Пише: Славиша Батко Милачић, историчар
Када су 1912. године почели ослободилачки ратови српског народа, Захарије и Тодора Милачић, испратили су у Први балкански рат петорицу синова. На крају шестогодишњег војевања, кући су се вратила тројица, са четири Крађорђеве звијезде и многобројним одликовањима, али их мајка није дочекала – зверски су је убили бугарски војници за вријеме Топличког устанка 1917. године. Сва браћа су се истакла јунаштвом, међутим, Ђорђе посебно.
Ђорђе Милачић је рођен 19. априла 1888. године у Белој Води. Био је један од најхрабријих и најпожртвованијих официра Гвозденог пука у којем се борио у свим ратовима од 1912. до 1918. године. Двоструки је витез официрског ордена Карађорђеве звијезде са мачевима. Као питомац Војне академије, са чином поднаредника кренуо је у Први балкански рат. Прославио се као извиђач и диверзант. По завршетку рата унапријеђен је у чин потпоручника и одликован је медаљом за храброст.
У Другом балканском рату је као потпоручник командовао водом а после масовне погибије официра и четом на Брегалници и Грленским висовима, гдје је чинио чуда од јунаштва и поново био одликован медаљом за храброст. За подвиге у Церској и Колубарској бици одликован је официрским орденом Крађорђеве звијезде са мачевима 4. степена и орденом Белог орла 5. степена. Прешао је преко Албаније и на Солунском фронту је као поручник командовао чувеном 2. четом 2. батаљона, најелитнијом јединицом Гвозденог пука. Са том четом прославио се освајањем чувене коте 1212 због чега је по други пут одликован официрским орденом Карађорђеве звијезде са мачевима. У његовом службеном листу је записано да је са својом четом 25. септембра 1916. године заробио једног официра и 45 непријатељских војника. У року од мјесец дана 4 пута је рањаван и остао је у строју са својим војницима. Рањаван је 16. и 30. октобра и 2. и 15. новембра 1915. године. Похваљујући поручника Милачића у армијској наредби бр. 10514 од 31. маја 1917. године, командант 1. Армије војвода Живојин Мишић је набрајајући његове подвиге закључио следеће:
,,Поручник Милачић показао је у свим борбама да је неустрашив јунак, пун енергије, јунаштва за дивљење, пожртвовања, хладнокрвности и иницијативе. Осим тога је довитљив и искусан ратник. Он може служити као пример највеће храбрости и пожртвовања. Поручника Милачића за извршена дела похваљујем.“
Фото: Братимир Милачић, Коста Пећанац, Новица Чучковић
После завршетка рата, Ђорђе је унапријеђен у чин капетана а Други свјетски рат је дочекао као пуковник и командант пука. У априлском рату 1941. године био је заробљен и у заробљеништву је остао до 1945. године, када се враћа у Србију. Живио је у Београду, гдје је и умро 6. децембра 1962. године у 74. години живота. Носилац је два официрска ордена Карађорђеве звијезде са мачевима, три ордена Белог орла са мачевима, Златном и Сребрном медаљом за храброст, француским Ратним крстом са палмом и бројним другим домаћим и страним одликовањима. Био је без сваке сумње један од најистакнутијих ратника које је Топлица икада имала.
Братимир Милачић је био српски наредник и носилац Карађорђеве звијезде са мачевима. Рођен у Белој Води, као резервни наредник са својом браћом (Ђорђем и Божидарем) се борио у Гвозденом пуку све до повлачења српске војске 1915. године преко Албаније. У то вријеме се после рањавања затекао на опоравку код своје куће и ту је дочекао бугарску окупацију. Одмах по избијању Топличког устанка постао је један од најзначајнијих актера народне борбе у Топлици. Добар и неустрашив борац, као и браћа му, поред тога и солидно писмен, био је ађутант код Косте Пећанца и са њим прешао цио борбени пут и голготу Топличког устанка.
Као комита преживио је све бугарске потјере и у јесен 1918. године са одредом Косте Пећанца напада Аустријанце у повлачењу преко Косова и Метохије. Када је овај одред кренуо у поход према Црној Гори изненада је преминуо у Пећи. Братимир Милачић је посмртно, указом регента Александра од 17. децембра 1920. године, за показану храброст у Топличком устанку, одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звијезде са мачевима.
Божидар Милачић је Карађорђеву звијезду заслужио у одреду војводе Вука на Солунском фронту код Лерина. Он је залегао за митраљез да би спасао своје ратне другове и погинуо штитећи им одступницу. Опјевао га је познати пјесник Милосав Јелић.
Фото: Ђорђе Милачић
И Бранислав је прошао албанску голготу, борио се на Солунском фронту у редовима Гвозденог пука као и његова браћа. У чину потпуковника дочекао је априлски рат 1941. године и, као и брат му Ђорђе, одведен је у заробљеништво. По повратку у Прокупље, био је један од најугледнијих грађана.
Душан, као ђак-наредник, после повлачења преко Албаније, послат је у Француску на школовање. Тамо је касније и докторирао, био је један од наших најбољих преводилаца француске књижевности, а касније и управник Народне библиотеке Србије.
Оно што је поред јунаштва занимљиво у вези браће Милачић, је то, да су они потомци попа Ђока Милачића, капетана братоношког. У данашњем времену је то посебно важно нагласити, јер је поп Ђоко, као Србин, подигао цркву у Брскуту. А данас, ту цркву, као и многе друге светиње у Црној Гори, актуелна власт жели да отме.
14. Септембар 2019.
文献：
Марјановић, П.; Костић, Р. (2016). Носиоци Карађорђеве звезде са мачевима из Топлице. Прокупље: Народни музеј Топлице
