Пише: проф. Дејан Мировић
Како је једина призната држава у време подизања Острога била Отоманска империја, значи ли то да Ердоганова Турска полаже право на имовину свих верских заједница на територији коју регулише Закон о слободи вјероисповести?
Нацрт Закона о слободи вјероисповести (Закон) који се у јавности први пут појавио 2015. власти у Црној Гори правдале су потребом да се замени онај комунистички донет 1977. године. Још 2012. тадашњи министар правде (садашњи премијер Марковић) упутио је позив верским заједницама да учествују у јавној расправи, али је 2014, без учешћа главних верских заједница у Црној Гори , формирана Радна група. Тадашњи министар за људска и мањинска права Суад Нумановић, по професији лекар (тренутно посланик ДПС), у изради Закона није се ослањао на правнике. Напротив. На челу Радне групе нашао се Драгутин Паповић, историчар и посланик ДПС, познат по својим екстремним ставовима.
Симулакрум јавне расправе
Након више јавних протеста СПЦ (али и Римокатоличке цркве и исламске заједнице) власти у Подгорици, Бијелом Пољу и Котору праве симулакрум јавне расправе. Но провокативно појављивање одиозног Мираша Дедеића на овим окупљањима увод је у бројне инциденте, што је, показало се, одговарало властима које су избегавале да одговоре на озбиљне примедбе (само је СПЦ поднела елаборат од 80 страна и петицију са 30.000 сакупљених потписа).
Такође, експерти Венецијанске комисије и ОЕБС-а из Аустрије, Данске, Белгије, Холандије и Молдавије у новембру 2015. закључују да је Нацрт закона пун недостатака посебно када је реч о регистрацији верских заједница, дискриминацији верника који немају црногорско држављанство, непропорционалним санкцијама и конфискацији црквене имовине (без накнаде!). Закон је, истичу, у супротности са одредбама Европске конвенције о људским правима из 1953. или чланом 9 који гарантује слободу вероисповести, чланом 14 који забрањује дискриминацију, Првим протоколом који гарантује несметано уживање имовине, али и чланом 18 Међународног пакта о грађанским и политичким правима УН из 1966. који прописује да свако лице има право на слободу вероисповести, као и јавно испољавање својих верских уверења уз ограничења (која се изузетно примењују) ради заштите јавне безбедности, реда, здравља, морала и права других лица. Експерти Венецијанске комисије оценили су да је неопходно поштовати начело пропорционалности које је општеприхваћено у правном систему ЕУ. Они су упутили власти Црне Горе и на Заједничке смернице (упутства) о правном статусу религијских и верских заједница ВК и ОЕБС-а из 2004. и 2014. године. У поменутим смерницама стоји да држава не сме приморавати верске заједнице да се региструју ако оне то не желе.
У међуврмену….
Дакле, нема њиховог стављања „ван закона“ (као што то очигледно желе да ураде власти у Подгорици са СПЦ ). Такође, у Смерницама се критикује ретроактивност законских одредби и државни надзор над добровољним прилозима, као и територијална условљавања за деловање верских заједница. Пожељан је, наведено је, и посебан статус за већинску традиционалну цркву (у Црној Гори то је наравно СПЦ). После тога, власти у Подгорици 2015. одустају од усвајања Закона. Не задуго. У позадини припреме новог закона теку догађаји који прете да из темеља подрију основе свеправославља па тако 2019. Цариградска патријаршија, уз нескривену подршку власти у Кијеву и Запада, додељује аутокефалност (томос) расколничкој верској заједници у Украјини.
Нешто касније председник Србије покушава (неуспешно) на маргинама Сабора СПЦ да убеди владике и патријарха да се добровољно сагласе с предајом Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице и других српских манастира албанским сепаратистичким властима у Приштини ради некаквог плана о „разграничењу“. Највећи отпор таквом суспендовању Устава Републике Србије и добровољном самоукидању Пећке патријаршије (ни Турци то нису успели) уочи прославе 800 година од стицања аутокефалности СПЦ, пружио је митрополит црногорско-приморски Амфилохије (егзарх Пећког трона). У том контексту, само неколико дана касније, после четири године ћутања, црногорске власти, за које митрополит тврди да су у „пријатељским“ односима са српским, активирају Закон.
У члану 12 Закона држава „de facto“ забрањује СПЦ у Црној Гори (Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка, коју предводи угледни владика Јоаникије, те делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке и приморске) да износи мошти светитеља („културно добро“) ван Црне Горе уколико за то нема дозволу власти. Дакле, мошти Василија Острошког не могу бити привремено пренете у његову родну Херцеговину ако директор полиције Вељовић или премијер Марковић то не дозволе. У члановима 14 и 30 Закона прописује се да верске заједнице не смеју да подстичу посредну или „другу дискриминацију“. Овакво широко и апстрактно дефинисање дискриминације омогућава режиму да новчано казни или укине СПЦ, уколико она, на пример, упути критику на рачун промовисања ЛГБТ заједнице у Црној Гори. После такве забране, чланом 34 предвиђа се и одузимање имовине СПЦ. У члановима 23 и 25, упркос Смерницима ОЕБС-а и Венецијанске комисије, за СПЦ се уводи обавеза регистровање код државних органа, што није захтевала ни комунистичка власт Законом из 1977. Она је де фацто толерисала нерегистровани статус СПЦ у Црној Гори, али је и де иуре поштовала имовинска права (упис у катастар) манастира. У том контексту, члан 38 Закона предвиђа обавезу новог уписа у катастар за храмове СПЦ.
Правна акробатика
Даље, чланом 42 прописује се да црквена заједница која не афирмише „духовну традицију“ Црне Горе не може да рачуна на помоћ из буџета, при чему ће смернице за одређивање „духовне традиције“ Црне Горе у пракси одређивати људи попут Мила Ђукановића. У члану 51, уз нетачно тумачење члана 14 Конвенције о правима детета, прописује се граница од 12 година за верску способност детета, што значи да ако родитељи желе да им се дете образује у оквиру просветне установе СПЦ, морају од њега да траже „сагласност“.
Коначно, у члану 63 стоји да ће цркве које су „грађани“ с територије данашње Црне Горе изградили пре 1918. припасти режиму у Подгорици. Дакле, Ђукановић и његово окружење ће на основу само њима знаног критеријума (који подсећа на законодавство у области акционарског друштва) одређивати колико је на пример, Свети Василије Острошки допринео изградњи манастира Острог у XVII веку. Проблем у овакво правној акробатици (или путовању кроз време) налази се у томе што Василије Острошки, будући да је рођен у данашњој Херцеговини, није у територијалном смислу био „грађанин“ модерне Црне Горе. Такође, правни проблем настаје и када се узме у обзир међународно-правна чињеница да је једина призната држава тада, и на тој територији, била Османска империја. Модерна Црна Гора је де фацто независна тек после међународног разграничења након битке на Граховцу 1858. или у најбољем случају после победа на Мартинићима и Крусима 1796. То је читав век после оснивања манастира Острог. Још је неповољније поређење за режим у Подгорици оно с правном чињеницом која показује да је де иуре Црна Гора постала независна 1878. на Берлинском конгресу. Коначно, модерно право познаје појам „држављана“ (постојано становништво), а не „грађана“ као конститутивног елемента државе заједно са територијом и суверенитетом (додајмо овоме и неспорну вишевековну државину СПЦ над Острогом и рокове застарелости од 20 година за оспоравање државине).
Отуда, члан 62 јасно показује да су слабо образовани челници власти у Подгорици помешали цркву и државу. Карл Шмит такво нормирање дефинише као „примитивно право“. Ако би се дословно применио такав њихов метод нормирања, онда би се дошло до апсурдног закључка да Ердоганова Турска (која има правни континуитет са Османском империјом и становништво пореклом са црногорских простора у последњих 300 година) има право на имовину свих верских заједница на територији коју регулише Закон. Зато прави дух овог закона не треба тражити у модерним међународним прописима ОЕБС-а, УН и СЕ већ у црногорским законима о приватизацији уз чију примену у пракси обично иде клептоманска жеља за отимањем туђе имовине.
