Преносимо са портала unaworld.com
“Да су се питали обични Украјинци, на обје стране, рата не би ни било, па не би било ни потребе да се било ко отцјепљује”
Аутор: Мирсада Линго Демировић
Да су се питали обични Украјинци, на обје стране, рата не би ни било, па не би било ни потребе да се било ко отцјепљује. Мали људи који су синоним за трагику увијек су немоћни наспрам похлепе великих који се с обичним људима поигравају већ вијековима и намећу им живот супротан оном којем тежи честит човјек коме је кроз цијелу историју био довољан хљеб и мир да би срећно живио, почиње своју причу за портал УНА Слободан Шоја, бивши бх.дипломата и хисторичар који је протеклог мјесеца боравио у Русији и Запорожју и разговарао са људима на терену.
Каже да му није први пут да је позван у Русију, те да Јавна комора Руске Федерације с времена на вријеме различитим поводима позива како би се размијенила искуства и знања, али да овај пут јесте повод за позив био референдум на којем су се становници и избјеглице четири украјинске области требали опредијелити о својој даљој судбини.
“Домаћини су позвали педесетак људи из цијелог свијета са врло једноставном намјером: да се свако од нас у потпуној слободи што више информише о збивањима у Украјини на основу свједочанстава избјеглица које су из те земље стигле у Русију. Истина увијек има више страна, а ово је један од важнијих углова из којих се она може склапати. А пошто је посјета пала, не случајно, у вријеме референдума, циљ је био да се увјеримо не толико како тече гласање него много више зашто је уопште дошло до гласања. Нагласак, дакле, није био на техничким и административним већ историјским и животним питањима.
Страх очигледан и разумљив
Русији је било важно да на основу разговора с људима на терену, а које смо могли водити без икаквих ограничења, узваници из свијета спознају шта су све преживјелле украјинске избјеглице током вишегодишњег бомбардовања, како размишљају о ситуацији у којој се налазе и они и држава, шта желе и слично”, прича Шоја.
Истиче да је током свог боравка разговарао са бројним избјеглицама у мјестима Истра (близу Москве), те градовима Уфа и Стерлитамак у руској републици Башкортостан, нешто преко хиљаду километара удаљеним од Москве.
“У Запорожју нисам успио разговарати с обичним људима већ само са домаћинима који су нам обезбиједили логистику, али имали смо довољно елемената да закључимо много тога“, каже наш саговорник.
Општи утисак послије разговора са обичним људима – наглашавам обичним људима јер о високој политици овдје не желим много говорити – је тужан и поразан, а два су главна утиска.
Прво, по ко зна који пут у историји догађа се да због провале лудила далеко од њих, невини и недужни људи изгубе све и постану масовни трагичари историје.
Друго, без имало мржње а са превише одлучности они сматрају да је дефинитивно завршена прича о заједничком животу у Украјини Руса и Украјинаца и да они, скоро сви, послије осам година мучног искуства не желе више ни независност већ сједињење с Русијом”, каже Шоја.
Прича да је страх очигледан и разумљив код људи у Запорожју.
“На њега се надодају бол, очај, умор, нестрпљење… Предуго трају напетости између бивше браће коју је страно мијешање подијелило и раселило. Ја ћу се овдје фокусирати само на размишљања избјеглица. Послије свих разговора с њима у Русији остао сам у исто вријеме затечен и охрабрен, те тужан и срећан. Ти вишегодишњи трагичари задивљујуће достојанствено носе своју бол која се никад не претвара у мржњу. Та бол није деструктивна, у њој има довољно поштовања и опроста, али је сувише снажна да би преко ноћи могло доћи до повратка у нормалан живот. Као што малочас рекох, а вриједи то поновити, из разговора било с најмлађим било с најстаријим људима, осјети се да је за њих епизода заједничког живота у Украјини нагло и насилно завршена и да код њих нема ни жеље ни воље да се настави. Стога не чуди потпуни успјех референдума. Разлог је једноставан, два народа, попут брачног пара, су се потпуно удаљили један од другог. Један од партнера, онај ко је у браку био злостављан, жели што прије отићи док други партнер сматра да треба остати заједно, мада не нуди ништа за узврат већ само наставак свађа.
То је тужни дио приче, а охрабрење и срећа које осјећам послије тих разговора везани су за поштовање и одсуство мржње код обичног свијета. Иако је ја нисам осјетио ни примијетио, не сумњам да мржња постоји и да је веома присутна, али не код обичног свијета, оног ко је страдао.
Мржњу обично осјећају они којима се ништа није догодило, односно они који су добро профитирали од таквог нехуманог и нездравог стања свијести”, објашњава Шоја своје утиске.
Људи тренутно више немају, него што имају
Каже да је у односу на веома разрушени и опустошени Донбас, Мелитопољ остао поштеђен већих страдања, али да се најгоре може очекивати јер се ради о стратешки важној области, за обје стране наравно.
“Тренутно људи више немају него што имају. Стотине камиона стижу са Крима свакодневно и превозе разну помоћ локалном одметнутом становништву које је кренуло на пут без повратка. И сви знају да рат може дуго потрајати.
Али основно питање које се поставља односи се на национални састав Украјине. Осмогодишња криза и помјерање становништва скоро у потпуности су хомогенизирали становништво у националном погледу. У том смислу Украјина је дубоко подијељена земља, па чак и ако би неким чудом све територије сутра у неком замишљеном миру остале у склопу украјинске државе, што је тешко замислити, држава ће бити подијељена по другим принципима и тешко да ће то икад ико више спојити. Разумљива је жеља и намјера Украјинаца да врате све територије које тренутно не контролишу, али морали би бити реалнији, а нарочито добронамјернији, уколико желе избјећи велико крвопролиће. Све је отишло предалеко”, каже Шоја.
Многи људи су, каже, изгубили све, имовину, најближе.
Причао је са избјеглицама, а с њим је била и, како каже, његова пријатељица британска новинара Ванеса Билеј.
„Упознао сам главну медицинску сестру из Мариупоља, сада је избјеглица у Башкортостану. Зове се Валентина. Валентина са мужем Иваном, кћерком и унуком живи у 16 квадрата. Све је савршено чисто и складно. Иван је био богат човјек, главни инжињер у Мариупољу, имао четири стана, све изгубио“, прича Шоја, те додаје да је срео и Мирсада из Зенице који је сад у избјеглиштву у Башкортостану, а који је радио 30 година у Мариупољу и све изгубио.
Референдум урађен на брзину, па је сигурно да је морало доћи до одређених пропуста
Истиче да није могао довољно пратити одвијање референдума нити је то био његов главни задатак.
“Премало смо гласачких мјеста посјетили, једно дневно, а свака посјета је била кратка. На четири мјеста које смо посјетили, видјели смо само неколико гласача. Тако да ми је тешко дати генералну оцјену како је референдум протекао са процедуралне стране. Све је урађено на брзину па је морало сигурно доћи до одређених пропуста.
У једном интервјуу за руску телевизију послије посјете питали су ме исто што и ви, како је протекао референдум. Казао сам да је то споредно питање јер је у кратком року тешко било урадити све по прописима и очекивањима, али да ми се чини да је воља народа општепозната и да је огромна већина вољна са задовољством гласати „ДА“. Није било потребе радити било шта незаконито јер је референдум био осуђен на потпуни успјех.
Осјетило се то по понашању људи и изразима лица. Сви су некако били озарени и срећни што окрећу потпуно нову страницу своје судбине. Присуствовао сам заједничком бројању гласова у Мелитопољу 27. септембра у једној великој сали. ДА је било неприкосновено, са тек покојим НЕ и још мање неопредијељених који су заокружили и ДА и НЕ. На моју намјерну провокацију откуд толико НЕ, чланови комисије су ме пријеко погледали и казали да је свако слободан гласати како жели, ако тако осјећа његово срце. Поновио сам исте сцене на осталим столовима и сви су ми исто казали, што је било охрабрујуће. Себи су бирали мир и стабилност, а Украјинцима су послали знак поштовања и добрих жеља. Камо среће да они одлучују о свему као што не одлучују”, прича о свом виђењу референдума на терену Шоја.
Мајка која је изгубила сина: “крв се лије на обје стране, а мајка на обје стране плачу за својим дјететом”
Прича и о сусрету са мајкама страдалих младића и њиховој боли.
“Мене је посебно дирнула једна млада мајка која је изгубила у Донбасу сина јединца од 18 година. Достојанствена у боли, њене мисли су стално са мајкама на другој страни. Жели само да се све што прије заврши јер, вели, ‘крв се лије на обје стране, а мајка на обје стране плачу за својим дјететом. Свакој мајци је на исти начин болан губитак сина’. То је заиста израз велике културе, племенитости и ширине. Глас таквих особа нажалост слабо се чује.
Нема већег непријатеља рата него међу избјеглицама. Сви они сањају само тишину и спокој, али мораће сачекати да зло доврши своје властите каприце и прохтјеве, похлепу и фрустрације. У украјинској трагедији, нажалост, зло је много моћније од добра”, каже Шоја.
Код куће дочекан “на нож”: “Нисам се сврстао ни на једну страну, већ на страну истине и страну људи у невољи”
Истиче да су оптужбе код куће (Сарајево) биле очекивање, јер како тврди, незрели смо као друштво да ствари посматрамо широко, са разумијевањем и поштовањем, већ да само знамо судити другоме без суђења и права на одбрану.
“Зато се налазимо гдје се налазимо, у вјечној мржњи, нетрпељивости и вјечној потреби да будемо исти и да исто размишљамо.
У принципу, ја уопште нисам ни битан. Много је важније стање у нашем друштву које нема ни културе ни знања да поштује појединца и његов избор, већ само зна себично и примитивно линчовати оног ко се не уклапа у „званично мишљење“. Кад неко страшно мрзи то је прије свега одраз мјешавине примитивизма, незнања и зависти и са таквим особама не вриједи полемисати. Њихова болест је и болест друштва, а то је оно што забрињава и што нам не да напријед.
Ни у једном тренутку нисам се сврстао ни на коју страну већ на страну истине и људи у невољи. Нису ми ни задатак ни жеља били да на било који начин ‘легализујем’ референдум јер ја не представљам никакав међународни ауторитет. Највише боли заправо то што сам провео доста времена с људима који су доживјели сличну судбину као Сарајево током посљедњег рата, а Сарајево то нити зна нити жели знати. Основни људски нагон оних који су патили је да изразе емпатију према сапатницима. У претходних осам година није се чуо ничији глас из Босне и Херцеговине гдје би се осјетило да разумију несрећнике из Донбаса. Као што смо ми били жртве београдске, тако су и они жртве кијевске политике, па су донијели одлук уда своју судбину преузму у своје руке.
Остала је велика мрља на нашој савјести. Нису важни лидери, њихове изјаве и намјере, важна је људска судбина невиних и њу морамо увијек препознати и с њом се солидарисати. Избјеглице с којима сам разговарао веома цијене то што их неко барем разумије. Људима у невољи не треба много да им се подигне морал. Стално заборављамо да су у центру ове украјинске трагедије обични људи јер нас и медији и политика тјерају да размишљамо као да смо један од учесника у рату. Па кад неко покаже разумијевање за велике и невине страдалнике онда испада да смо се „сврстали на страну агресора“, као што су мени сви одвратно и болесно приговарали.
Никако да се издигнемо изнад свега и у шуми нељуди не престајемо тражити човјека. Ја сам га тражио и нашао. Остали који су ме олако осудили без суђења одлучили су бити нељуди и изложити јавном линчовању. Поновићу опет да ја нисам важан, али да је за будућност ове земље ужасавајуће поразна чињеница да у њој живе у огромном броју полуљуди, примитивни и острашћени који не знају ништа друго радити до мрзити и каменовати оног ко не мисли као они. На мржњи се никад ништа здраво није изградило”, истиче Шоја.
Каже да је био свјестан ризика да ће се наћи злонамјерних људи који ће погрешно и нетачно приказати смисао мог путовања, познавајући себе, своју независност и принципијелност, нисам ни трена оклијевао ни као човјек ни као научник. Као човјек зато што сам, како рекох, желио тражити човјека у зони сумрака и пакла, а као историчар зато што историчари не смију одбити прилике да присуствују уживо великим историјским промјенама.
Веома је важно казати да ја нисам имао никакву улогу посматрача у пуном смислу ријечи, као што је то покушано код нас приказати, већ улогу објективног истраживача који тражи истину јер само истина зауставља сукобе и ратове. А над Украјином лебде безбројни црни облаци лажи и обмана. Кроз њу дефилују групе професионалних злонамјерних путујућих хушкача који свијетом преносе тенденциозне лажи. Истрајавање у лажи донијеће тој несрећној земљи гомиле мртвих који ће узалуд гинути за себичне интересе странаца који су већ покуповали сва украјинска богатства.
Свим грађанима Украјине желим што бржи мир и што брже освјешћење. Ако брзо не схвате да им је потребнији мир него ново и моћније оружје нема им спаса. Мир служи за повратак живота и благостања, а моћно оружје за повратак смрти и сиромаштва”, поручује на крају Шоја.
13. октобар 2022.