Пише: Економски експерт Центра за геостратеђке студије
Стара и добро позната закономерност код нас је да у мери у којој притисак евроатланских структура, по питању потискивања руског утицаја са Балкана, на Србију све више расте, добијајући нове и неочекиване облике, дотле расте број анализа и осврта, како наших, тако и руских, а и западних аналитичара о појединим аспектима сарадње Србије са Русијом и њеним перспективама. Овако сам започео један сличан текст још пре четири или пет година на једном другом сајту, а поново сам му се вратио ових дана просто натеран овом најновијом ситуацијом, која прети да се отме контроли и дугорочно загади наше односе са братским руским народом. Зато је насушна потреба да се коначно наши међусобни односи назову правим именом, јер је то наша обавеза према око 80% Срба који подржавају Русију, па ко год да радио истраживање јавном мњења у Србији. При томе ћу, као и у ранијем тексту, остати на освртима на политичку, економску и војно-техничку сарадњу, а које су и тада биле исувише оптерећене проблемима, те тиме много далеко од неке лажне, идеализоване слике, која се правила, како код наше, тако и код руске стране. Данашња болна ситуација ових односа је само кулминација свих ранијих чињења или боље рећи нечињења обе стране, она реално срља у неповратни амбис, а што се мора хитно спречити. Отуда би евентуално наше прикључивање западним санкцијама против Русије значило и дугорочно стављање тачке на све.
Много је далеко од реалности да су наши политички односи и раније били на највишем могућем нивоу, они су то били углавном у изјавама наших и руских политичара, док се иза тих изјава крила заправо значајна размимоилажења и несугласице. Још тада се међу нашим аналитичарима говорило о танкој нити на којој се држи наша спољна политика са Русијом, при чему ти односи нису имали ни своју економску, ни војну, па чак ни енергетску реализацију. Од почетка руске специјалне војне операције (СВО), више је него видно, да се и та танка нит полако, али сигурно губи. Ноторна је чињеница да је наша елита на власти у великој већини прозападна и директно финасирана, а самим тим и контролисана од стране Запада. Она је заправо само наизглед успешна у игри између великих сила и већ дуго исказује поприлично непоштен и неискрен став према руској страни. То се најбоље огледало, не баш тако давно, када смо били принуђени да од руске стране тражимо заштиту и подршку на међународној сцени, у одбрани виталних државних интереса, али зато и даље, с друге стране, остајали верни „безалтернативном путу“ у ЕУ, као и најтешњој могућој сарадњи са НАТО, као основним постулатима. Сва прљава игра око (не)признавања Косова и Метохије, те око прикључивања санкцијама истој тој Русији, а што сад доспева у зенит догађања, најбољи су доказ тога. С друге стране, очигледно је да сама Русија већ дуго нема јединствену стратегију за Балкан, а тиме ни за Србију, према којој је „процес благог хлађења“ постао приметан још од 2015 год., а сада је више него видљив. Томе да Балкан не буде приоритет у званичним руским стратегијама умногоме су допринела догађања и сукоби у Украјини, почевши још од 2014 год., па све до данашњих дана. Међутим, добрим делом томе су допринеле и владајуће елите у Србији, од којих ниједна, па ни ова данашња, без обзира на почетна очекивања и покушаје, није показала склоност за искреном сарадњом са Русијом, наступајући са нејасне политичке платформе, углавном креиране за једнократне изборне трке. У свој тој конфузији је одавно сасвим јасно да Русија просто није могла да пронађе правог кредибилног преговарача ни партнера у Србији, градећи односе са прозападним уцењеним елитама, а не са широком друштвеном заједницом. Отуда и не чуди одавно изнесена констатација да једноставно Русија код нас никако није успевала да пронађе механизме деловања „меке“ и „тврде“ моћи, отворено ризикујући да и у Србији настави серију доста великих грешака на Балкану, налик онима у Црној Гори и Северној Македонији. Док, с једне стране, по западном диктату, наши водећи медији већ дуго покушавају да лукаво „разапну“ водеће руске представнике код нас, руска страна ни дан данас не успева да открије формулу успешне сарадње, без обзира што се криза односа рапидно шири, како се додатно закувавају односи великих сила. Да би бар донекле сачувао свој почетни рејтинг на руској страни, наш председник чак и дебело плаћа своје руске лобисте, који ће се први од њега оградити када призна Косово и Метохију и уведе санкције тој истој Русији или ће пак тврдити да то није заправо право признање, а да су санкције чиста формалност, шта више договорене са Москвом. Недавно постављање проукрајинских билборда у Београду, чиме смо манифестовали велику жељу за очувањем украјинске целовитости, док нашу јефтино распродајемо; те и још једног у низу гласања за антируску резолуцију Генералне Скупштине УН, најбољи су докази да се кренуло путем дефинитивног урушавања наших односа. Као и предаја Косова и Метохије и увођење сакција Русији ће се највероватније одвијати постепено (Вагнер, визе, летови, па онда све јаче и дубље) и уз готово потпуни медијски мук, али ће зато паралелно тећи жестоко медијско анестезирање и још један покушај преумљења обичног народа, чврсто проруски оријентисаног. Међутим, овог пута мале су шансе да се то реализује, па ће то пре бити сигуран почетак урушавања наших елита на власти.
Ако коначно желимо да ствари назовемо правим именом, онда је ситуација са нашим економским односима са Русијом вероватно била и много проблематичнија од политичких када сам писао наведени текст. Свежа су још сећања да се средином прошле декаде овог века доста храбро најављивало усаглашавање мапе пута од заједничке економске зоне у Србији до заједничког списка нових пројеката у које би улагале руске фирме, попут индустријских паркова у Србији. Сасвим је било актуелно и укључивање и формирање зоне слободне трговине између Србије и Евроазијског економког савеза (ЕАЕС), чиме би Србија постала прозор у Европу и својеврсни мост између ЕАЕС и ЕУ. Сва медијска бука око потписивања уговора са ЕАЕС је волшебно утихнула, док владајућа елита скоро да ништа није предузела око подстицања његове реализације. Наравно да узрок овоме лежи у великом притиску западних структура и послушничкој тактици наших власти, што је постало посебно видљиво у постављању најразличитијих препрека руским инвестицијама у Србији, од финасијског до енергетског сектора. То је ишло и раније толико далеко да су се у преговорима са руским инвеститорима са наше стране појављивали некомпетентни кадрови, већ унапред припремљени на тактику бескрајног одуговлачења преговора, док они не изгубе сваки смисао. Ноторна је чињеница да након НИС-а нисмо имали ни једну већу инвестицију из Русије, док су сви покушаји осуђивани на неуспех, укључујући нашу велику бруку око преваре руских партнера при продаји РТБ Бор. У последњих неколико година САД, а одраније и ЕУ, својим отвореним директивама и препорукама просто спречавају првенствено руске, а и кинеске и остале ван западне инвестиције код нас, отворено кршећи многе прописе и правила међународне политике, правећи нам ненадокнадиву штету. Сетимо се само да је Сбербанка ушла на наше тржиште на мала врата, купујући Фолсбанку, а да је још вероватно нејасна судбина Евроазијске банке за обнову и развој код нас, након свеобухватне и унакрске контроле. Зато је ЕБРД (Европска банка за обнову и развој) промтно добила дозволу за рад у Србији. Док на стотине Невладиних организација (НВО) из САД и ЕУ просто неконтролисано шара по Србији, руским и кад се одобри регистрација код нас, забрањује се отварање рачуна у нашим банкама, чиме им се фактички онемогућава рад. Још сам у пређашем раду помињао да се инвестициона активност Русије у Србији од 2012 до 2017 год. скоро четвороструко смањила и спала на свега 60 милиона евра, а тај тренд је настављен и касније. О тренутном стању илузорно је и писати, с обзиром да је након руске СВО у Украјини ово сведено на минимум, ако се не рачунају хиљаде новоотворених фирми од стране руских грађана код нас, а који су пре или после отпочињања ратних дејстава у Украјини дошли у Србију.
Сви се вероватно сећамо времена када је не тако давно Русија увела ембарго на увоз намирница из ЕУ, а што је и данас актуелно. Уместо да то максимално искористимо наша, тада, а и сада, владајућа елита се повиновала шефовима дипломатије ЕУ из августа 2014 год. о ограничењу нашег извоза хране у Русију. Тако се обим наше спољно-трговинске размене са Русијом постепено, али сигурно крунио, те доспео са преко 4 на око 2,5 милијарди УСД 2017 год, да би данас био око танких 2 милијарде УСД и то највише захваљујући нашем увозу енергената, те мањим делом ипак неким позитивним помацима у извозу хране, који су иначе сада, услед СВО, сведени на минимум. Већ од средине прошле декаде овог века било је видљиво да се већина и оних преосталих делова наших државних инстутуција, а које су се раније колико-толико бавиле подстицајима и организовањем српских извозника на тржишта Русије и ЕАЕС, скоро једноставно минимизирана. Још и тада руски експерти отворено су истицали да су реални економски показатељи негирали митске конструкције, бесрамно надуваване са обе стране, док су наши уговори о слободној трговини и са Русијом и ЕАЕС неповратно бледели. Свакако да је томе доста доприносило и недолично понашање наших извозника, пре свега прехрамбене робе, које се огледало у непоштовању уговореног квалитета робе, а посебно у бројним покушајима недозвољеног реекспорта робе из ЕУ на ова тржишта. Руска стране се ни онда није суздржавала од оцене да наш актуелни режим у стварности упорно пресеца руски вектор, уз истовремено надувавање демагошко-пропагандног мехура о успесима руско-српске сарадње без преседана у историји! Зар најбољи пример за то није и судбина традиционалне, лепо замишљене, Руске привредне изложбе у Београду, која се на крају свела на јадну представу. Мала утеха је гасовод Турски ток, а и он сам је изложен огромном притиску, па остаје увек присутан страх од терористичког напада, попут оних на Северне токове. Просто је невероватно да наше владајуће елите не схватају или не смеју да схвате да руска СВО у Украјини није довела до никаквог потонућа, како руске, тако ни привреда земаља ЕАЕС, већ до минималног пада, уз огромно повећање инвестиција, те минимални губитак страних директних инвестиција, уз реалан привредни раст за ову годину, који им се предвиђа чак и од стране референтних западних финасијских институција. Посебно Русија, као водећа земља ЕАЕС, са својим најновијим привредним показатељима стопе инфлације, јачине рубње, рекордно ниске незапослености, оборене стопе сиромаштва, девизних резерви, упркос западној пљачки, малом буџетском дефициту, а ракордном спољно-тговинском суфициту, те минималној задужености земље и др. показатењима, свакако да представља својеврсног гаранта да ЕАЕС као окосница великог евро-азијско простора има потенцијал да буде један од стубова мултиполарног света који се већ увелико формира. С обзиром на привредну ситуацију тзв. Колективног Запада, а посебно ЕУ, о којој сам више пута писао, а тек на оно што их чека након смиривања ситуације у Украјини, сваки наш нормалан човек би се запитао – шта ми то радимо себи?
На крају, ако бацимо поглед на међусобну војно-техничку сарадњу и желимо да је назовемо правим именом, онда је она слика и прилика претходне две. Када сам писао претходни наведени текст главна битка се још увек била око судбине Руско-српског хуманитарног центра (РСХЦ) у Нишу. За његов сам статус још тада био сигуран да се неће променити за мандата ове власти, као што и није, без обзира што је дипломатски статус код нас добио и Међународни комитет Црвеног крста! Још тада се знало да ће чувене испоруке половних МИГ-ова 29 од стране Русије пре свега бити политички потез са циљем да се народу демонстрира сва приврженост владајућих елита пријатељству са Русијом. Тешко да би се могло говорити о суштинском јачању наше војно-техничке сарадње са Русијом, јер су и тада руски војни званичници тврдили да би тек руска испорука С-300 била доказ да смо изабрали сопствену варијанту националне безбедности. Наравно да НАТО то није дозволио нашој владајућој елити ни да разматра, као ни масу ранијих руских понуда у разним аспектима војно-техничке сарадње, још на почетку њиховог мандата. Уместо тога уследили су сумљиви аранжмани са компанијама из УАЕ (Уједињених арапских емирата) у којима се нисмо ни мало прославили. И што је најгоре, од тада сарадња са НАТО добија апсолутни примат и потискује све друге покушаје војно-техничке сарадње, тако да данас, посебно након СВО Русије у Украјини, код нас нема ни речи о улози Русије у овом врло важном сегменту. На столу је остала, упркос нашој толико прокламованој војној неутралности, искључиво само сарадња са НАТО, који је фактички запосео Србију. Остаје још само да и официјано будемо примљени, али остао је, на срећу, фактор народне воље, који сви су изгледи, неће допустити преумљење, по рецепту Црне Горе и Северне Македоније.
У констелацији новог мултиполарног света који је већ увелико видљив, тешко је очекивати да ће тзв. Колективни Запад остати привржен међународном поретку заснованом на правилима које ће ускоро писати неко други, па се већ сада на Западу говори о одступања од универзалних глобалних институција у корист новог аранжмана заснованог на правилима постављеним унутар клуба истомишљеника. Зар слично не говори и сам Путин, када истиче да се после три века завршава политичка, економска и културна доминација Запада, коју ће заменити нова парадигма са цивилизацијским моделом међународних односа и регионалног дијалога, у коме ће кутурно-цивилизацијске сличности и разлике утицати на глобалне образце сарадње, конфронтације и зависности. То ће за већину балканских државица, првенствено правосланих, укључујући наравно и нас, значити да ће морати да донесу кључне одлуке о преобликовању тренутног облика политике засноване на односима моћи, како би се уклопиле у модел заснован на ослањању на регионално или глобално доминантну цивилизацију. За нас ће остати најбитнија наша политичка издржљивост и истрајност у очувању свог нациналног идентитета и нашег српског интереса. Уколико у овоме успемо и одолимо обесним и подлим насртајима са Запада и успемо да сачувамо српско биће, имамо реалну перспективу даљег развоја и опстанка, уз помоћ и сарадњу са историјским савезником Русијом. А време ради за нас!
4. март 2023.