге за новим моделима у оквиру мултиполарног света – Бразила, Русије, Кине, Индије, Јужноафричке Републике, и групе земаља која се окупља око BRICS-а. Ове државе су заинтересоване за прекомпоновање безбедносне архитектуре која је у знаку старе блоковске поделе, као и за реформу међународних институција укључујући и УН. Овде треба узети у обзир и јачање регионалних институција попут ASEAN-а, који указују на могућност да се превазиђу мере традиционалне националне безбедности и политике моћи, као и да „регионалне“ институције могу да посредују и ублаже локалне конфликте. Регионални приступ безбедности могу да представљају један нов, радикалан отклон од политике моћи зато што су компатибилне са регионалним интересима и преокупацијама и што могу да редукују утицај бивших „супер-сила“ у питањима регионалне безбедности. С тим у вези на Балкану као региону који се историјски гледано везује за многобројне сукобе, због чега је уведен у употребу и термин „балканизација“ у крајње негативном контексту (што је сјајно демистификовала Марија Тодорова у својој књизи Имагинарни Балкан), посебно је потребно размишљати о регионалној безбедности.

За Балкан би регионална сарадња била добра основа за превазилажење безбедносног вакума и стварање концепта који би могао да се уклопи у нову безбедносну архитектуру. Без обзира што су одређене балканске земаље укључен у ЕУ и НАТО, а друге су у процесу интеграција са малим изгледима да ће икада бити интегрисане, то не би требало да утиче на концепт регионалне сарадње. Наиме он треба да се базира на таквим основама да превазиђе постојеће стање као препреку. Нарочито ако имамо у виду чињеницу да у тренутним околностима није могуће јасно предвидети како ће се Европа позиционирати у будућности, као и да ли ће на глобалном нивоу бити постигнут консензус око концепта недељиве безбедности, што је реално очекивати. Овај концепт подразумева елиминисање свих проблема који доводе до међународних конфликата.

У том смислу у име Центра за геостратешке студије потпуно подржавам предложени Апел за мир и једнаку безбедност на Балкану, као изванредну иницијативу за покретање балканске сарадње на здравим основама. Потребно је да се Балкан заједничким напорима одупре политици сукобљавања, да државе овог региона раде на јачању суверенитета, јачању владавине права, државних институција и безбедносних снага, упоредо са развојем регионалне сарадње.

Сарадња балканских држава треба да се заснива на заједничким интересима и борби против безбедносних ризика уз сво уважавање различитости. Овакав савез може да се уклопи у широки глобални безбедносни концепт, транснационалних димензија, који би уз реформу међународних институција и успостављање јасног система вредности, могао да буде ослонац за будућност.

Хвала на пажњи.

Више о конференцији погледајте на:

https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/1486-djun-r-dn-nf-r-nci-b-l-n-z-ir-b-zb-dn-s-s-r-dnju-i-p-r-n-rs-v

https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/1487-p-l-z-ir-i-dn-u-b-zb-dn-s-n-b-l-nu

 

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注