Пише: Милош Здравковић
Да бих пластично објаснили стање у Европској Унији, најбоље је парафразирати професора Миодрага Зеца: „Да смо ушли у Европску Унију почетком деведесетих, када је Запад цветао, ишли бисмо на свадбено весеље. Сада, на жалост, идемо на бракоразводну парницу, или сахрану.“
На питање шта се то тренутно дешава у свету и због чега, најпростије је одговорити тако што ћете цитирати бившег председника Сједињених Америчких Држава Била Клинтона, који је остао упамћен (поред афере са Моником Луиински) по дивљачком бомбардовању Југославије мимо воље УН. Клинтон, притиснут бројним актуелним питањима, је рекао: „О економији се ради, глупане“. Тако је и сада – у јеку кризе у Сирији и Украјини, пажњу привлаче промене које се дешавају у међународним економским односима.
Моћ се помера ка Истоку – један од тренутака када је то постало свима очигледно (ту не убрајам „професионалне“ западне лобисте) био је самит Г-20 најмоћнијих привреда света 2010. године у Сеулу, главном граду Јужне Кореје. Није реч само о томе да је домаћин била Јужна Кореја – далекоисточна земља која је остварила вртоглави привредни раст, индустријски и технолошки бум, а да није имала ниједну вредну сировину, већ само вредне и паметне људе, своје становништво.
На сеулском самиту било је очигледније него икада до тада да Г-20 преузима утицај од старог ,,клуба богаташа“ Групе Г7. Ту групацију богатих насталу почетком 1970-их, чинили су Сједињене Америчке Државе, Јапан, Немачка, Велика Британија, Француска, Канада и Италија. Не говоримо о Г8, насталој у време Бориса Јељцина као уступак Русији – када је Г7 групација постала Г8 примањем Русије у чланство. За Г7 се није много чуло протеклих година, све док није поново активирана после избијања кризе у Украјини. Наравно, тада су Западне државе избациле Русију из чланства, јер је требало да се покаже јединство „демократског“ света, а Русију да се представи као изолована и изопштена. Ипак, врло брзо се показало да се на форуму Г7 ништа не може суштински завршити.
Групацију Г20 чине 19 држава и Европска унија. Привреде Г20 заједнички представљају више од 80 процената укупног бруто домаћег производа (БДП) у свету, 80 процената глобалне трговине (укључујући и ону између чланица ЕУ), а у њима живи две трећине људи на Земљи. Г20 чине, поред чланица Г7 и Русије још и Аргентина, Аустралија, Бразил, Кина, Индија, Индонезија, Мексико, Саудијска Арабија, Јужна Африка, Јужна Кореја и Турска.
Први самит Г20 је одржан у атмосфери панике која је захватила међународну заједницу у јесен 2008. године. Тада су после краха америчке банке „Лехман Бротхерс“ владе многих држава тражиле начин да макар мало смире ситуацију и добију на времену како би могле да направе план даљег деловања.
Тај први сусрет 2008. године који је организован по хитном поступку, показао се као користан. Сама чињеница да се толико шефова утицајних држава окупило на једном месту умирујуће је деловала на узбуркана тржишта, јер се стекао утисак да ће сви заједно вероватно доћи до некаквог решења. Ипак, наредни самити су одржавани у мирнијој атмосфери, тако да су и очекивања полако спласнула. Епохалне одлуке нису доношене, а светски проблеми су решавани у директним сусретима „великих“ светских играча.
Ипак, више од свега на самиту Г20 у Сеулу је постало јасно да су се земље у развоју успешније ухватиле у коштац са глобланом рецесијом од старог и развијеног света. Европа и Северна Америка стигле су на самит Г20 оптерећене дуговима и најозбиљнијом рецесијом после Другог светског рата. Азија и велики део Африке дошле су на самит а да нису осетиле кризу.
Да бих пластично објаснили стање у Европској Унији, вероватно је најбоље парафразирати професора Миодрага Зеца: „Да смо ушли у Европску Унију почетком деведесетих, када је Запад цветао, ишли бисмо на свадбено весеље. Сада, на жалост, идемо на бракоразводну парницу, или сахрану.“
То је поново актуелизовало вишедеценијске захтеве земаља у развоју за новом архитектуром светске економије – програм за реформисање Међународног монетарног фонда ММФ) и Светске банке (СБ). Земље у развоју желе да ојачају властити положај у кључним структурама међународног финансијског управљања. Уверене су како су активности ИМФ и Светске банке прозападно усмерене. Не треба ни помињати да су ове институције и створене да донесу предност пре свега САД. Зато оне овакво усмерење хоће да преокрену у своју корист. Нарочито су у томе гласне чланица БРИКС – Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република.
Како је то по први пут запазио и истакао „Дојче веле“, земље групације БРИКС јачају међусобну сарадњу и раде на сузбијању хегемоније САД. Циљ ових земаља са великим привредама у брзом индустријском развоју је јасан: оне желе да промене глобални поредак у коме су САД прворазредна супер сила. Земље БРИКС су форум који није задовољан међународним поретком. Искључење Русије из Г8 довело је до даљег пораста значаја БРИКС. Те државе виде себе као силе у успону, које пред собом имају велику будућност.
Иако то звучи невероватно, али посебно Бразил полаже много на повећање сарадње између пет земаља БРИКС. Последњи конфликт између БРИКС и САД десио се недавно. На пролећном заседању Светске банке и Међународног монетарног фонда одржаном у Вашингтону, амерички Конгрес је ставио вето на спровођење реформе ММФ која је договорена још 2010. године. При томе су чланови ММФ тада одлучили да земље урбрзаног индустријског развоја добију још шест одсто гласова у оквиру те институције.
Током једногодишњег председавања Русије Г20, Москва је настојала да дође до расправе о формули по којој ММФ рачуна своје квоте. До сада учешће Русије у капиталу ММФ износило је 2,8%, учешће САД 17%, а Европске уније 30%. Актуелни БДП би требало да буде одлучујући фактор приликом расподеле поменутих квота – био је јасан став Русије. Овакав став деле БРИКС и још неке чланице групе Г20. Мање европске државе, са друге стране, имају примедбе на будући начин обрачуна квота – јер страхују да ће њихове квоте у ММФ бити драстично смањене.
У Бразилу је вето америчког Конгреса наишао на неразумевање и огорчење. Он је допринио даљем погоршавању ионако напетих односа између две земље. Не треба посебно трошити речи да је у први план избила афера прислушкивања. Бразил, као ни Индија, није олако прешао преко тога – насупрот Ангели Меркел која је иако прворазредни амерички савезник, реаговала као да је то најблаже речено нормална комшијска пракса.
Све већа робна размена међу земљама убрзаног индустријског развоја довела је до тога да је Кина 2009. године заменила САД као главног наручиоца бразилских производа. Од 2012. је Кина и најважнији увозни партнер Бразила. Стратешко окретање Бразила Азији и Африци је убрзала и криза у Украјини. Што је већа изолација Москве, то је веће разумевање између земаља БРИКС. Парадоксално звучи да је управо Русија били главни кочничар даљем развоју БРИКС, јер су у Москви све време веровали у добре намере англо-саксонског света. То је вероватно зато што им мањкају искуства колонијалне прошлости. Овде је довољно рећи да Бразил, Кина, Индија и Јужноафричка Република једноставно не коментаришу догађаје у Кијеву или на Криму!
Руска Федерација и Кина су два значајна суверена центра. Руско-кинески односи данас су бољи него икада, а најављено руско окретање Азији огромним делом заправо значи окретање Кини. Том двојцу свим срцем жели да се прикључи и Индија.
Прогнозе (са Запада) за земље БРИКС су обесхрабрујуће. Предвиђа се да се три деценије дуг период феноменалног раста Кине окончава, уз велико питање да ли ће „приземљење“ бити тешко или меко. И пола деценије након избијања кризе, Европа се и даље мучи. САД су изненадиле скептике спорим, али стабилним растом, предвођеним енергетским сектором и производњом (извор: http://www.stratfor.com).
Ипак, реалност је „мало“ другачија. Које су те земље које остварују раст и које долазе? Да ли су то државе и региони чија ће их комбинација величине, демографија и економског потенцијала, учинити нарочито јаким? Како наводи већина економских аналитичара у свету те земље су: Мексико, Јужна Кореја, Пољска,Турска, Индонезија и Филипини, затим регион Меконга, Вијетнам, Тајланд, Бурма (www.globalresearch.ca).
После година стагнације, насиља, и политичког лутања, Мексико сада незаустављиво јача. Недавне реформе, уз огромно нафтно богатство земље и близина највећег тржишта на свету (САД и Канада), требало би да убрзају економски раст током наредних година.
Јужна Кореја и Пољска су такође стекле корист због способне власти и близине великих играча. Обе државе оствариле су брз раст током посљедњих деценија, да се више не могу у потпуности сматрати земљама у експанзији. Али обе су и даље рањивије од утврђених, потпуно развијених земаља, услед чега су њихове економије вођене производњом посебно привлачне за инвеститоре.
Када је реч о Турској, прича је у одређеној мери слична, иако је њена економија и даље мање напредна, а њено руководство, лаконски речено, мање просвећено.
Огромна Индонезија је такође суочена са политичким изазовима, и наредне године одредиће да ли ће испунити очекивања или ће се вратити на познатији пут стагнације. У међувремену, суседни Филипини, настављају да напредују предвођени енергичним председником. О „азијској Немачкој“, Вијетнаму, не треба трошити превише речи. Говоримо о економији која брже расте и од кинеске. Тајланд је држава у којој се производи 90 процената хард дискова у свету.
Ипак, и у случају Г-20 може се применити позната орвелијанска изрека о равноправности. Сви су равноправни, али су неки равноправнији од других. Другим речима, у улози главних саговорника ће бити три, највише четири државе. То су САД, Кина, Русија и Европска унија (прецизније речено Немачка која ће говорити у име целе ЕУ), и можда Јапан, с обзиром на значај његове економије. У скорије време, помињаће се и Индија у овом друштву.
Уколико не буде драматичних политичких промена, до краја следеће деценије НР Кина и Индија, две најмногољудније земље на свету, поново ће бити доминантне силе светске економије, као што су и биле до пре 250 година.
САД су и даље највећа светска економија, али им се Кина све више приближава. Врло је вероватно да је већ сада Кина претекла САД. Индија је сада трећа по величини светска привреда, будући да је престигла Јапан. Сада већ „дебело“ застарели подаци из 2011. године говоре о томе да су три највеће светске привреде САД са 17,1 одсто од глобалног бруто домаћег производа (БДП), затим Кина са 14,9 одсто и Индија са 6,4 одсто. Зашто се нови подаци званично не објављују – закључите сами. Чланице ОЕЦД (организација за економску сарадњу и развој) су 2011. производиле 50 одсто светског БДП, у односу на 60 одсто из 2005, а велике економије у успону, Кина, Бразил, Индија, Индонезија, Русија и Јужноафричка Република, чиниле су око 30 одсто светског БДП, у односу на 20 одсто из 2005 – наводи сам ОЕЦД.
Овде се намеће логично питање где иде Србија. Да ли је то Европска Унија, која нас сигурно неће примити пре 2020. године и која нам нуде штап и шаргарепу, а при томе је штап све дужи, а шаргарепа све мања? Алтернатива је у изналажењу аутентичног независног пута у међународном окружењу који неће одбити европске (читај Западне) партнере, а при томе Србију учинити пожељним партнером за сваку добру економску (а тиме и политичку) иницијативу. За сада на политичкој сцени Србије нису присутне странке и покрети које су у стању да артикулишу и реализују такву економску политику – већ само имамо плиткоумне политичаре и на власти и у опозицији који зарад својих личних или групних користи причају да „Европска Унија нема алтернативу“.
26. март 2016.
