Драгана Трифковић за ИА РЕГНУМ
Председник Србије Александар Вучић и представник паралелних приштинских структура, Авдулах Хоти, потписали су 4. септембра у Вашингтону тзв. Споразум о економској нормализацији Србије и Косова. Споразум је потписан у Белој кући, уз присуство америчког председника Доналда Трампа, коме је овај споразум послужио као део предизборне кампање у освајању новог мандата за Белу кућу.
Потписивању споразума, претходила је дипломатска активност државних структура Србије, које су се својски трудиле да придобију пажњу Трампове администрације. Преговори о Косову и Метохији које председник Србије ван уставних овлашћења води под окриљем Брисела, запали су у озбиљну кризу након што је Приштина увела 100% царине на увоз робе из Србије, крајем новембра 2018. године. Овде треба истаћи да тако нешто не би могло да се деси да руководство Србије није поставило границу на сопственој територији, одвајајући Косово од остатка Србије на основу Бриселског споразума потписаног 2013. године.
Уместо да демонтира постављену границу, уведе реципрочне мере Приштини или барем изађе из формата бриселских преговора, државно руководство Србије је сву снагу усмерило на лобирање за разграничење са Косовом. Такав генијални план заиста не би смислио ни Фрањо Туђман да је којим случајем жив. Месецима је јавност у Србији слушала председника Александра Вучића како понавља да Србија не може све да дâ, а да не добије ништа. План о разграничењу је подразумевао да Србија дâ 15% своје територије јужне покрајине, плус неколико села са југа Централне Србије, а да за узврат „добије“ три села на северу Косова. Ова три села би послужила да се потпуна капитулација представи као добитак и заслужени успех српских власти. Председник Србије је упорно понављао како Србија „нема ништа на Косову“ и да би сваки „добитак“ био велики успех. Да не буде забуне, територија Косова и Метохије по међународном праву и важећој Резолуцији 1244 припада Републици Србији. Према важећем Уставу Републике Србије, Косово и Метохија су саставни и недељиви део Србије. Али сва је прилика да се председник Србије не обазире превише ни на Устав Републике Србије ни на међународно право. Томе говори у прилог да је више пута износио тврдње о „штетности“ Резолуције 1244 по Србију, иако је она једини гарант територијалног интегритета Србије.
Уместо да Србија објави неуспех бриселских преговора о Косову и врати решавање косовског питања у УН, за шта је идеална прилика била у новембру 2018. године након што је Приштина увела 100% царине Србији, уследили су захтеви посланика владајуће Српске напредне странке Александра Вучића, да се Америка укључи у решавање косовског питања. Да није тужно, било би смешно. САД су главни спонзор косовске независности и сила која све време стоји иза упорног налажења заобилазних путева, како би се пројекат косовске независности реализовао до краја.
Почетком марта 2020. пре увођења ванредних мера поводом пандемије корона вируса, Александар Вучић се обрео на годишњој конференцији Америчко-јеврејског комитета за јавне послове у Вашингтону. Том приликом је у свом уобичајеном маниру износио нетачне чињенице о српско-израелским односима, како би се додворио домаћинима. Кључна теза његовог говора била је да су Србија и Израел увек биле у сјајним односима, што заправо није тачна чињеница.
Познато је да је за време СФРЈ Југославије, спољна политика била усмерена на развој добрих веза са исламским светом. На територији Југославије су се чак налазили кампови за обуку Палестинаца, a Југославија је пружала подршку формирању палестинског ослободилачког покрета. Тек након распада СФРЈ, односи са Израелом су кренули узлазним путем. Прво за време Милошевићевог режима током ратова на простору бивше Југославије, а затим и са режимом Бориса Тадића, док је Вучић у томе отишао даље од свих.
На поменутом скупу Александар Вучић је рекао „У 2016. години постали смо прва држава у целој Европи која је донела Закон о реституцији имовине жртава Холокауста без наследника, што значи да плаћамо јеврејским општинама када нађемо имовину без живих наследника. А до сада смо јеврејским општинама у Србији платили преко 30 милиона евра, посебно у Београду, Новом Саду и Суботици“. То је само једна од мера које је усвојио Вучићев режим.
Захваљујући чињеници да је Александар Вучић преко Америчко-израелског комитета за јавне послове лобирао за састанак са Трампом, највећи добитник Вашингтонског споразума је управо Израел. Заправо, оно што је Александар Вучић потписао у Вашингтону, пре се може назвати Израелско-палестинским споразумом, него Споразумом о нормализацији економских односа Србије и Косова. Србија ће бити једина европска држава која ће супротно Резолуцији 478 СБ УН, преместити Амбасаду Србије из Тел Авива у Јерусалим. За узврат, Израел је овакву услугу Србије наградио признавањем лажне државе Косово.
Александар Вучић је потписао да се Србија неће противити уласку лажне државе Косово у међународне институције (укључујући и УН) по истеку годину дана од потписивања споразума. Тиме се Вучић прећутно сагласио да легализацијом такозване косовске независности.
О Резолуцији 1244 нема ни речи у Вашингтонском споразуму, а осим 1244, Србија сада крши и Резолуцију 478. Баш добар пример за земљу која би требало међународним правом да чува свој територијални интегритет.
Оно што је суштина, Александар Вучић или било ко од посланика Српске напредне странке који већ годинама замајавају српску јавност својим лажним русофилством, није упутио позив Русији да се укључи у преговоре о Косову и Метохији, иако смо више пута чули од представника РФ да је Русија спремна да помогне Србији у решавању косовског питања. Међутим, сваки пут када би неко од руских представника то поновио или се позвао на Резолуцију 1244, Александар Вучић је реаговао као да га је неко ошурио врелом водом.
Заправо, Александар Вучић је тражио начине да убеди руску страну да као стална чланица СБ УН одустане од привржености међународном праву и дозволи да део територије Србије добије столицу у УН. Наравно све време се заклињући у братску љубав према Русији.
Да ствари буду горе, није Вучићево понашање ризично само по српски територијални интегритет и српско-руске односе већ и по руско присуство на Балкану, а и нека додатна питања. Познато је да је Мило Ђукановић направио заокрет од Русије, да је увео земљу у НАТО и увео санкције РФ. Међутим, није ишао толико далеко да прави Русији проблем на Блиском истоку, проглашавајући руске савезнике за терористе. Потписаним споразумом Србија је постала део Блиског истока на који Русија у смислу савезништва тешко може да рачуна. Америчко-израелски интереси су директно супротстављени ширењу кинеског и руског утицаја на Балкану и у складу са Вашингтонским споразумом од њих ће директно зависити у којој мери ће они моћи да се шире.
Као врхунац свега, председник Србије се увредио на коментар Марије Захарове, која је само једном фотографијом успела да ослика читаву политику Александра Вучића. Како би наставио у свом маниру, он је позвао председника Руске Федерације да му изрази уверење како ће Србија штитити принципе војне неутралности и остати истински руски партнер. Ко би могао да верује председнику државе, који не штити ни целовитост сопствене државе, што је по Уставу обавезан?
16. октобар 2020.
