Пише: Драгана Трифковић
Политичари САД и Западне Европе, нарочито преко НАТО-а, покушавају да наметну страх од руске експанзије, супротно здравој логици. Можемо да занемаримо чињенице да је америчка војска стигла на руске границе и да су америчке НАТО базе окружиле Русију, поставља се логично питање: Да ли је држави која заузима највећу површину у квадратним километрима на свету, потребно још територије? Узмимо у обзир и то да Русија има велике површине ненасељених територија, огромна рудна богатства и да је по густини насељености на самом дну светске листе.
Ако се супротставите оваквим аргументима, добићете одговор: Али Русија је присвојила Крим!
С обзиром на то да се термин „присвојити“ односи на насилно узимање нечег туђег, следеће питање је: Чији је Крим?
Како се Крим нашао у Украјини
Неочекивани поклон Украјини, републици насталој у периоду комунизма, даривао је Никита Хрушчов, Стаљинов наследник на челу Комунистичке партије Совјетског Савеза. Важно је напоменути чињеницу да је и саму Украјину створила совјетска власт. Недуго после Стаљинове смрти, на заседању ЦК КПСС 25. јануара 1954. стављено је на дневни ред „Утврђивање предлога Уредбе Председништва Врховног савета СССР о преносу Кримске области из састава РСФСР (Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике) у састав УССР (Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике). Дискусија је трајала читавих 15 минута. Повод за овакву одлуку била је прослава 300. годишњице уједињења Русије и Малорусије у заједничку државу. Хрушчов се на такав потез одлучио како би осигурао себи политичку подршку украјинске елите и, по његовом виђењу, учврстио пријатељство и економску сарадњу две републике. Остало је забележено да је чувени Стаљинов министар иностраних послова, Вјачеслав Молотов, прокоментарисао предлог следећим речима: „Тај предлог је наравно, погрешан. Али по свему судећи, мораћемо да га прихватимо.“
Ако одемо још даље с питањем када је створена аутономна „Кримска област“ доћи ћемо до чињенице да је такву одлуку 18. октобра 1921. потписао Владимир Лењин, човек са великом улогом у рушењу Руске Империје, након заседања Кримског регионалног револуционарног комитета.
До данашњег дана није разјашњена легитимност и легалност одлуке ЦК КПСС да Кримску област пребаци у састав друге републике, а од 1991. године, након распада СССР, она је (п)остала део новонастале независне Украјине. Због тога је правилно говорити о повратку Крима у Русију, а не о присвајању Крима од стране Русије.
За Русију Крим има духовну и историјску важност. Свети кнез Владимир је примио хришћанство у Херсонесу на Криму, након чега је крстио целу Русију. У Русији се 28. јули слави као државни празник – Дан крштења Русије. Поред тога Крим је значајан као база војно-морских снага Црног мора. Руска база.
Повратак Крима у отаџбину
Након државног преврата у Украјини, у марту 2014. године организован је демократски референдум на Криму, на коме се 96.77% гласача изјаснило за повратак у Руску Федерацију.
То је био историјски тренутак повратка Крима у састав Русије. Сасвим логично, земља која поседује огромне територије и ресурсе, нема територијалне претензије. Међутим, да би велика земља била уважавана као таква, она је у обавези да заштити свој народ. И да подвучемо, Русија није ништа насилно присвојила, већ се руски народ са Крима, на демократском референдуму, изјаснио о својој будућности. Али то демократски Запад не може никако да прихвати као чињеницу, вероватно због сопствене праксе да границе прекрајају бомбама.
Како год, хтели то да прихвате или не, Крим је у саставу Русије и то се неће променити. Запад сада покушава на све начине да оспори повратак Крима у састав Русије и да искористи сваку, макар и најмању, могућност да преузме кораке у циљу дестабилизације Кримског полуострва. У том смеру играју на карту руске „агресије“, што је Украјини дало повода (наравно уз подршку ментора из Вашингтона) да најави тужбу против Русије Међународном суду правде у Хагу, али и на карту татарске мањине. На Криму живи око 250 000 Татара, што је око 12% становништва.
Кримски Татари као средство притиска на Русију
У јануару ове године, приликом сусрета са Мустафом Џемиљевим – повереником за кримско-татарски народ, Петар Порошенко је изјавио да ће МИП Украјине захтевати да Међународни суд правде истражи кршење Конвенције о спречавању финансирања тероризма и Конвенције о укидању сваке форме расне дискриминације, од стране Русије. Том приликом је помињао „незакониту“ анексију Крима и „окупацију“ источних територија Украјине у области Доњецка и Луганска. Није случајно што је Порошенко дао овакве изјаве баш у присуству Џемиљева, иначе бившег председника Меџлиса. Након повратка Крима у састав Русије, Мустафа Џемиљев је, по захтеву Турске, почео да ради на стварању Кримско-татарске аутономије у Херсонеској области Украјине. Иначе, постоје докази да је Меџлис повезан са турским радикално-исламским организацијама као што су „Сиви вукови“ и „Хизб ут-Тахрир-ал Ислами“. Иако Џемиљев ради и против интереса саме Украјине, руководству ове земље не смета да са њим заједнички делује против Русије. Као украјински повереник за кримско-татарски народ, Џемиљев говори о томе да је наводно 20.000 Татара напустило Крим након референдума 2014. и да Татари страхују од депортације, попут оне која је спроведена 1944. године. Турска преко Меџлиса има велики утицај на кримске Татаре и промена спољно-политичког курса Турске ка Русији није ништа променила у том смислу. Велики проблем је што Меџлис привлачи верске фанатике. Слично као и на Балкану, последњих десетак година на Криму су изграђене бројне џамије, донацијама Саудијске Арабије, Катара и Турске. Ипак нису сви кримски Татари под утицајем Меџлиса и они имају сасвим другачији поглед на ситуацију. Успешно су се интегрисали у састав Русије и предали иницијативу УН са захтевом да међународне институције признају присаједињење Кримског полуострва Русији, које не противречи нормама међународног права. У тексту који су предали УН написали су следеће: „Преврат у Украјини био је озбиљан догађај са тачке гледишта да је представљао претњу за слободу, живот и сигурност становништва Крима“. Кримски Татари који су потписали иницијативу (Удружење „Кирим Бирлиги“) сматрају да су власти региона донеле правилну одлуку о присједињењу полуострва Русији.
Контроверзна тема
Повратак Крима Русији је актуелна тема и у многим парламентима Европе (Италија, Француска, Аустрија, Велика Британија и др.). Опозициони политичари позивају да се уважи реалност да је Крим саставни део Русије и истичу да ће по доласку на власт предузети корак у признавању Крима као руске територије. Недавно је члан Дома лордова британског Парламента из редова Конзервативне партије, Ричард Белф, изјавио да је Русија испунила десетогодишњу жељу житеља полуострва, да се врате у састав отаџбине. Такође, водећи француски политичар опозиције, Марин ле Пен, најавила је да ће Француска признати Крим као део Русије, уколико она постане председник.
Повратак Крима у састав Русије ће свакако остати контроверзна тема у светској политици, докле год владају двоструки критеријуми, непоштовање Међународног права, игнорисање националних интереса суверених држава, односно мешање у унутрашња питања других држава од стране водећих сила Запада и њихових савезника, оспоравање права слободног изјашњавања грађана, и поштовање искључиво насилног прекрајање граница, као неприкосновеног права западних центара моћи.
Охрабрујуће је да сада постоји противтежа таквој погрешној политици, коју представља Русија са својим савезницима, и која има капацитет да даље окупља савезнике на бази одбране заједничких вредности и интереса уз међусобно уважавање. Политика коју води Руска Федерација последњих година даје наду да није све изгубљено и да постоји шанса да се свет врати у правно-политичке оквире, наместо наметнутог насиља и владавине силе. Русија се залаже за дијалог и сарадњу, и одбацује идеју сукоба.
21. април 2017.
Упутнице
http://ruskarec.ru/politics/2016/03/15/kako-je-krim-postao-deo-ukrajine_576041
https://rs-lat.sputniknews.com/rusija/201702081109957079-Krim-Tatari-UN-Rusija/
http://www.blic.rs/vesti/svet/le-pen-priznacu-krim-kao-deo-rusije/t7rxy3v
