Да, прошла година је управо тамо где јој и сам назив каже – у прошлости. Отада живим искључиво у садашњем тренутку, као и јунакиња мог романа „Заувек сада“. Када ме питају да ли ми је жао, јесте, жао ми је што ветар тај дан није дувао јаче и однео пламен тамо где треба, али онда то не би била слобода говора, већ вандализам који по правилу не носи ништа добро. Остала ми је крштеница, то је сасвим довољно.
Изјавила сам тада да не желим посао у струци под срамним околностима, по цену одустајања од животног сна који подразумева моју љубав према педагошком раду, језику и књижевности и тога се и данас држим као амебе власти. Све док се не промени морална клима међу онима на чијој стручности и знању треба да се темељи образовање будућих нараштаја, нећу учествовати у том злочину. Нема велике разлике између кланице и зборнице пред изборе и смене кадрова. Трагедија.
Сматрам да свака промена почиње од појединца, докле год системски полтрончићи и климачи главама не схвате да не треба да се понижавају да би аванзовали јер већ имају стечене квалификације, нема нам помоћи. Мој став по том питању је непромењен – џабе дипломе и формална признања, ако је неко безмозговић и марионета. Људскост се не оцењује у индексу, ту оцену исписује начин нашег живота.
Аматери и криминогени профили воде владу, скупштину, војску, полицију, здравство и управљају кључним сегментима од националног интереса. Шта поштени и квалификовани кадрови да раде ако не желе да учествују у издаји, осим да се преоријентишу. Према статистикама стручњака с доказаним плагијатима: “ У Србији економија и стандард цветају. Ми смо европски гиганти“. Да, додала бих и да коров цвета, а кад се не плеви уништи усеве и на крају не служи ничему осим за испашу гладних стада, али народ није стока иако је гладан, бар не овај део коме сматрам да припадам. Код нас цветају само хибридне сорте – криминал, корупција, разврат, бахатост, политичке малверзације и ко год протежира у ово време на лошем је путу, зато се лично задовољавам на изглед скромнијим и, „неприкладним“ изборима.
Не глумим принципијелност, искрено волим овај живот у његовој јединствености и са свим фалинкама и не могу да допустим да га неко други живи уместо мене. Једном сам осетила егзистенцију и посрнуће,, паушалних“ односа и те муке не бих пожелела ни непријатељу, а камоли колегама и пријатељима. Људи се често ишчуђавају над мојим изборима, а нарочито велико презрење и осуде долазе од стране оних који немају храбрости да изађу из обруча мобинга и ултиматума, јер би их они оставили без материјалне и социјалне сатисфакције која је данас толико важна… Ја им поручујем да скину окове уместо што их трпе, јер други посао ће наћи, али други живот никада.
Мени није испод части да са стеченим сертификатима радим као точилац, кокичар, касир, да чистим станове, лекторишем, конобаришем, али ми је испод сваког нивоа и достојанства да ми се за посао педагога и просветног радника тражи просјачење гласова по парохији, партијска књижица, рад за штандом, присуство на митинзима, чланарина, сексуалне услуге, родбинска веза и прегршт нехуманих услова који нису у складу с мојим уверењима, а на које многи, нажалост, пристају.
Ја их разумем, али не подржавам. Познанике који су високо позиционирани под неким гротескним условима, не могу да не сажаљевам. Међу мојим најбољим пријатељима су управо они који су се изборили за себе и добили личну битку против масонерије. Немам ништа против припадности некој странци или идеологији уколико је то у складу с нечијим уверењима, идеалима. Одувек је удруживање био предуслов за конкретне подухвате од друштвеног значаја. Али, ако је једини идеал те групације интерес и пљачка свега постојећег од голоруког народа, онда их треба зауставити.
Упркос свему, изузетно сам захвална директорима школа који су ме и након мог јавног перформанса позвали под окриље струке препознајући моје потенцијале, али нисам била у могућности да се повинујем корона захтевима и опет мењам струку на коју недељу, у систему напрслом по шавовима, нити сам сведочила неким лепим променама које би ме мотивисале да се вратим вољеном позиву Шта је данас школа? Образовна фарса устројена по критеријумима профитерског, режимског картела који, напослетку, опет те исте вредности које квази промовише – не признаје.
Цела Скупштина је неписмена, необразована, нестручна и немушта, са све председавајућим и они доносе одлуке о реформама. Боље је питати њих коју поруку имају за нашу децу, него мене. Школа уместо да је други дом свих ђака, просветара, родитеља, дефектолога, претворила се у приватно предузеће владајуће странке у којој нико нема законско право гласа и избора. Одбор не бира ни директоре, ни наставни план и програм, у просветној инспекцији седе страначки ботови и проститутке, интерес деце је потпуно маргинализован у процесу задовољавања пуке форме која се мења из дана у дан ако уопште постоји.
Сведок сам страха многих колега пред кадровским променама које се одигравају по страначкој основи, уценама, али исто тако и дискриминације ученика према социјалном статусу, кочења прогреса у развоју деце са инвалидитетом услед мањкавости стручног плана и програма рада, фаворизовања деце утицајних родитеља и слично. Мислите да су приватни часови тренд, ствар престижа или потреба и зашто? Малагурски скрене пажњу на значај предности бесплатног образовања и салва увреда,, образованог света“ обруши се на њега због метафорике у наведеном примеру кишобрана и торбе. Потпуни парадокс. Ако јавност верује да се колективни имунитет у Србији подиже имунизацијом већег броја индивидуа, зашто исто тако не верује да се подиже и колективан морал радом на себи, а не паљбом увреда по другима.
Не желим да учествујем у таквој констелацији вредности и моја срећа садржана је у избегавању тих несрећних околност данашњег времена. Уместо да се бавимо положајем мајки, ђака, инвалида, радника, незапослених, ми гледамо поплочавање пута до Албаније, гондоле, градове на води, колосалне споменике, нерешена убиства, крађе и афере. Фабрике ничу тек толико да изексплоатишу обесправљене раднике, оперу новац инвеститора и угасе се. У њима прековремено раде доктори, инжењери, професори и остали радници у нехуманим условима, за минималац, тек толико да прехране породице. Исто важи за европске пројекте. То је напредна Србија?
У контакту сам са струком у приватној пракси. Моји ђаци и њихови родитељи су ми највећа подршка деценијама. Од свих плата на свету, најдража ми је она нематеријална, која се огледа у испуњености, знању, успесима, срећи и осмеху мојих ђака. Нажалост, многи од њих завршили су средње школе, факултете и доживели моју судбину. Већина их је отишла у свет у потрази за сигурношћу или у бегу од интелектуалног и егзистенцијалног терора с којим се суочавају добри и правични људи у Србији. Одбацујући ласкаве политичке понуде за послове, штампање књига, снимање албума, функције… ја се водим и родитељским мотивом – какав узор да будем другој деци и сопственом детету, ако сама допуштам да ме газе и понижавају они којима је лажна титула једина протекција?
Подржавам борбу Покрета за безбедну Србију који окупља достојанствене професионалце, који су из етичких побуда напустили приватизовану државну службу и самоуверено рекли „не“ уценама и диктатури, супротставили се неправди не марећи за последице. То „не“ нема бар-код када је сарадња са СНС неманима у питању. Подржавам и пратим рад Центра за геостратешке студије и Народног покрета Драгане Трифковић. Све остало није у мом видокругу с разлогом.
17. март 2021
