科学和社会

Немања Рајак: Дон Хуан – луталица велеграда

Преносимо са портала www.arheofutura.rs

Свако доба има своје митске фигуре. Нарцис, андрогина фигура, прво је што пада на памет када „бацимо“ поглед у амбис модерности. Величање себе није савремени феномен, али омасовљење појма, да парафразирам Уелбека, на све животне доби и све друштвене класе, представља нову крајност. Потреба да се документује и подели, уз помоћ друштвених мрежа, добар део сопственог живота показује да се граница између виртуелног и стварног полако брише. Нарцизам постаје начин на који се структурира личност и гради идентитет.  

Писац књиге Нарцистичка култура, Кристофер Лаш, анализирајући целокупну друштвену атмосферу самољубља схватио је да овакав начин живота ствара генерације људи слабог, фрагилног идентитета, без јасног упоришта у себи, који се, сходно друштвеним трендовима, више него икада раније, плаше старења и смрти, обавеза, дуготрајних и смислених веза и посвећивања, док се, с друге стране, неизмерно диве слави, богатству,  гламуру[1], животарећи у сопственом свету материјалистичке страве.

 

Постепена деградиција друштвених мрежа, од Фејсбука до Инстаграма, довела је до коначне победе слике над текстом, створивши од хорди људи пале богове који, шизофреном жељом за обожавањем, вапе за поновним уздизањем ка небесима. Они, на прљавој земљи, бачени у виртуелно ништавило, изобличени пластичним операцијама и разним филтерима, постају ништа друго до труло месо позне цивилизације који, уједињени у безличној стерилности, почињу да личе једни на друге. Крњи се, већ танка, граница дуалности полова. Нарцис, због тога, стоји, за већину, као модерни симбол и једног и другог пола.

Драгош Калајић у свом поговору роману Кап шпанске крви (Милош Црњански) приликом тумачења модерног човека, поред Нарциса, уводи две фигуре које стоје на рубовима андрогиности – Дон Хуан и femme fatal. Такве фигуре, изобличене градом, декаденцијом и материјализмом представљају, за њега, симболе онога за чиме човек града жуди. Femme fatal оличава, у својој похоти, моћ овладавања мушком жудњом, а Дон Хуан, вагабунд, у потрази за савршенством у жени, лута, од наде до разочарења и од разочарења до наде.  

Ноктурална пожуда града уједињује две фигуре. Femme fatal бива обожавана под неонским светлима велеграда, а Дон Хуан, номад мегалополиса, живи за грешну ноћ. Свет града је велика, мрачна позорница, на којој свако, мимо додељене улоге, чезне за нечим. Жеља је та која тера људе да кроче на бетон. Жене желе да буду обожаване, а мушкарци да, одсечених корена, лутају градом.

 

Омасовљењем технологије жене су заиграле, на виртуелном театру, улоге паганских богиња, док мушкарци, у ишчекивању васкрсења патријахата, беже, феминизовани, у друге, приземније, улоге. Једна од тих улога је и опонашање фигуре Дон Хуана.

Ко је, заправо, савремени Дон Хуан? Читајући роман Авантуре победника Владимира Коларића можемо, после бројних савремених књижевних покушаја размађијавања лика Дон Хуана, кренути у правом смеру.

 „Све је почело оног дана када сам открио да имам тело.“

Овако Коларић доводи на свет Дон Хуана. Преласком са метафизике на биологију. Лик, недотакнут смрћу бога, започиње путашествије у једином могућем правцу – ка задовољењу биолошких порива.

Његово кретање кроз високе кругове Европе враћа га, наизглед, у предграђанску интерпретацију Дон Хуана као племића развратника. Ипак, одсуство аристократског види се у његовом несвесном занемаривању историје. Тежња за кванититетом, безавичајност, одбацивање везивања, као и сећања, одлике су, по Камију, позног грађанског друштва у које се, Дон Хуан, илити грађанин Дон Жуан, одлично уклапа.  

Коларићев Дон Хуан, имена Јован, време не одређује на основу прошлости, садашњости и будућности, него другачије – трошењем тела.

„Преда мном, у времену, лежала су тела, женска, све лепша од лепшег, сласна и удобна, до краја света.“

Он, попут грабежљиве звери, заражен нарцисоидним нихилизмом, живи, искључиво, за тренутак.

 

Унутар светлуцавог друштва спектакла, где је живот на трен неминован, поистовећује се слобода и разврат. Бројне сексуалне револуције 20. века довеле су до тога да је, истински, тешко направити разлику. Теоријски, наравно, да – али по начину живота, никако. Донхуановски промискуитет, лишен дубине, бљешти у виду неонских реклама, на бројним небодерима, свуда око нас. Флуидни разврат, као корпоративно форсирани начин живота, савршено се подудара са тежњама позног капитализма о вечној потрошњи.

Блуднички живот Дон Хуана могућ је једино у граду. Коларић то схвата и зато у поглављу Каталог трофеја поред сваког женског имена не стоји презиме, које повезује са коренима, већ град и материјална ствар. Обескорењен, Дон Хуан је, шпенглеровски, оличење јаловости цивилизацијског човека. Он, човек града, неће више да живи као тип, већ искључиво као појединац чиме прави метафизички обрт ка смрти. У њему нема традиционалне мушкости, а ни дужности. Његов еротски инстинкт, иако се у рекламождерском друштву слави као врхунац мушкости, није знак мужевности, по Грегорио Марањону, јер прави мушкарац увек обраћа пажњу на свој тип, било да тачно одговара његовој представи или га наслућује. Дон Хуан тражи уживање у прерушавању и ноћној тмини: мужевни мушкарац жели да буде виђен и вољен. Дон Хуан је, како га одређује овај шпански историчар и филозоф, пре женствени надмуж[2], фигура која обитава на једном рубу андрогиности „ослобођена“ обавезујуће мушкости.  

Оваква фигура апсурдне мушкости, у градској ноћи, окружена похотом, жедна блуда, лута, подсећајући, како Камила Паља запажа, на паганске богове луталице којима су странци нудили једино што имају – своје тело. Паља наставља, истичући да неутољива жеђ промискутета оличена у развратној слободи, у савремености, почетни импулс добија у подземној култури хомосексуалних ноћних клубова у које су странци, луталице, кришом долазили и у задимљеном мраку узимали туђа тела, као што их је Дон Хуан, такође луталица, прикривен ноћном тмином, узимао.

15. август 2021.

У таквом свету анималне пожуде, у којој се месо не бира, донхуановски пали мушкарац, обузет телом, собом, градом, последњи је човек културе. Обична фигура сведена на роба пред огледалом која, анатомски огољена, не представља ништа друго до трагичног фелаха страсти који ће, када време поживотињења дође, коначно одвести цивилизацију у беснило самоуништења.

[1] Рената Сенић, Огледање – нарцизам и друштво http://psihoterapijsketeme.rs/2013/ogledanje-narcizam-i-drustvo/

[2] Ханс Мајер, Доктор Фауст и Дон Хуан, Светови, Нови Сад.

 

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注