Пише: Марко Јакшић
Није никаква новост да се задњих неколико месеци у Србији води политичка кампања усмерена против Руске Федерације. У том послу учествују пре свега медији, али медији који су под директном контролом председника Србије. Поставља се питање: зашто се води оваква кампања против руских пријатеља?
Први разлог је тај, да Александар Вучић жели да покаже Западу да му Руси нису савезници и на тај начин се уклапа у европску антируску кампању. Са друге стране, јасан и непомирљив став Руске Федерације да се решење статуса за КиМ мора тражити у оквиру Резолуције 1244 председнику Србије сужава маневарски простор. Није тајна да је он Западу, пре свега Немачкој, обећао признање косовске независности. Бриселски споразум је био само увертира за признање самопроглашене републике Косово. Сетимо се да је Бриселским споразумом Александар Вучић демонтирао институције српске државе у јужној српској покрајини и предао их сепаратистима. Као посебан шлаг на торти у политичком смислу је наредба председника Србије српским судијама на Косову и Метохији да положе заклетву на уставу самопроглашене републике Косово и пред ратним злочинцем Хашимом Тачијем.
Кампања против Руске Федерације појачава се нарочито после посете Сергеја Лаврова Београду када је министар спољних послова Русије јасно ставио до знања председнику Србије да се Русија неће либити стављања вета на одлуку о признању независног Косова од стране Србије у Савету безбедности. Још је и додао да Русија неће дозволити прекрајање историје Балкана у задњих 25 година. После таквих изјава на тој заједничкој конференцији за штампу Александар Вучић је личио на покислог пацова. И ту није крај. Два месеца после тога, савет безбедности Руске Федерације, државни орган чије су одлуке неприкосновене, доноси одлуку да Русија неће прихватити никакве споразуме који излазе из контекста Резолуције 1244. У политичком смислу то значи да самопроглашена република Косово никада неће постати међународно призната држава колико год Александар Вучић говорио да ми на Косову немамо ништа и да је довољно да добијемо два села да би Србија у јужној српској покрајини остварила своје територијалне амбиције. Овако тврд став Руске Федерације доводи у незгодну позицију Александра Вучића јер ако он, како је обећао Немцима, призна „Косово“ а Руска Федерација стави вето у Савету безбедности на његову одлуку, онда се он лично апсолутно компромитује у српском народу.
Кампања против Русије креће од оптужби да нас Руси шпијунирају. Сетимо се само шпијунске афере коју је тако звучно промовисао Александар Вучић са неким непостојећим руским шпијуном и српским официром. Она се наставља са репризирањем филма о руском председнику на државној телевизији у коме се он приказује као силник, диктатор, лопов и преварант. Јасно је да таква емисија без подршке актуелног режима, пре свега председника Србије, на телевизији Београд није могла да буде приказана, а поготово репризирана.
Случај Јевгенија Примакова, познатог новинара и унука некадашњег председника руске владе је још драстичнији пример антируског деловања председника Србије. Без икакве основе он је оптужио новинара са руске телевизије „24 часа“ да му је он наводно предлагао да се формира влада националног јединства због чега је председник Србије ову понуду са гнушањем одбио.
Последњи догађаји када је руска страна оптужена да стоји иза демонстрација у Србији такође иду на душу председнику. Та кампања је била толико јака у свим медијима блиским Вучићу, Дневном телеграфу, Ало, Куриру, да је министарство спољних послова Руске Федерације морало најенергичније да реагује. Тада смо могли да прочитамо о наводној руској дубокој држави која хоће да смени Александра Вучића, а да за то председник Владимир Путин ништа не зна и да се то ради њему иза леђа. Путин је још јако популаран код Срба па се ти Вучићеви медији не усуђују још да њега супротставе Александру Вучићу. Сви знамо да су то бесмислице и зато је и реакција руског министарства спољних послова била тако жестока. Последњи натписи у Дневном телеграфу у коме се опет руски председник оптужује да је заједно са Билом Клинтоном сменио Слободана Милошевића опет спадају у научну фантастику. Вучићев Дневни телеграф је то наводно сазнао из „поузданих извора“.
Опште је познато да када би Руска Федерација пристала да зажмури над косовским признањем Александра Вучића, да би ова кампања престала.
Током осам година Вучићеве владавине руском капиталу је буквално забрањен приступ у Србији. Све приватизације које је актуелни режим урадио су биле без присуства руског бизниса. Руси су непожељан фактор чак и када су нудили најповољније услове као када је у питању рудник бакра у Бору. Једино што Руси раде у Србији јесте железница од руског кредита који је добијен још у време Бориса Тадића. Куповина наоружања од Руске Федерације везана је за то да она буде по апсолутно ниским ценама уз дугорочне зајмове, водећи строго рачуна о паритету. Ако је куповао од Руса старе Мигове, из ЕУ је куповао Ербасове нове хеликоптере по скупим ценама.
Последњи догађај са куповином кинеских ракета само јасно одсликава рајински менталитет Александра Вучића и његово политичко шибицарење. Кинески медији пишу да Србија купује од Кине ракете чији је домет до 100 км. Ваљда да би покрио Батајницу и породичну кућу у Јајницима, а одбија руски С400 чији је домет више од 400 км. Кинеска штампа каже да се Вучић одлучио на тај корак да се не би замерио Западу који је јако осетљив на куповину руског наоружања. Председник се опет преварио као и по питању Хилари Клинтон без обзира што је толико „паметан“, јер су Американци тако бурно реаговали да је Александар Вучић почео да се премишља. Он сада каже да се јесу водили преговори око кинеских ракета, али да о куповини још ништа није дефинитивно одлучено. Класичан шибицар рајинског менталитета. Вреди нагласити да руске ракете С400 Тријумф ових дана Кина купује од Руса.
Оно што посебно пада у очи, јесте да се свако ко се супротстави овој антируској хистерији бива изложен нападима како режимских таблоида тако и политичара блиских актуелном режиму. Нападима су посебно изложени Драгана Трифковић, Млађо Ђорђевић, проф. др Дејан Мировић и други. Мало је необично да у тим нападима предњачи адвокат Горан Петронијевић. Не наводећи њихова имена, али алудирајући на њих, измишља да се ради о британским шпијунима који се приказују као русофили. Као адвокат сигурно би требало да зна да такве оптужбе без доказа јесу кривично дело.
Интересантно је да је некада овај адвокат био жесток противник „Боркових договора“ па је заједно са челницима Заједнице српских општина са севера Косова и Метохије и чувеним српским правником Ратком Марковићем написао сијасет жалби Уставном суду Републике Србије због антиуставног карактера ових договора. Када је у питању Бриселски споразум који је много теже кривично дело, а потписао га је Александар Вучић, овај правник је „мудро“ ћутао. Иако је био домаћин руском новинару Јевгенију Примакову, на неоправдане и исконструисане нападе Александра Вучића на овог руског публицисту опет је ћутао. Свако ћутање има своју цену.
Косовска Митровица
13.08.2020. године
др Марко К. Јакшић
Ортопед у пензији, члан председништва
Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“
14. август 2020
