Пише: Милош Здравковић
Ердоган је „измислио“ верски ауторитаризам. Иако је овај модел владања постојао од вајкада Ердоган је први демократски изабрани председник (премијер) који је тај начин владања имплементирао у једној уређеној и на правима регулисаној држави. Од тада његов модел владавине, унапређен са популизмом копирали су лидери бројних држава, ипак Ердоган остаје његов најбољи практичар.
Након озбиљних ратних губитака прво у Сирији, па Либији, политичких у Египту, Републику Турску погодио је велики земљотрес и разорио велики део земље. Турски председник Реџеп Таип Ердоган суочио се с једним од највећих изазова у својој политичкој каријери. С обзиром на то да му предстоје председнички избори, одговор владе на хуманитарну катастрофу био је беспрекоран. Поврх тога, Ердоганова економска политика изазвала је бесну инфлацију и многи грађани Турске су се заситили његове владавине гвозденом песницом. А како је Ердоганова популарност пала, новоформирани савез шест опозиционих странака, на челу с Кемалом Килицдароглуом, председником Републиканске народне партије (ЦХП), поштоваоци Кемала Ататурка, оснивача модерне Турске, изгледао је изненађујуће дисциплиновано и организивано. Након 20 година на власти, Ердоган би могао изгубити контролу над Турском.
Како се приближавају избори 14. маја, сада се чини вероватним да би Ердоган могао да изнуди други круг и да би АКП (партија коју је основао Ердоган) и њени коалициони партнери могла чак имати већину у парламенту. Све то поткрепљујем не само истраживањем јавног мњења већ и чињеницом да је користећи свој широки утицај на турске медије, Ердоган ефективно ограничио јавну дебату о земљотресу, преусмеравајући домаћу дискусију на индустријска и војна достигнућа Турске под њим. У међувремену, кандидат треће стране Мухарем Инце, који је напустио ЦХП и основао свој покрет је ушао у председничку трку, пружајући Ердогану додатна средства да разбије опозицију. Инце има по истраживањима јавног мњења испод десет посто подршке и нема шансе за победу, али његова подршка долази углавном од гласача који би иначе гласали за Килицдароглуа. За Ердогана, Инце је кључна предност, а влада је учинила све што је могла да повећа видљивост његове кампање. Владина реформа начина на који парламент расподељује места могла би председничкој Партији правде и развоја (АКП) да да значајну предност на предстојећим изборима.
Колико год се чинило неочекиваним, Ердоганов повратак карактеристичан је за политичара који је у више наврата показао своју вештину да користи државне ресурсе у своју корист и да подели или неутралише своје политичке противнике. Наравно ово није својствено само Турској већ и већини западних држава.
Он је такође искористио свој утицај на корпоративни сектор како би повећао своју моћ, а про-Ердоганова предузећа сада контролишу скоро 90 посто турских медија. У међувремену, он се немилосрдно обрачунао с кључним опозиционим политичарима, од којих су многи већ у затвору.
Ердоганова највећа снага је његова контрола информација. Обзиром на његов огроман утицај на турске медије и чињеницу да преко 90 процената становништва не може да чита друге језике осим турског, медијско спиновање је постало једно од његових најмоћнијих оруђа за освајање гласова.
На папиру, овогодишњи избори представљају велике изазове за Ердогана. Као прво, турска економија је у дуготрајној кризи. Турска валута је изгубила преко 400 посто вредности у посљедњих пет година, а инфлација је у сталном порасту, близу 100 процената. У прошлости је стабилан економски раст био кључан за Ердоганов успех. Победио је на девет националних избора углавном захваљујући свом досадашњем извлачењу бирача из сиромаштва, побољшању приступа услугама попут здравствене заштите и обезбеђивању економског просперитета и стабилности. Званична државна политика је била „Нула непријатеља у комшилуку“…
Онда је почело „Арапско пролеће“, а председник Ердоган је видео своју шансу да прошири турски утицај, можда и границе своје државе те је постао активни саучесник тог политички инспирисаног покрета, који му је касније умало дошао и буквално главе.
Потези које је Анкара предузела у Црном мору били су корисни за Запад, јер су ускратили Москви могућност да максимално користи своје поморске капацитете у регији у рату против Украјине. Ердоган је вешто успео да представи Турску као регионалну силу, способну да овај сукоб претвори у прилику да увећа свој геополитички значај за Русију и Запад. А онда су несрећно оборили руски борбени авион и ствари су постале очајне за Ердогана.
Улазак Турске у Рат у Сирији, Либији, подршка „муслиманској браћи“ у Египту трајно је оштетила имиџ и економију турске државе.
Почевши од 2014. године, Ердоганов хваљени економски успех је константно падао. Променом Устава у Председништво у стилу извршне власти, он је себе у суштини прогласио новим султаном на Босфору, поставши шеф државе, шеф владе, шеф владајуће странке, шеф националне полиције, шеф војске… У том процесу, он је такође преузео директнију контролу над економијом, а Централна банка је изгубила своју независност. Уверен да каматне стопе покрећу инфлацију, он је задржао турске стопе на ниском нивоу, подстичући инфлацију још брже, узрокујући скокове цена хране и свеобухватну финансијску несигурност. Другим речима, Ердоганово хватање моћи извукло је тепих економског раста и стабилности испод његових ногу, а са тим и велику базу која га је некада подржавала.
Да по Ердогана буде горе, опозиција је далеко јединственија него раније. На претходним изборима Ердоган је могао да апелује на своју политичку базу демонизујући различите турске политичке групе као што су левичари, либерали, Курди и Алевити и други. А пошто су и саме ове групе биле разбијене на разне мање и конкурентне странке, нису биле довољно јаке да се супротставе овом притиску. Али 2018. године, као одговор на извршно Председништво, четири опозиционе странке одлучиле су да удруже снаге, с Килицдароглуом као њиховим лидером. У почетку, ова коалиција, „Национална алијанса“, није имала огроман утицај, али уочи текуће кампање придружиле су јој се још две странке, стварајући моћан фронт за промене који покрива готово цео политички спектар турске политике. У својој предизборној платформи „Национална алијанса“ је обећала да ће окончати/завршити владавину једног човека, те поново увести и ојачати демократске норме и слободе и поново успоставити владавину права.
Све ово би довело и до тектонских геополитичких потреса јер би победа Килицдароглуа значила да би се Турска ближе повезивала са трансатлантском заједницом, посебно САД. Ово је директно имплицирало да се у Турске изборе директно укључе не само САД И ЕУ, већ и Кина и Русија.
Остављен на цедилу од стране Запада, Ердоган је повукао потезе без преседана. Уклонио је свог најближег политичког савезника Давтооглуа (одговорног за обарање руског авиона), отворио тржиште Турске за руску робу, постао значајан купац руског оружја и енергената….
Као резултат оваквог балансирања између Запада и Русије, Турска се претворила у кључног играча у реструктурирању енергетског система између Русије и Запада и стабилизацији снабдевања Европом руским гасом, захваљујући пројекту којим се Турска претвара у главни центар за продају гаса али и нафте европском континенту.
Несугласице и напетости између Турске и Запада трају већ неколико година. И турско-европски и турско-амерички односи су се погоршали. Рат у Украјини пружио је прилику АКП-у да продуби економске везе са Русијом, јер Турска се није придружила санкцијама које су Русији увеле САД и ЕУ.
Уз обећање о новој Турској под Килицдароглуом, посрнула економија и уједињена опозиција дали су Ердогану најтежи изборни тест у његовој политичкој каријери. Ипак, Ердоган је развио стратегије за преживљавање. У овом тренутку, Килицдароглу води испред Ердогана са малом разликом од два процента. Слично томе, опозициона коалиција је испред про-Ердогановог блока, познатог као Народна алијанса, у утрци за контролу парламента. Ипак, Ердоган и његове присталице сада вјерују да могу ускратити опозицији парламентарну већину и спречити Килицдароглуа да осигура потпуну победу на изборима 14. маја.
У међувремену су многи људи отишли на платформе друштвених медија у потрази за бесплатним, алтернативним вестима, а Ердоган је такође подузео кораке да их обузда. Парламент је 2020. године, под контролом АКП-а и њеног савезника, ултра-турско-националистичке Странке националистичке акције (МХП), усвојио закон о друштвеним медијима који присиљава глобалне платформе да одговоре на владине директиве о забрани или ограничењу садржаја. У међувремену, неколико независних турских ТВ мрежа које нису под контролом про-Ердоганових фирми добиле су велике новчане казне и данима су укинуте ако приказују садржаје који су изван одобреног владиног наратива.
Недостају и приче о масовној и растућој корупцији владајуће елите, укључујући председника и његову породицу. Владине злоупотребе људских права, затварање новинара и политичара и друга потенцијално штетна открића о АКП-у и Ердогану. Уместо тога, грађани добијају континуирани низ вести о растућем статусу Турске као велике међународне силе, укључујући приче о првом домаћем аутомобилу у земљи, недавном открићу налазишта природног гаса у Црном мору и првом турском поморском носачу хеликоптера. Без обзира на питања као што су радна места и цене хране или слобода, грађанима је речено да пригрле Ердогана јер је он невероватан лидер који Турску поново чини великом.
Ипак најмрачнија страна Ердогановог медијског рата је његова подмукла кампања подела у друштву. Његова кампања подмукло циља на опозицију лажним оптужбама, посебно на прокурдску странку, ХДП, која подржава „Националну алијансу“ и њеног председничког кандидата Килицдароглуа. Иако је ХДП мирољубиви политички покрет, проердогански медији тврде да је ХДП исто што и Курдистанска радничка партија (ПКК), терористички одређен ентитет који се деценијама бори против Турске, а да је Килицдароглу, „подржан од стране терориста“.
Ипак највећи ветар у леђа председнику Ердогану дају државе које су по први пут решиле да парирају Американцима на изборима у другим државама. У првом реду Русија, Кина али и Саудиска Арабија.
Током прошлогодишње инфлаторне кризе, принц Мохамед Бин Салман је пребацио 5 милијарди долара турској Централној банци како би помогао да се привреда одржи. Руска државна корпорација Росатом обезбедила је сличан износ у јулу 2022. за финансирање нове нуклеарне електране у јужној Турској, нуклеарне електране Акуј. Тај трансфер новца али и технологије се проширио на економију, помажући стабилизацији турске валуте. Путин и Ердоган су 27. априла разговарали путем видео линка како би обележили отварање електране коју је изградила Русија, која је постала симбол настајања Турске као „нуклеарне нације“. У крајњем случају, велике нације имају велике интересе !!!
Ипак постоји и потенцијал за сукобе , односно разлике у мишљењима између Москве и Анкаре. На пример, обе земље учествују војно у сиријском рату и притом подржавају супротстављене стране. Русија је традиционално главни савезник сиријске владе, а Турска подржава неке елементе сиријске опозиције попут Слободне сиријске војске, док је у исто време предузимала војне акције против Курда на северу Сирије. Ипак, могуће је да би две земље могле и да се договоре око тог питања. Након година оштре реторике против сиријског председника Башара ал Асада, Ердоган је сада ублажио тон. Турска је најавила да жели ускоро да одржи мировне преговоре са Сиријом, којима ће присуствовати и Русија.
Међутим, многи посматрачи су скептични када је реч о приближавању Русије и Турске. Анкара се меша у сферу утицаја Москве. Кремљ не види Турску као савезника. У Сирији, у јерменско-азербејџанском сукобу и у Либији, Кремљ има потпуно другачије циљеве од Турске. Кремљ види Турску више као некаквог супарничког партнера.
Као што је то чинио у прошлости, Ердоган такође користи турски изборни систем у своју корист. Најважније је да је 2022. године прогурао закон који ће повећати шансе да АКП и Народна алијанса могу да задрже контролу над парламентом. У турском изборном систему, процедура председничког гласања је једноставна. Победник се може изабрати тако што добије више од 50 посто гласова или, ако ниједан кандидат то не постигне, победом у другом кругу између прва два кандидата у првом кругу. Али пут до контроле над Парламентом је далеко замршенији захваљујући недавној турској законодавној интервенцији у изборни систем. У прошлости места су била подељена првенствено на основу збирних гласова, система који је фаворизирао најјачи савез. Предвиђајући да ће савез опозиције бити јачи од његовог на изборима 2023. године, председник Ердоган је, променио парламентарни изборни закон. Сада, уместо највећег савеза, нови закон фаворизује највећу странку, која је у вишестраначком систему Турске и даље АКП. С обзиром на то колико је изборна трка неизвесна, ова промена би могла бити довољна да Ердогановој Народној алијанси да додатних 15 до 25 места, довољно да освоји парламентарну већину 14. маја чак и ако сам Ердоган не победи на председничким изборима (извор Блумберг).
Што се тиче предизборних истраживања, иако уједињена опозиција сигурно води, вратио бих се на кандидата „треће стране“ и по мом мишљењу његов пресудни утицај на исход председничких избора. Док Килицдароглу, који води по истраживањима, добија медијско време само када је негативно третиран као недовољно религиозан, Инце је добио опсежно и углавном позитивно извештавање медија под контролом Ердогана. Ова пажња је држала Инцеа у центру пажње, помажући да се окруни опозиција. Иако је везу тешко проверити, про-Ердоганови медијски интереси такође могу подстицати Инцеово велико присуство на друштвеним мрежама, радећи на јачању његовог профила на рачун опозиционог савеза.
С обзиром да је Инце у трци, постоји велика шанса да Килицдароглу неће успети да освоји већину 14. маја и да ће председнички избори ићи у други круг 28. маја између њега и Ердогана.
У овом сценарију, док се припрема за други круг председничких избора, Ердоган ће поручити бирачком телу да би подељена влада била катастрофа за Турску и да га стога мора вратити на место председника како би се одржала стабилност. Ердоганова стратегија ја или хаос функционисала је у прошлости.
Тренутно, Килицдароглуа подржавају и прокурдски ХДП и турска националистичка Добра странка (ИYИ), која је дубоко опрезна према курдској милитантности. Обнављање оружаног сукоба који укључује ПКК сигурно би изазвало дубљу поларизацију између ИYИ и ХДП, што би вероватно поделило про-Килицдароглу блок и коштало опозицију победе у другом кругу.
Још увек је могуће да би Килицдароглу могао да ускрати Ердогану контролу над наративом хаоса и да увери бираче да напусте султана. Опозициони лидер је већ показао да неће следити председников пут ка демонизацији и поларизацији. И чини се могућим да би могао да изађе као победник 14. маја. Али Ердоган има дугогодишње искуство у манипулације политичким системом у своју корист, и поставио је снажну стратегију за останак на власти.
Република Турска основана је пре 100 година. Од тада је земља доживела транзицију са једнопартијског на вишепартијски систем, војни удар 1960. скоро деценију уличних борби 1970-их, након чега је уследио још један државни удар и многе нестабилне коалиционе владе 1990-их. А 2002. је на власт дошла исламистичка партија.
Турска држава, која се заснива на западним идеалима као што су демократија, једнакост, владавина права и секуларизам, преживела је све ове мање и веће застоје. Али, колико су отпорне демократске институције на њен 100. рођендан, остаје да се види?
7. мај 2023.