Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Када сам се после краћег одсуства вратила у Србију, дочекала ме је заиста тужна слика.
У подземном пролазу на Аутокоманди видела сам старију жену са две велике торбе, како стоји поред потпорног стуба и осврће се око себе.
Помислила сам у први мах да некога чека. Међутим сутрадан сам је затекла на истом том месту како седи на новинском папиру који је поређала на бетон и дрема.
Поред ње су пролазили људи и готово да нико није реаговао. Напољу је било око нула степени.
Пришла сам јој и упитала је: ”Госпођо шта ви чекате овде?”
Помало зачуђено ме је погледала, размишљајући шта да одговори. Рекла је тихим гласом: ”Ништа, ту сам.” Рекла сам јој да сам је видела јуче на истом месту са две велике торбе. Смирено ми је саопштила да су јој тог дана Роми украли две торбе са стварима у којима су јој била и лична документа и како сада нема код себе ни личну карту.
Питала сам је да ли има породицу и да ли може некоме да се јави. Рекла ми је да је била у хранитељској породици у Смедеревској Паланци и да они не желе више да воде бригу о њој. Додала је да се зове Невенка и да има 67 година.
Питала сам како да јој помогнем, само је слегла раменима.
Рекла сам јој да не може да остане на улици преко зиме и да мора да се нађе неко решење.
Прво ми је пало на памет да треба да се обрати склоништу за бескућнике, али она ми је објаснила да је већ куцала на та врата и да су јој рекли да не примају због короне. Обећала сам јој да ћу размислити како да јој помогнем и да ћу се вратити сутрадан.
Ујутру сам позвала Центар за социјални рад Врачар, који је део Градског центра за социјални рад, и пријавила им овај случај. У опису рада ове институције стоји да пружа услугу смештаја у хранитељску породицу, прихватилиште или другу врсту смештаја у складу са законом.
Женски глас са друге стране жице ме је одмах упитао: ”Да ли сте звали полицију?”
Рекла сам да нисам и да сам прво њима пријавила случај јер су надлежна установа.
Одговор је био да они немају право да легитимишу и да прво мора полиција да обави тај део посла.
Вратила сам се у подземни пролаз како бих са лица места позвала полицију, али нисам затекла жену без дома. Било је очигледно да ће се вратити, јер је код стуба стајало ћебе и још једна кеса.
Сутрадан сам поново отишла у исти подземни пролаз и затекла жену како седи на бетону. Напољу је поново било око нуле. Појаснила сам јој да сам звала Центар за социјални рад и да морам прво да позовем полицију коју ћу сачекати, а да ћу након тога поново звати Центар и утврдити када ће да покрену поступак за збрињавање лица.
Она се сложила и мене су преко централе пребацили на полицијску управу Врачара.
Објаснила сам службенику полиције о чему се ради. Он ме је пажљиво саслушао и рекао ми да су излазили већ више од 10 пута на терен баш у вези са случајем због којег зовем, да зна о којој се жени ради и да је она ту већ дуже време. Потврдила сам да је жена ту већ више дана у шта сам могла да се уверим, а према њеној тврдњи она је ту боравила већ 15 дана.
Полицајац ми је рекао да су они приликом сваког изласка на терен и утврђивања идентитета жене послали извештај Центру за социјални рад, али да није уследила никаква реакција Центра. Односно да се Центар оглушио на извештаје и да није предузео радње које је по закону обавезан да предузме.
Рекао ми је и да може да пошаље поново патролу ако је потребно, али да је проблем то што Центар за социјални рад не реагује и да то није део посла полиције па нису у могућности да се мешају.
Заиста ништа не бих могла да замерим полицајцу који је имао разумевање и који је љубазно саслушао шта сам имала да кажем. Између осталог и то да не могу на температури од нула и ниже да оставе људе не улици под изговором да су прихватилишта затворена због короне, јер ће људи умрети од хладноће.
Рекла сам полицајцу да ћу звати поново Центар за социјални рад и да ћу у међувремену обавестити медије о овом случају, пошто институције за социјалну заштиту не обављају своју дужност.
Овим путем обавештавам медије о небризи и јавашлуку институција социјалне заштите које су у надлежности града Београда.
Прошло је већ недељу дана од како сам се ангажовала да помогнем овој жени да испуни своја права, али још увек без икаквих резултата. Жена и даље борави у подземном пролазу на Аутокоманди.
Оно што је још страшније је то да ми је полицајац рекао да то није јединствени случај и да у Београду нажалост има доста људи сличне судбине, који лутају градом.
Поставља се питање чему онда служе институције социјалне службе чије раднике плаћамо из буџета, ако су самовољно укинули услуге које по закону треба да пруже корисницима?
Такође, поставља се питање: чиме руководство града може да правда такав јавашлук и небригу за људе?
Сутра ћу поново наставити да зовем Центар за социјални рад, полицију и медије, све док неко не буде одреаговао.
Поред тога обавестићу Парламент ЕУ, Руску думу, Бундестаг и друге међународне институције са којима сарађујем.
1. Децембар 2020.
