Светозар Марковић или борац за народна и радничка права пре комунизма …Надахнуто једном књигом…
Пре коју годину наишао сам на Сајму књига на штанд издавачке куће Portalibris. Оно што сам посебно занимљиво тамо уочио су књиге прилагођене (не)читаоцима модерног доба. Невелике по обиму али занимљиве по одабиру аутора, епохама и поукама које се могу извести. За сваку су препоруку. Има ту мање или више познатих али и потпуно непознатих, а квалитетних аутора и њима посебно вреди дати шансу. Књига о којој бих да вам кажем коју је „Србија на истоку”, од Светозара Марковића која ме је пријатно изненадила.
Што се тиче модерних правила на почетку излагања рећићу, nothing to declare или на српском, немам никакве везе лобистичко-финансијске природе са овом кућом, само мислим да заслужује да се помене такав квалитетан рад који се напаја у најважнијем месту за будућност и садашњост, у широким сликама, нијансама и џеповима затурене прошлости. У временима кад је још било идеја и идеала у држави и људима, када се у борбу ишло по унутрашњем осећају да се нешто мора урадити а не зато што су изгледи на победу поприлични. Када полтронство, бескичмењаштво и слугерај нису били неопходни услови за формални напредак, а у ствари за губљење душе. То се дешава последњих тридесет година (а и свих осамдесет), а интензивно и убрзано у последњих десетак. У земљи опхрваној црним хроникама, са седам стотина универзитетских професора који подржавају говор мржње према стожерном народу ове земље а равнодушни су и несолидарни ван својих интереса ни за шта друго (https://n1info.rs/vesti/vise-stotina-clanova-akademske-zajednice-potpisalo-podrsku-dinku-gruhonjicu/), непрекидним и „хитним” обраћањем човека који је узурпирао свако могуће људско и државно право и земљи где се више помаже отварање коцкарница него школа и простору који незадрживо срља у „прогрес”. Све то се дешава под бесрамном палицом најнедостојнијег од свих. По науму из далека и поодавно, а под диригентском палицом амбасадора једне велике силе у опадању, који се ко прави злочинац, вратио на место злочина, овог пута гнуснији, покваренији и бахатији него пре (https://www.tiktok.com/@nemanjasarovic/video/7276928779199483141). Мора да су године учиниле своје те и он као и председник те силе, повремено не зна ни где је а ни ко је, судећи по недипломатском начину опхођења и изјавама које су углавном захтеви, што не доликује дипломатама нити месту на ком је, а о поштовању земље домаћина, да и не говоримо. Без обзира на све то, наше реакције готово да нема. Ко Уставни суд по питању Бриселског споразума и сви други правимо се мртви. Делује да му за сада добро иде владање овим простором јер је огроман број људи операцијама које над нама деценијама трају изгубило наду и веру да се ишта учинити може. Премного, формално, наших предало му се на тацни и верно му служе на штету сопствене заједнице. Ипак најцрње је пред зору па ћемо да видимо. Али кренимо даље, да не дајемо ништацима на значају јер циљ овог писања је да се душа разгаљује добротом. Ми, потомци Св. Саве, Карађорђа и Милунке Савић, данас оковани без окова, немамо право да ланце волимо и да им налазимо „предности” да би животарење називали животом, а понижење мудрошћу.
Како до слободе? Први корак је освешћена чињеница да смо постали протекторат, колонија и да готово ништа суштинско добро не смемо да урадимо. Да морамо све од нуле. Други корак је учење о себи и свету око себе. Једино се знањем добија самопоуздање и свест да ропски положај и потпуна разградња, које су нам наменили нису оно што желимо и што ћемо мирно да прихватамо. Што је говорио кошаркаш, познат по блокадама, коме је Дарко Миличић ударио једну домaћинску, not in my house (https://youtu.be/lnHdWRpIJjU?si=O15k9q0pCcCdHwDN)! Или по нашки, Шантићевим дивним стиховима: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с Вама!”.
Данас, Срби просечно плове између „Небеске литургије” Св. Николаја Србског и песме „Наши дани” Владислава Петковића Диса. То су врхунска дела у којима нема превише добрих описа за стожерни народ Балкана или Хелма иако се првопомињано дело ипак завршава позитивно по Србе после много мука и невоља. Зашто је то тако? Можемо ли ми да избегнемо све оно што је свети владика пророковао између два велика рата? Не знам али знам шта нам може бити од помоћи. Ми морамо да погледамо у своја срца и мисли, и да се окренемо лицем и душом Богу, загледани у своју околину. Не да се кајемо папистички, новцем за индулгенцију (или плаћени опрост грехова) и формално извињавамо онима који сматрају да је нормално убијати Србе, већ да схватимо да сва решења и проблеме требамо да решимо прво појединачно у себи па онда ко велика породица, што јесмо и између себе. И тада не може да нам не буде боље!
Читајући разне написане, надам се да нисам, заборавио оне ненаписане књиге, да парафразирам чувену реплику (https://youtu.be/7GFI9CWBaRQ?si=9JCfsJCX9F3eK3cs) из филма „Бој на Косову” и да ћу душе везане за тај делић, успети да Вам приближим нешто што сматрам да може да буде од помоћи. Макар да схватимо да имамо континуитет истих образаца понашања по разним основама и да наше данашње стање јесте можда ново и тешко нама, али за историју једног народа, то је све очекивано. Нити смо се ми суштински икад променили нити су наши непријатељи и њихова гледања на нас. Све, па и много теже, црње и горе, преживели смо. И сигурно ћемо да наставимо кад видимо леђа још једном окупатору. Пре или касније, пламен наде остаће високо над нама! Јер да цитирам Брану Црнчевића:
„Не плашим се омче око врата
и обешен бићу изнад свог џелата.
На вешалима, на сунцу, на киши,
од себе живог бићу мртав виши.
Бићу ближе сунцу и даље од блата
и плазићу језик на свога џелата.”
И после стихова, ближе смо књизи, која је била непосредни повод за пребирање по сопственим мислима. Овако је Светозар Марковић описивао стање права и правде и како је немање истих утицало на дух и карактер народа. Много тога може да се осети и данас:
„Сви услови постојали су дакле у Србији, који су рушили код народа само осећање правичности и поштења. А Влада је мислила да се осећање правичности може заменити писаним законима, а осигурати казнама!…
Али никакви закони не могаше да замене код српског народа оне појмове о праву које је народ све више губио. Кад људи не поштују туђу личност и туђу зараду, кад настане општа жудња за нерадним уживањем и кад сви услови показују да само на тај начин може човек доћи до благостања, тада закони нису више заштитници права; они постају једна гомила формулара које немају стварне садржине, већ које ваља вршити само по спољњем облику. Тада настаје општа тежња да се право измајсторише, да се неправди даде законит облик.”
Ево мало занимљивих односа, да кажемо, власти и опозиције онога времена. Ако уместо Турске и Русије, кажете ЕУ и Америка, а уместо књаза и супротстављених му, данашњег суверена и тзв. Србију против насеља, видећете да се и тада и сада без подршке страног фактора очито мало шта могло или је праведније рећи, и хтело. Једина разлика, не мала и не неважна, је да је тада ипак држава напредовала, а да данас кажу да напредује. Откуд знам, питаће неко? Глас из масе одговориће: „Гледао сам на тв-у!”, кажу лидери смо региона, yeah…Шта смо добили? Зграде у којима нећемо живети, путеве којима ћемо се ретко возити, добили смо по неку цркавицу и добили огромна поскупљења. Шта смо изгубили? Владање, идеал, право и правду, људе, територије, лепо понашање, унутрашњи мир, институције, знање, такорећи, све.
„У оно време кад је Србија још била Београдски пашалук власт је могао да задобије онај који је имао највеће поверење код Турака. Управо кнез Милош дотле је и владао Србијом докле Петронијевић, Симић, Вучић, Гарашанин и другови нису задобили веће поверење но што га је он имао код Турске и Русије, које су заједнички хтеле да у Србији одрже мир, поредак и покорност султану. Зато се сва борба великаша око власти врзла поглавито око пашинских конака и вршила се интригом, поткупом и потајним убиством. Оваква борба страшно је искварила српске старешине, па и оне који су заиста били прави јунаци и вође свог народа, а још страшније утицала та борба на дух народни; она је утукла оно одушевљење за потпуним ослобођењем што се беше појавило у првом устанку српском; угушила је онај човечански понос да је стидно робовати, који се тек беше почео да развија код Срба. У овој борби васпитали су се они срамни српски државници који су издавали непријатељима државне тајне и припреме за ослобођење, само да задобију власт над српским народом помоћу страних интрига; у овој борби васпитали су се доцније оне журналисте које су проповедале јавно да се само под сенком султанског закриља може усрећити српски народ; ту су поникли они песници који су у стиховима и прози певали „оде” султану.”
Живот Срба под Турцима описан је изузетно, тако да се слике саме стварају пред очима. Као и данас, тако и онда, веродостојност и тачност описа је на савести аутора те тако не морате, и не требате, да ово што је г-дин Марковић изнео доживљавате као непобитну истину.
„Српски народ у турској држави био је сав сељак. Најимућнији трговци и нахијски кнезови живели су по селима. У варошима су живеле само турске улизице и народне глобаџије. Прави Србин бежао је што даље од вароши у шуме и гудуре. То је узрок што је живот народни под туђинском владом остао чврст и непромењен у течају много векова. Кад је пропало турско господарство, српски народ је управо продужио свој унутарњи развитак онде где је био заустављен кад је потпао под турску власт.”
Крај цитата.
Што се тиче формалних трошкова између раје, Срба и Турака, разлике су биле огромне, а да ту не говоримо колико је и поред тога живот Србинов био јефтин. Морао је да се подмири и владар и кадија и свештеник фанариота, а ево и зашто.
„Кадије су куповали већином своја места од шеик-ил-ислама у Стамболу, као год што су и паше куповали своја места од Дивана. У свакој нахији у Србији седео је по један кадија. Плате нису имали већ су се издржавали од дохода што су им доносиле парнице, и други судски послови, као куповине, брачни уговори итд. Али, разуме се, највећи део прихода морали су подмиривати хришћани. Кадија је као год и паша морао да из свог положаја исцрпе аренду коју је унапред платио у Стамболу са што већим чистим приходом, а зато, разуме се, није смео глобити правоверне Турке већ само хришћане…
Спрам султана Турци нису поданици ко хришћани: они не плаћају никакав порез и само служе ко војници за одбрану вере Пророкове…
Цариградска патријаршија управљала је црквом по истом начелу као и турски Диван државом. Епархије су продаване исто као у пашалуци.”
Није лако било наплаћати паше, кадије и фанариотске епископе, бити понижен, обесправљен и потчињен. Тешко време али се имао идеал, ослобођење и уједињење, а ватру и наду људи одржавале су даљине којих није било на видику али се сигурно осећало да ће их неки потомак сигурно доживети. Није било сумње. Вера у Бога, живот посвећен истом и жива косовска традиција преношена јеком гусала, чинили су чуда и да дође оно време:
„Турци мисле да је раја шала
ал је раја беговима глава,
УСТА РАЈА КО ПО ЗЕМЉИ ТРАВА!”
Надам се да сам вас заинтересовао. Биће корисно да спознате да овај човек и његова борба за народна и права сељака и угњетених слојева радничких, нема никакве везе са комунизмом јер није била анационална и антидржавна како је то било, за Србе, у доба Титославије. Свезозар Марковић судећи по овоме није био никакав антидржавни и анационални елемент, баш супротно. Није био ни претеча западног НВО сектора у виду Димитрија Туцовића, који је ипак био частан у односу на комунисте и децу комуниста данас, јер се одазвао држави кад јој је било тешко и погинуо као борац у Великом рату.
У књизи се види полет, речитост, промоција заједништва и свесловенског ослобођења. Правдољубивост и општост у виђењима, особине су које нам тако недостају у данашње време наглашеног киборг капитализма и атомизације и самодеструктивног индивидуализма.
Мој утисак након прочитане књиге, поврх свега, је да је Светозар Марковић био правдољубива особа, идеалиста и човек који је желео добро своме роду. На основу ове књиге, ја бих рекао тако…Нек ми буде опроштено што сам на основу једне књиге донео толико пуно судова, али не може да шкоди, а ако не шкоди онда значи да користи, како је говорио Лане Гутовић, глумац коју није био мегафон НАТО пакта већ глас предака из песме чика Јове Змаја (https://www.rts.rs/lat/vesti/drustvo/3508688/od-3-maja-do-zmaja.html):
Ко с’ осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј’ живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикиво:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни’,
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Многаја љета, догодине у Призрену!
3. мај 2024.