25. априла 2024. године у Дому Руског историјског друштва (РИД) одржана је међународна научно-практична конференција „Чување сећања на велику победу“, посвећена 79. годишњици победе у Великом отаџбинском рату (Другом светском рату).
Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије говорила је на тему историјског памћења о Другом светском рату у савременој Србији:
Други светски рат и дан данас подстиче поделе у Србији, односно наше друштво још увек није усвојило јединствени став према тој тематици. За то постоје многобројни разлози, али пре свега различита тумачења и ставови проистичу из унутрашњег сукоба односно грађанског рата који се водио под окриљем Другог светског рата између присталица монархије и комунизма. Сећања на овај унутрашњи сукоб још увек нису превазиђена јер је он оставио дуготрајне последице на наше друштво. Па тако за разлику од теме Првог светског рата о којој у Србији не постоје спорови, тема Другог светског рата увек изазива несугласице.
Сматрам да је то и један од главних разлога због ког се Србија у великој мери одрекла наслеђа Другог светског рата иако је поднела огроман терет борбе против нацизма у Европи.
Још већем стварању конфузије у вези са Другим светским ратом доприносе политички утицаји, како унутрашњи тако и спољни.
За време Титове Југославије посебна пажња се придавала глорификацији партизанског покрета, али истовремено и деградацији покрета четника, односно војске Краљевине Југославије. Оба покрета су била анти-хитлеровски оријентисана али међусобно жестоко супротстављена. Након распада Титове Југославије у свим бившим републикама долази до пораста национализма, а у Србији он имплицира пораст нетрпељивости и револт према југословенским и комунистичким идејама. Ипак у јавном, научном и политичком дискурсу Србије и после распада Југославије остаје доминантан утицај присталица управо југословенских и комунистичких идеја, који постају „демократе“. Заправо у Комунистичкој партији Југославије јесте постојало либерално крило које се трансформисало у тзв. демократску елиту. Међутим суштина је у томе да је ова демократска про-западна елита која је поникла из Комунистичке партије Југославије задржала стару идеологију. Као наднационалну идеју они данас промовишу Европску Унију наместо Југославије. Ипак то остаје искључиво „елитистичка“ идеја, јер већина грађана Србије не подржава улазак Србије у Европску Унију, без обзира на мишљење интелектуалних елита. Анти-југословенско расположење код грађана Србије условљено је и дешавањима током и после распада Југославије, када је дошло до обнове старих непријатељстава. Наиме након Првог светског рата када је створена Краљевина Југославија, Срби који су били победници у том рату су направили компромис ради стварања државе са онима који су ратовали на непријатељској страни. Овде пре свега мислим на Хрвате који су ратовали у редовима Аустро-угарске војске као и сам Тито који је био припадник Вражје дивизије која је починила велике злочине над цивилним становништвом у Мачви у Првом светском рату.
По завршетку Другог светског рата Срби су опет били у сличној позицији да због опстанка Југославије пређу преко злочина нацистичке Независне Државе Хрватске и система концентрационих логора од којих је најпознатији Јасеновац где је убијено више стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома за време Другог светског рата. И сам број жртава логора Јасеновац је такође данас предмет великог спора који изазива фрустрације и сукобе у друштву. Наиме тачан број жртава овог логора није никада установљен, али је у српској историографији прихваћен број од око 700 хиљада жртава. Хрватски историчари водећи се потребом да умање број жртава износе податке о 70 до 90 хиљада жртава. Међутим оно што је проблематично то је да и у српској јавности има оних, укључујући и епископа Српске православне цркве Јована Ћулибрка, који лицитирају бројем жртава истовремено оптужујући српске државне органе да преувеличавају број жртава. Логор Јасеновац је срушен како би се уништила сведочанства о логору смрти, а на његовом месту је изграђено спомен обележје у облику каменог цвета. За време Титове Југославије тема Јасеновца и усташких злочина била је потпуно скрајнута, како не би сметала идеологији братства и јединства међу народима. И коначно ратови на простору бивше Југославије деведесетих година прошлог века, поново су подсетили на стара непријатељстава из Другог светског рата, где су некада Хитлерови савезници, ратовали против Срба. Овде осим хрватских милитаната треба споменути и муслиманске као и албанске са Косова и Метохије. Поред Независне Државе Хрватске засноване на усташкој идеологији која је пандан идеологији Степана Бандере у Украјини, за време Другог светског рата постојала је СС Ханџар дивизија која је била формирана углавном од муслимана, као и СС Скендербег дивизија албанског састава.
Оно што изазива највише незадовољства код Срба је чињеница да су злочини Хитлерових савезника остали некажњени, да нико није одговарао за геноцид над Србима у Независној држави Хрватској, као ни за етничко чишћење Срба из Хрватске деведесетих година прошлог века у операцијама Олуја и Бљесак, да Немачка није платила ратну одштету Србији након Другог светског рата, као што ни НАТО није платио одштету за бомбардовање Србије 1999. године.
Уместо тога постоје очигледне намере западних центара моћи данас да се Срби окриве за измишљени геноцид за шта је између осталог послужио и Хашки трибунал као политичка институција формирана са тим циљем да унапред осуди Србе.
У тако конфузној и хаотичној атмосфери данас у Србији која је формирана на осећају неправде, злоупотребе и фаслификовања историје, смањивању броја српских жртава и константном наметању кривице од стране западних центара моћи, Дан победе нема превелики значај и већина Срба се не идентификује са тим празником, што се може назвати још једном победом наших противника. Уместо Дана победе последњих година се у Србији већи значај даје прослави Дана Европе 9. маја, што је свакако везано за политичке одлуке и утицај Брисела на државни апарат и институције. Оно што недостаје дубоко дезинтегрисаном друштву у Србији, то је политика које ће бити усмерена на превазилажење унутрашњих подела односно на уједињавање друштва, заштиту историје и традиције на здравим основама и заштиту државних и националних интереса Србије.
Ипак без обзира на све ове чињенице руска Специјална војна операција и геополитичке промене које су у току дају веру Србима да ће бити достигнута историјска правда. Без обзира на понашање марионетске власти, већина грађана Србије подржава СВО свесна тога да ће руска победа у Украјини довести до потпуно нове реалности.
27. април 2024.