科学和社会

Александар Милутиновић: У сусрет својевољном краху једног народа – Pride за Косово

Пише: Александар Милутиновић

Голи оток, јавно скривени симбол државе описане као антисрпско кретање, постао је и несвесно наша умна и животна стварност. Паралелни свет. Можда је то била крвава претеча данашњих ријалитија, када свесно и под неким притиском бирамо да гледамо више у ТВ, више него у живот који измиче. Најобразованији су нас повели тим путем и први пристали на све  лоше. Остали су следили. Шта ће било ко условно мање важан, кад професори (махом) на све ћуте и налазе изговоре и оправдања за одступ од свега што смо некад  успешно били?

Офарбана стварност. Имагинаријум. Нова обележја некад поносног народа постала су: преумљење, одрицање, самопорицање и страх од неслагања. Неиздрживи бол да се буде вук и самопоништавајућа жеља да се остане у стаду и буде овца. Несавладивост притиска јавног неслагања са курсом који трасира пропаст. Казна која лебди над сваким промишљањем. Некад под батинама, мучењем, данас драговољно. По узору на преумљење и опортунизам оног што га још  недостојнији вичу: „Ацо, Србине“ (и велеиздајниче, додаје глас из масе, судиће ти се…).

Након комунистичког терора увијеног у обланде чобанског rock and roll-a, куповине фармерки у Трсту и живота на кредит, наступиле су чемерне деведесете. Ратови без идеје шта после њих и Њега и шта Он жели од нас и њега (рата). Издали смо Крајину да нам не узму Косово и Метохију. Није вредело. Кулминирало је 1999. „победом“ која је то понегде и била (као на Кошарама и Паштрику), али која нас је увела у мир деструктивнији од рата. Од тада ми се закаснело хватамо за сламке, али и тада невољно, неискрено и с болном гримасом. Реформишемо се, дигитализујемо, гледамо БДП, гласамо, купују нас за 50 и 100 евра. Тако разбијени, отуђени од завета и покиданих нити између прошлости, садашњости и будућности одлучујемо супротно од Пилипенде и надамо се да ће бити довољно ако можемо да причу о патриотизму заменимо за причу о бесним колима. Даље не добацујемо. Тако данас док чекамо финализацију издаје, трућкамо о некаквој „Заједници српских општина“ и евентуално оснивање исте представљамо као велики успех у криминалу заглибљене, отуђене и озвереле олигархије. Поново „побеђујемо“ на тв-у и губимо на терену. Али, то нам више и не смета. Одавно. Продали смо се. Вајни научници за грантове, понеки за функције, понеки за  послове, сви наспрам могућности… Биће нам као лакше без Косова.

Показало се да су нас непријатељи некад више ценили него ли што смо сами имали свест о себи. Пре свега због оног што смо били. Због жеље за слободом и спремности на жртву за више циљеве. Нису нас волели ни Турци ни Немци ни Амери, али док смо били себи налик бар су нас поштовали, бар мало. Постоје ту разни примери. Ево неких… Сетимо се да је немачки цар Вилхелм рекао да је 60 хиљада српских војника одлучило Први светски рат, да је Хитлеру за рођендан донета плоча из Сарајева која описује пуцањ Гаврила Принципа у који је стао сав вапај потлачених тога времена. Да су Турци понекад имали и обзира уз све злочине па је Пећка патријаршија трајала и кад увелико није било државе`           . Ако погледамо шта све садржи Резолуција 1244, а шта смо ми све предали, с њом у несагаласју у ових 20 година, видећемо да су нас чак и тад више ценили него што смо ми сами себе вредновали. Иако неискрена, та резолуција, можда је била шанса коју су нам непријатељи дали да нас по последњи пут провере и да виде да ли је некад духом и делима велики народ постао колонија каква никад није био. Сад задовољно трљају руке. Постали смо и претворени смо у банана државу. Поприлично својевољно. У ону што странцима плаћа папрено отварање радних места, а својима то не да. У ону што уништава своје реке и то представља к’о успех. У ону где је увознички лоби примат. У ону што има лажну и купљену опозицију. У ону што је поистоветила колонијалну управу са државом и где се сваки глас који каже нешто против криминала, корупције, неправде бива преведен у напад на „државу“. У ону где је загађење табу тема, а реке пуне смећа стандард… И да не ређам даље.

Овим што и дефинитивно следи (https://stanjestvari.com/2023/01/20/srbija-je-spremna-da-prihvati-francusko-nemacki-plan/), а што ће бити представљено као нови успех новог-старог председника/премијера/ППВ-а, ми ћемо се и дефинитивно исписати из државности и народности. Ово, тада већ потпуно, неће бити исти народ који већ данас јако мало везе има са Србима херојима  свих епоха од Немањића и пре па до 1918. Народ који се одрекао себе и дела своје територије.

Да Вас не поздрављам традиционално са „Догодине у Призрену“, јер то више има мало смисла. Оваквим ће односом политике и људи, а после најављених догађаја, Призрен јако брзо бити у Београду а Нови Пазар, Нови Сад и Бања Лука све даље истом.

Како радили, тако нам Бог помогао.

31. јануар 2023. 

 

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注