国防和安全

Драгана Трифковић: НАТО на Балкану, један корак до потпуне контроле региона

Пише: Драгана Трифковић за ИА РЕГНУМ

Политика НАТО на Балкану последњих тридесет година, прилагођена је стратешким циљевима Алијансе, међу којима је приоритет ширења утицаја ове војно-политичке организације.

Главни циљ НАТО Алијансе након распада Варшавског пакта, постао је интеграција земаља југоисточне Европе, односно окруживање Русије. Иако је НАТО формално основан с циљем борбе против идеолошког противника, очигледно је да идеологија није главни разлог конфронтације. У супротном би НАТО Алијанса била распуштена након распада Варшавског пакта, односно окончања улоге комунистичке идеологије. Далеко реалније звуче речи првог генералног секретара лорда Исмаја, да НАТО у Европи служи да „Русе држи напољу, Американце унутра, а Немце доле“.     

Иако су западне силе дале обећања председнику СССР Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, односно да неће интегрисати бивше чланице Варшавског пакта, јасно је да су имале другачије намере. Ситуација на том плану не би била другачија, чак ни да је потписан договор, јер западне силе једноставно игноришу међународно право.

Рат у бившој Југославији послужио је НАТО као платформа за трансформацију ове организације и преузимање нове улоге. НАТО је на Балкану интервенисао без одобрења СБ УН и то 1995. године против српских снага у Босни и Херцеговини, а затим 1999. године у Србији и Црној Гори које су тада биле у саставу бивше Југославије. Директним учешћем у југословенском конфликту НАТО је подстакао етничку и религијску мржњу, обезбеђујући себи могућност да сопствене циљеве оствари играјућу на карту сукоба. Након завршетка војних интервенција и потписивања мировних договора, НАТО снаге су наставиле своју делатност у оквиру мисија СФОР (у БиХ) и КФОР (на Косову и Метохији) у циљу наводног развоја демократије.

Двадесет и више година касније, можемо да сагледамо објективно резултате. Уместо демократије развила се и учврстила клептократија.

Али да се вратимо претходно на приоритетну потребу НАТО да стави цео Балкан под контролу. Након уласка Бугарске, Румуније и Словеније 2004. године у НАТО, Хрватске и Албаније 2009. године, а потом Црне Горе 2017. године и Северне Македоније 2019. године, Србија и Босна и Херцеговина су остале једине државе на Балкану ван НАТО савеза. Иако нису чланице, обе земље чврсто сарађују са НАТО.

Што се тиче Србије, она је достигла највиши ниво сарадње са НАТО потписивањем СОФА споразума и Индивидуалног плана партнерства, чиме сарадња није продубљена само на војно-безбедносном пољу већ и у сфери образовања, науке, слободе медија, европских интеграција, економије, приватизације, права мањина, слободе медија и др.

С друге стране, Босна и Херцеговина је активирала Акциони план за чланство у НАТО, чиме је де факто започела предприступни процес.

Циљеви НАТО на Балкану нису се мењали последњих деценија и они су компатибилни са америчким спољнополитичким плановима. Ако говоримо о процесу проширења, остале су Србија и Босна и Херцеговина као потенцијалне чланице. Њиховим укључивањем у НАТО би се завршио процес стављања Балкана под евроатлантску контролу.

Усмеравање Србије и Босне и Херцеговине ка НАТО, врши се на различите начине. Један од начина је стална претња поновном дестабилизацијом Балкана. Наиме, НАТО контролише полуге које могу да проузрокују поновну кризу. У Босни и Херцеговини то су међурелигијска мржња коју западне силе подстичу пропагандом ратне тематике, беспримерно користећи за то ратне злочине, у којима улога западних сила до данас није расветљена.

У Србији то је међуетничка мржња на Косову и Метохији између Срба и Албанаца, по истом принципу као и у БиХ.

Поред тога у БиХ западне силе и кроз НАТО, подстичу процес унитаризације, одузимањем права и надлежности Републике Српске дефинисаних Дејтонским споразумом.

На Косову и Метохији НАТО је усредсређен на подршку сепаратистичким властима, као и на злоупотребу мировне улоге коју су преузели. Наиме, од доласка међународних сила на Косово и Метохију, под командом НАТО које су задужене за безбедност, извршен је погром када је протерано више од 250 хиљада Срба. Стални напади на преостало српско становништво говоре о томе да на отцепљеној српској територији није обезбеђен мир и ред. У оба случаја – и у Босни и Херцеговини и у Србији – НАТО снаге, односно западне силе, грубо игноришу међународно право и крше Дејтонски споразум као и важећу Резолуцију 1244.

Дакле, већ је било речи о томе да НАТО не подстиче процесе демократизације већ клептократије, треба напоменути и то да присуство НАТО негативно утиче на суверенитет држава, као и на владавину права. Ако говоримо о поштовању територијалног интегритета, НАТО намеће крајње погрешне принципе непоштовања међународно признатих граница, што може да има далекосежне последице.

Нетранспарентност процеса сарадње са НАТО у Србији као и у БиХ, говори о супротстављености демократији на којој НАТО наводно инсистира. Наиме, сви договори НАТО са Србијом и БиХ су потписани у тајности.

Тим поводом изјава НАТО генерала да Србија много више сарађује са НАТО него што то њени грађани знају, је више него тачна: „Шеф НАТО војне канцеларије за везу у Београду, бригадни генерал Томазо Витале, изјавио је да је сарадња тог савеза и Србије много јача и развијенија него што грађани у Србији виде. Један од разлога за то је и велика количина дезинформација против којих се боримо чињеницама и нашим заједничким вредностима, транспарентним приступом и конкретним мерама“.

Овде треба напоменути да проблем нису „дезинформације“ које неко споља намеће. Истина је да медији у Србији не пишу много о сарадњи Србије са НАТО, посебно медији који су под контролом власти у Србији. Разлог томе је што је НАТО крајње непопуларан у Србији и власт не жели да смањује сопствени рејтинг промовисањем сарадње са НАТО. Без обзира на то, Индивидуални план партнерства са НАТО који су српске власти потписале, садржи и обавезу промоције НАТО Алијансе у Србији. Медији које контролише српски режим о НАТО пишу као о „злочиначкој организацији“ јер је то став који подржава већина грађана Србије. Ови медији позитивно пишу о сарадњи Србије са Русијом на војном плану, јер је то популарно код српских бирача, иако ниво сарадње војске Србије са НАТО вишеструко превазилази ниво сарадње са војском Русије и не може да се упоређује у том смислу. Без обзира на реторику, чињеница је да је Србија од непријатељске земље постала стратешки савезник НАТО што потврђују и речи генералног секретара Столтенберга да је Србија извозник стабилности у региону. У томе велику заслугу има актуелни председник Србије Александар Вучић.

Свесна те чињенице, НАТО Алијанса подржава нетранспарентност при потписивању уговора о сарадњи, узимајући у обзир да се већина грађана томе противи, али након остваривања циља, Алијанса инсистира на транспарентности, јер је недемократски чин већ реализован.

Алијанса потенцира мисао да се Србија и Босна и Херцеговина налазе у потпуном окружењу НАТО, па је с тога процес њиховог придруживања – природна потреба. Алијанса изводи редовно војне вежбе на Балкану и поставља се као најважнији безбедносни фактор, иако изнети аргументи говоре у прилог супротном.

Уласком Црне Горе у НАТО, практично је стављена читава Јадранска обала под контролу Алијансе, сем малог дела од неколико километара који припада БиХ. У Црном мору НАТО јача своје снаге и организује провокације против Русије. Контрола Јадрана, Црног мора и Средоземља је од кључне важности за реализацију анти-руске НАТО стратегије. У том смислу велику важност имају војне базе које су инсталиране у руском окружењу, укључујући и базу Бондстил на Косову и Метохији.

Због тога ће се НАТО у наредном периоду фокусирати на заокруживање целог Балкана што би у потпуности неутралисало присуство руског и кинеског фактора на овом простору. Циљ је спречавање реализације економско-енергетских пројеката као што су „Један појас, један пут“ и „Турски ток“ преко Балкана.

НАТО исправно сматра да ће уласком Босне и Херцеговине, као и отцепљене територије Косова у НАТО, Србија бити стављена у шах-мат позицију. Улазак Србије у НАТО у том случају, неће представљати превелики проблем.

Тиме НАТО не би имала превелику корист у смислу војног јачања, јер је војна моћ Србије неутралисана (у великој мери и кроз програме НАТО), већ би имала корист у заокруживању просторне целине која са остатком Европе треба да служи за дејства пре свега против Русије.

6. септембар 2021. 

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注