地缘政治而政治

Којим путем до уговора Српске православне цркве и владе Црне Горе?

Пише: Никола Милованчев

Скупшина Црне Горе је донела правни акт апсурдног назива – „Закон о слободи вјероисповјести“.  Апсурдног због тога, јер је цинично да се правно-политичко насиље и покушај отимања туђе имовине покривају речју „слобода“. Иако би током употребе овог закона (ако би почео да се примењује) могло доћи до узурпације имовине и других верских заједница, јасно је да се атак односи у првм реду на имовину Српске православне цркве (СПЦ). Поједини правници, експоненти садашње власти у Црној Гори, покушавају додуше да аргументују „демократичност“ овог закона и образложе његову усклађеност са „европским правним стандардима“.

Међутим, покушај одузимања имовине СПЦ је очит и препознала га је већина грађана Црне Горе, православних верника а једним делом и грађана других конфесија – пре свега католика и муслимана, што је изузетно значајно и позитивно. Од свих одредби овог закона, најспорније су две: она о обавези поновног регистровања црквене заједнице која која на том простору битише 800 година, као и одлучивање управних органа о власништву некретнина правомоћно уписаних у регистрима некретнина. Дакле: да власник мора да доказује власништво, које му је  та иста држава раније признала,  и то да доказује чак не ни у поступку пред судом, већ у вансудском, управном поступку! Тужно али истинито за такав закон о „слободама“ је чињеница да се у Црној Гори чак ни фашистичко-нацистички окупатор није дрзнуо да 1941-1945. оспорава имовину СПЦ и да ју „преиспитује“.

Којим путем треба ићи да би се решио проблем положаја Митрополије црногорско-приморске и четири друге епархије СПЦ које делују у Црној Гори? Свакако: први задатак је да се новоусвојени закон повуче. Други корак би било склапање уговора између СПЦ и владе Црне Горе. Код склапања овог уговора могло би се искористити искуство из Хрватске, начин како је правно коректно решено питање односа између СПЦ у Хрватској и органа Републике Хрватске. Реч је о једном правном акту који је широј српској јавности потпуно непознат. То је Уговор између владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, који су 20. децембра 2002. потписали тадашњи председник владе Републике Хрватске (РХ) Ивица Рачан и блаженопочивши митрополит загребачко-љубљански г. Јован Павловић. Митрополит Јован је том приликом заступао пет епархија СПЦ, које у потпуности или већински у свом раду обухватају подручје Републике Хрватске; овлашћење за заступање интереса СПЦ на подручју РХ и за потпис Уговора он је добио одлуком Светог архијерејског синода СПЦ од 2. децембра 2002.

Шта је значајно у Уговору између РХ и СПЦ у Хрватској? Изнећу неколико најважнијих тачака тог уговора.

Кључно је правно становиште да је СПЦ је имала правни субјективитет и пре ступања на снагу новог хрватског Закона о правном положају вјерских заједница 2002. г., што се признаје у склопљеном уговору  (члан 2. Уговора). Дакле: никакво ново регистровање није потребно за СПЦ која је у Хрватској деловала и вековима пре тога! Овим чланом огољени су сви фалсификати недоучених надриправника, који покушавају да образложе, да је потребна поновна регистрација СПЦ у Црној Гори. Исто тако, Република Хрватска је недвосмислено признала да је седиште СПЦ у Србији (Београду) и да има своје епархије на подручју РХ. Јасно је, да ни црногорска власт не може да диктира одредбе у погледу седишта СПЦ односно њеног додатног (поновног) регистровања у Црној Гори (25. члан закона, у вези са 61. чланом закона). Врло значајна је такође одредба да је укидање и мењање граница епархија СПЦ у надлежности СПЦ а не хрватске државе (члан 3. Уговора Владе РХ и СПЦ). Сасвим разумљиво: формално, црква и држава су у РХ одвојене једна од друге (барем у погледу СПЦ).

Наводим и неколико других чланова који могу бити занимљиви за српску јавност:  верски брак склопљен пред свештеником СПЦ има статус грађанског брака у Републици Хрватској (8. члан уговора); православне школе са правом јавности (нпр. Православна гимназија „Катарина Кантакузина Бранковић“ у Загребу) имају право на финансирање од стране државе, у складу са законима РХ) – чл. 15. уговора; РХ тим уговором враћа у власништво Српској православној цркви све матичне књиге и архивску грађу одузету после 1945. (чл. 16).

Занимљиве су и одредбе о финансирању пастирске делатности СПЦ: за душебрижништво православних припадника војске и полиције, лица у затворима, болницама и социјалним установама, РХ издваја месечно десет бруто основа плата јавних и државних службеника (чланови 17. и 22. уговора); за сваку постојећу парохију СПЦ изнад 1.500 верника у граду и изнад 500 верника на селу, држава издваја месечно две бруто плате јавних и државних службеника (чл. 23 уговора).

Уговор између Хрватске и СПЦ је објављен у „Народним новинама“ Републике Хрватске, у броју 196 за 2003. У тада постојећем органу Митрополије загребачко-љубљанске, „Гласу светих равноапостола Ћирила и Методија“ објављен је касније, у службеном делу, августа 2006.

Ово горе наведено је то што би се могло назвати „европским стандардима“ а било је потписано у време хрватског приступања Европској унији.

Када су у питању Србија и Црна Гора, стандарди су очито другачији. А мишљење тзв. Венецијанске комисије? Да ли чланови те комисије ишта знају о историји СПЦ: о Светом Сави, првим епископијама СПЦ, историјском битисању Пећке патријаршије (сада СПЦ) на просторима данашње Републике Црне Горе? Aкo нe верују српским документима, јесу ли читали ватиканске документе које је 80-их година прошлог века објавио др. Марко Јачов? Знају ли нпр. да 1702. которски бискуп Марин Драго назива цетињског владику „српски епископ са Цетиња“ („Vеscоvо Sеrviano di Cetigne«) итд. Јесу ли уопште чули за Паштровиће, знају ли где они живе, и да су Паштровићи законик цара Душана употребљавали још вековима касније, после 14. века? Не треба имати илузија: и кад би знали, та карикатура од тзв. „стручних експерата“ (који мало знају о ономе чим се баве у Црној Гори) се не би обазирала.  Они спроводе одређену политику, за шта су добро финансијски стимулисани: њих истина не интересује јер су  плаћени да спроведу „пацификацију“ српског народа, цркве и државе (држава).

Не сумњам да ће се правослвни верници Црне Горе ослободити такве „верске слободе“. Ти људи су данас узор истрајности, храбрости и слободољубивости нашег народа. Не сумњам да ће успети: правно ругло од закона о „слободи вјероисповјести“ ће бити опозвано.

Затим ће требати склопити уговор између СПЦ и владе Црне Горе, на принцима сличним онима, који су садржани у уговору између владе Републике Хрватске и СПЦ у Хрватској, потписаном 2002. године.

22. Јануар 2020.

 

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注