Недавно је српска политичарка, политичка аналитичарка и новинарка, која активно сарађује са немачким и руским издањима и аналитичким центрима, Драгана Трифковић оштро реаговала на изјаву председника Србије.
Александар Вучић је рекао да, према његовом мишљењу, као резултат преговора са лидером сепаратистичког Косова, „Србија неће добити ништа“.
Драгана је огорчена самом чињеницом преговора, јер, како тврди, Вучић за њих није добио сагласност парламента и нема званично одобрена упутства за њихово вођење. Она је такође огорчена његовим ставом (или боље речено, одсуством става).
Наравно, правно констатовање чињенице да је председник прекорачио своја овлашћења је ствар парламента и Уставног суда. У овом случају ради се о приватном мишљењу појединца, штавише, личности истиснуте из високе српске политике. Пре пар година Драгана Трифковић (тада члан председништва Демократске странке Србије) је искључена из странке (спорна је законитост искључења) због несугласица са осталим члановима председништва. Од тада је посредно укључена у српску политику – као експерт и новинар.
Овај случај је занимљив јер Драгана Трифковић не крије своје проруске ставове. Критикујући Вучића, она истиче да „председник Србије поштује мишљење Запада, не интересује га позиција Русије”. У међувремену, Русија (као и Кина) наставља да признаје Косово као саставни део Србије, стварајући тако простор за дипломатски маневар српском руководству.
На пример, Вучић би могао да захтева сазивање међународне конференције о Косову под окриљем УН и уз учешће Русије и Кине. Али више воли да преговара са ЕУ лицем у лице. Није ни чудо што Србија губи дипломатску битку. Довољно је упоредити величину и моћ Србије и ЕУ. Истовремено, не треба заборавити да и поред свих несугласица које су се у последње време појавиле по питању Косова, Брисел и Вашингтон имају заједнички став. Заједно су извршили акт немотивисане агресије на Србију, заједно су починили ратне злочине, а сада заједно прикривају трагове. Штавише, садашње руководство Србије улазак у ЕУ проглашава својим стратешким циљем. И како ће деловати против воље ЕУ, којој тежи?
Отуда и Вучићева изјава, која (без обзира да ли је имао званична преговарачка овлашћења или не) није ништа друго до унапред најављени пристанак на потпуну и безусловну предају – прихватање услова Брисела који претпостављају безусловно признање независности Косова. После ове изјаве, чак и резултат борбе Београда за пограничне области Косова, у којима Срби чине већину становништва, зависи од добре воље Албанаца и њихових евроамеричких покровитеља.
Драгана Трифковић је у праву – председник Србије је одустао од преговарачке позиције пре почетка преговора. Када би, на пример, Трамп себи дозволио такву изјаву уочи састанка са Путином у Хелсинкију, онда би процедура опозива већ била у јеку, а и демократе и републиканци би је једногласно подржали, а стари добри фармери би запретили да ће линчовати свог јучерашњег фаворита.
Али у Србији се ништа овако неће догодити. То гарантује и политичка судбина саме Драгане Трифковић. Она је истиснута из активне политике не зато што је давала погрешне предлоге, већ искључиво зато што су њени предлози, који би Србији омогућили да се активно бори за своју будућност, подразумевали оштро и брзо приближавање Русији.
Тако нешто српски политичари нису могли себи да приуште. Ако се под „моно-вектором“ (пре почетка бомбардовања) Слободана Милошевића Србија, приклонила Западу, још некако оклевајући, покушавајући да одржи односе са Русијом, онда се после његовог свргавања ради само о степену про-западности сваке следеће српске владе, о мекшој и дугорочнијој или ригиднијој и убрзаној верзији интеграције у ЕУ. О томе да ли је могуће ценкати се за утешну награду за одрицање од националних интереса или ће морати да их предају џабе.
Да, српски народ има одличан однос према Русији (много бољи него према европским суседима). Али политичари које он бира, изјављујући приврженост традицијама српско-руског пријатељства, ипак се активно интегришу у западне структуре које су у стању санкционог рата са Русијом. Изјаве српских политичара о њиховој намери да уђу у ЕУ и да Србија никада неће увести санкције Русији директан су доказ поделе свести. Могуће је не увести санкције Русији и не ући у ЕУ. Али, уласком у ЕУ, санкције (ако до тада буду на снази) мораће да се уведу. Једноставно зато што држава која тражи да буде примљена у неку структуру а приори прихвата правила ове структуре, а не диктира јој своја.
Зато се политичари и стручњаци који отворено изјављују да државни интереси Србије захтевају блиски савез са Русијом гурају на маргину јавног и политичког живота. Како политичари који су добили власт као резултат прозападног пуча, свргавања Милошевића и његовог отвореног убиства у Хагу, након што га МКСЈ није осудио, могу да напусте позицију млађег партнера, чак и вазала, Запада? Биће им веома непријатно да остану сами са српским народом. Уосталом, морали би да објасне зашто су издали своју државу да би ушли у ЕУ, а сада одбијају да уђу у ЕУ.
Потпуно иста ситуација (и отприлике исти ток) која се својевремено развила у Украјини.
Последњи крвави Мајдан помео је проевропског и проамеричког председника Јануковича само зато што је одложио (не отказао, већ одложио) потписивање споразума о придруживању са ЕУ, за шта се раније залагао. Али да су евро-америчке марионете у Украјини остале на власти после првог (условно мирног) Мајдана 2004/5, онда би се догађаји развијали без грађанског рата (по српској шеми). Уосталом, још 15. јануара 2008. председник (Јушченко), премијер (Тимошенко) и председник Раде (Јацењук) упутили су заједничко писмо генералном секретару НАТО-а Јапу де Хоп Схеферу, у којем су изјавили да је интерес Украјине у добијању акционог плана за чланство у НАТО.
Иначе, поступили су супротно Уставу који је Украјини обезбедио неутралан статус и нису имали званична овлашћења да дају ову изјаву. (Да подсетим да Трифковић оптужује и Вучића да нема овлашћења да преговара о судбини Косова).
Нико од њих троје није кажњен због прекорачења овлашћења и кршења Устава. Нису страдали управо због тога што је до тада целокупна украјинска владајућа елита (без обзира да ли је била у табору власти или табору опозиције) била оријентисана на Запад. Знам по себи, и свако ко је тих година радио у Украјини ће вам рећи да су политичари било ког нивоа (са неколико изузетака) престали да вас слушају чим су схватили да предлажете блиски савез са Русијом. Није их ни занимало да ли је ваш предлог исплатив са финансијске и економске тачке гледишта.
На крају крајева, они су парафирали и спремали се да потпишу споразум о придруживању, а да га нису прочитали, а да се нису ни потрудили да преведу, пристојности ради, огроман документ са енглеског, за који и председник и већина владе (да не помињем посланике Раде) нису имали довољно знања да разумеју садржај овог документа. У ствари, били су спремни да потпишу гомилу белих листова, да би их онда сама ЕУ попунила.
А мишљење људи, који су редовно доводили на власт странке и политичаре који су се залагали за блиски савез са Русијом, није их занимало. Партија региона, која је стекла контролу над Председништвом, Владом и Парламентом, није се постидела чак ни да добије закључак Уставног суда да Устав не обавезује политичку снагу (или политичара) да испуни своја изборна обећања.
Потпуно исто као у Србији. Само због потпуног одсуства искуства постојања државе, дубоке провинцијалне природе самог украјинства (као идеје), која није подразумевала присуство националне елите, перцепције државе као хранилице финансијских и политичких група које су је заузеле и искрено неверовање у постојање одређених државних интереса (осим интереса богаћења личности, која је преузела власт) на крају су украјинску државност довели до колапса, а привреду на нулу.
Србија се и даље тресе. Ако у Украјини уопште нема политичара и политичких снага које би изашле са алтернативом прозападном курсу, онда у Србији таквих има, али су слаби и пажљиво су маргинализовани. Шанса Београда да избегне најгори сценарио лежи у брзим глобалним променама које ЕУ чине мање пожељном и релевантном, уништавају јединство Запада (уз потенцијално преоријентацију дела или целе Европе ка Русији) и постављају питање адекватности актуелне политике ЕУ на Балкану. Србија треба да издржи до тренутка када алтернативну елиту буду тражили не само њени људи, већ и европски партнери. Ако Немачка и Француска не капитулирају пред Вашингтоном, који је покренуо економски рат против ЕУ, онда ће проруске елите почети да замењују проамеричке елите широм Европе. Ништа друго није дато. Европа може опстати као независна цивилизација само у блиском савезу са Русијом.
Украјина није дорасла овој тачки. Србија може да опстане. Политичари попут Драгане Трифковић тренутно морају да лупају главом о зид европских интеграција, у нади да ће кап истрошити камен, једног дана ће се ситуација променити, њихове идеје ће бити тражене и неће бити касно.
Извор: ukraina.ru
*Ростислав Ишченко је украјински и руски политиколог и дипломата. Дипломирао је историју на Кијевском државном универзитету названом по Тарасу Шевченку.
Радио је у Министарству спољних послова Украјине, Администрацији председника Украјине, на различитим саветничким позицијама у Влади и Парламенту Украјине. Своје анализе и чланке објављује у многобројним медијима. Након државног преврата у Кијеву 2014. године, преселио се у Русију. Тренутно обавља дужност председника Центра за системску анализу и прогнозу.
26. април 2023.
