Интервју Драгане Трифковић са професором Павелом Тулајевим
У Русији је од 26. маја до 3. јуна одржан јубиларни Свесловенски сабор на ком су учествовали делегати из словенских земаља. Првог дана конгреса одржана је седница у свечаној сали Руске државне библиотеке у Москви, а сутрадан је рад конгреса настављен на броду „Књегиња Анастасија“ који је наредних недељу дана пловио од Москве до Санкт Петербурга. Завршница конгреса се одржала у лаври Алексанро-Невског манастира у Санкт Петербургу. Током пловидбе, имала сам прилику да поразговарам са једним од водећих руских интелектуалаца, професором Павелом Тулајевим, и овом приликом га преносим српским читаоцима.
Павел Тулајев је професор Међународног словенског института у Москви, где предаје „отаџбинску историју“ и „основе словенства“. Научни је секретар „Свесловенског савеза“ и члан Академије словенског образовања „Кирило и Методије“, члан Руског императорског историјског друштва и члан Председништва Словенског комитета Русије. Аутор је многобројних књига и публикација, које су преведене на европске језике. У Србији је објављена његова књига „Венети“ (издавачка кућа „Пешић и синови“). Професор Тулајев је добитник многобројних награда за научни рад и објављена дела, као и активно друштвено деловање. Кључне теме којима се бави професор Тулајев су: порекло и проблеми словенског света, семиотика и естетика европске културе, светски рат, руски пробој, основе здравог живота и др. За више информација погледати овде.
Поштовани професоре Тулајев, налазимо се на јубиларном Свесловенском сабору који је почео у Москви 26. маја, а затим се наставио на броду који плови од Москве до Санкт Петербурга. Молим вас да кажете нешто више српској јавности о овом догађају.
Поштована Драгана, пре свега хоћу да се захвалим вама за учешће на нашем јубиларном сабору, и веома ми је драго да вас видим међу делегатима. Заправо, наш сабор је посвећен обележавању 150. годишњице првог Свесловенског сабора у Русији. У Москви и Санкт Петербургу 1867. године одржан је свечани пријем велике делегације из словенских држава.
Пре тога је био Прашки сабор, међутим он се одигравао у време револуције 1848. године. Циљ је био добијање независности од Аустро-Угарске, заштита од пангерманизма. Нажалост, руску делегацију је тада предводио анархиста Бакуњин, који је желео рушење свих империја, укључујући и Руску империју.
Ми не можемо због тога да га назовемо фундаменталним. То је био револуционарни, буржоаски, фактички у неким погледима масонски скуп. Затим су славенофилске тенденције ојачале у Русији, у академској науци и словенофили су убедили господара императора да организује скупу у Русији. Тада је император Александар II, назван „Ослободитељ“ због тога што је ослободио хришћане и дао им земљу. Укинуо је кметство. Он је руководио организовањем и спровођењем српског и бугарског ослобођења. Фактички захваљујући руској армији обновљена је српска држава. Срби то савршено добро памте. Према томе. за нас Русе и за Србе такође, Московски скуп, иако се он проводио и у Санкт Петербургу и на другим местима, означава почетак супротстављања у смислу идеологије и вектора. Он је организован уз благослов митрополита Филарета (Дроздова), и тамо је била велика делегација из Србије.
Ви сте објавили нову књигу „Први славенофили и њихови конгреси“ у част 150. годишњице Свесловенског сабора. У њој сте писали и о томе како је била примљена српска делегација на првом конгресу.
То је веома интересантна историја. Наравно, ја сам раније знао одређене фрагменте, али када смо започели организацију овог конгреса, мени су као научном секретару Свесловенског савеза поверили издавање стенограмског материјала везаног за свесловенски конгрес. У архиви сам пронашао материјал, фотокопирао га и почео да припремам књигу. Као научник, почео сам да истражујем. Са великим интересовањем, прочитао сам читаву хронологију, све стенограме. Испоставило се да је веома репрезентативна, и у духовном смислу и по бројности, била делегација из Србије. Цитираћу из моје књиге: „Предводио је српску делегацију архимандрит Ковачевић, протојереј Милутиновић, помоћник министра правде Петронијевић, први секретар Министарства народног образовања Милићевић, а такође истакнути научници и писци Полит-Десанчић, Суботић и други. Посебно су били познати последњи јер су били публицисти и били су читани у новинама. Ту делегацију су веома топло примили Руси. Срби су православни народ, а то је наша заједничка вера.“ Тада је била аудијенција код императора, али нису сви били позвани, већ само изабрани делегати. Можда свега 20 или 30 људи. Први су били примљени Срби. Срби су се поклонили цару, поздравили га и пожелели му добро здравље. Хоћу да цитирам како им је одговорио господар: „Захвалан сам вама на упућеним лепим жељама. Ми смо Србе увек сматрали својом рођеном браћом. И ја се надам да вам Бог ускоро припрема бољу будућност.“ Друге делегате је једноставно поздравио и казао им неколико добрих речи. То говори о томе да су од памтивека и од почетка православља Руси и Срби били браћа и по крви и по вери. И ми ту свету традицију штитимо, носимо је у свом срцу и истрајавамо у томе.
И данас на овом Свесловенском скупу је српска делегација веома топло примљена, и ја хоћу да вам се захвалим на томе. Имали смо доста простора да се изразимо и, по мом мишљењу, имали смо посебан третман.
То је тачно. Имам утисак да је неколико секција изгледало као састанак српско-руског братства. И посебно је значајно што нас је, међу првима и на самом почетку конференције, поздравио протојереј Јован Пламенац, изузетни српски свештеник. Он ми је поклонио књигу „Зашто ми волимо Русију“. Морам да кажем да ја нисам стручњак за Србију, али на овом путовању са нама је један од одличних познавалаца Србије, Иља Числов. Ја се бавим Чешком, Словачком, Пољском, Бугарском, веома волим Словенију, имам пријатеље у многим земљама, и то не само словенским. Мени помажу Срби да изучим ваше наслеђе. Иља Числов ми је поклонио књигу Светог Николаја Српског „Српски народ као Теодул“ (рус. СЕРБСКИЙ НАРОД КАК РАБ БОЖИЙ, Перевод Ильи Числова), и ја ћу је изучити. То је искрена потреба која иде из срца, и желим да кажем да ми нисмо само два блиска народа, ми који верујемо у Бога и који верујемо да је Бог љубав, ми смо дужни да волимо нашу браћу, независно од њихове националне припадности. Замислите и Финце, Мађаре чак и Татаре муслимане. Мени су се често обраћали Јермени, и питали ме зашто ви говорите само о Словенима? Ја сам Јерменин и волим Русе. Дакле ми смо дужни да волимо своју отаџбину, да је штитимо, да волимо своју браћу по вери, али и да уважавамо друге народе. И арапске народе и европске народе и Немце такође. Да, историјски, били су војни конфликти, али било је и пуно Немаца који су били „понемчени“, то су бивши Словени. На пример Лужички Срби. Били смо у граду Будишин (Баутцен у Саксонији), тамо живе сами чистокрвни древни Словени. Они живе у Немачкој. Према томе, морамо бити мудри и искрено осећање уважавања може да нам направи мостове међу нашим душама, срцима и умовима.
Задивила ме је чињеница колико је Свети Николај Српски важан у Русији. На овом конгресу он је безбројно пута цитиран. На секцији у чијем раду сам учествовала, а којом је председавао господин Катасонов, такође је много пута цитиран владика Николај. И сам господин Катасонов га је више пута цитирао. Схватила сам још раније да руски народ изузетно цени Светог Николаја и да је он веома читан у Русији.
Ја нисам толико добро упознат са делима Светог Николаја Српског, али схватам због чега је он толико важан за руски народ. Ради се о томе да је савремени свет заправо свет апостасије. Свет умирања и свет деградације. И у таквом свету се спасавају само свете душе. Свети Николај Српски је један од светитеља који представља духовну брану против савременог палог света. Због тога је то за нас образац светости. Савремени светитељ. И ми смо имали такве примере, своје светитеље. Владимир Соловљев или филозоф Иљин, као и Руска православна загранична црква која је остала верна православљу. И ево опет интересантне паралеле, изузетни руски архитекта Краснов који је пројектовао предивна здања и дворце на Криму, руској Тавриди, после револуције је отишао у Београд, и постао фактички српски архитекта. Пројектовао је храмове, гробља и објекте од највишег државног значаја. Ти људи су апостоли нашег пријатељства. Ми стојимо на плећима гиганата и ми смо дужни да их достојно наследимо.
Молим вас да нам појасните колико је данас у Русији важан овај догађај. Постоје разне обједињујуће идеје у Русији, као што не на пример евроазијска идеја. Има и других економских или политичких идеја у Русији, које се кроз разне видове организовања развијају. Мене занима колико је идеја словенства данас актуелна у Русији.
То питање јесте актуелно. Ради се о томе да је руски народ по крви, словенски народ. Историјски, у царској Русији до времена револуције, већина Словена се налазила у саставу Руске империје. То су били Великоруси, Малоруси и Белоруси. Такође велики делови Пољске су улазили у састав Руске империје. И у то време, када смо говорили о словенском савезу, то је било врло јасно. Сада у овом тренутку који још народи улазе у састав Русије? Белоруси су у одвојеној држави са којом смо савезници. Украјинци и Руси су један раздељен народ. Сада фактички само Руси живе у саставу Русије и русификовани Белоруси и Украјинци. Али и поред тога ми Руси, тј. Словени сачињавамо 80% становништва. Дакле интуитивно Руси себе сматрају Словенима. Када кажемо „ми смо Словени“ то је сасвим прихватљиво. Али словенска идеологија није свима јасна. У Русији постоји неколико словенских организација, нећу да кажем много али има их више. Говорим о словенским Фондовима, Центрима, Форумима, Фестивалима и они имају своје циљеве. Једни су ближи цркви, други уметности, трећи политици. Ми славенофили смо један друштвени круг, у којем нема превише лидера, можда највише сто и око хиљаду активних присталица. Када ми организујемо конгресе и састајемо се, ту је око хиљаду људи који се међусобно познаје. Осим тога, ван граница Русије, постоје наши сарадници у Пољској, Бугарској и наравно у Србији. Када организујемо међународне конгресе долазе русофили, и ми образујемо једну друштвену структуру. Не могу да кажем да је она веома утицајна, али се наш глас чује. Чак и власт чује наш глас. Десет година уназад, откривен је паметник пријатељства на граници Русије, Белорусије и Украјине и председник Путин је тим поводом дошао на откривање споменика. Можда он тада није потпуно схватао значење, али је рекао: „Ми смо за братство свих народа, али Словени су посебан случај“. Дакле, он је и тада то схватао исправно. Сада када смо се њему обратили, он је подржао наш скуп. Међутим то је његова добра намера. Реално ми смо друштвена организација, а не државна структура. Све то веома тешко иде. И коначно рат у Украјини је велики проблем јер је фактички један народ подељен, руски народ. Једни себе називају Украјинцима или Малорусима, други Русима који живе у Украјини, с друге стране имамо Украјинце који живе у Русији. Нас су посвађали и то је трагедија. Треба да размишљамо у том правцу да је словенство сила и да је руски народ велики и да је руска држава велика, али се словенски покрети налазе у кризи. Сабор коме ми присуствујемо је испит, надам се са срећним исходом. Циљ је да окупимо истинске русофиле, русофиле и да продужимо нашу борбу насупрот проблемима, трагедији – чак и рату, како бисмо следили путеве који су утабали наши преци.
Ви сте председавали секцијом која се бавила темом „Разарајуће силе у словенским државама“. То је веома интересантна тема. Шта можете да нам кажете о раду те секције, и вашем излагању које сам имала част да чујем.
Пре свега као научни секретар Свесловенског сабора дужан сам да кажем да је одржано неколико веома важних конференција и неколико округлих столова у оквиру сабора. Најважнији су били посвећени историји словенства, проблемима словенског јединства, геополитике словенства, економике, а такође су били и новинари, уметници итд. Такође су одржане разне презентације и ауторске вечери.
Мени су као стручњаку поверили да организујем не исувише велики али веома важни округли сто о разарајућим силама у словенском свету. Понекад се оне називају тајним силама, закулисним или конспирологијом, ја сам се занимао том темом. Издао сам неколико књига, не само мојих већ и других аутора, и Олег Платонов (који се као велики ауторитет такође бави том темом) одредио је да ја руководим том секцијом. Учествовало је шест припремљених стручњака који су говорили и о историји тог проблема и о документима. Ја сам говорио о тајним организацијама у револуционарном периоду, односно о утицају либералне револуције кроз масонство на тајне словенске организације. Између осталих, и у Пољској. Такође смо говорили о улози ционизма, треба да изучавамо како је утицао комунизам на словенске земље, то је веома важно. Желим да вам кажем да су на мој позив учествовали и Срби у раду секције. Новинарка Биљана Ђоровић, која је аутор књиге о информационом рату, говорила је о тој теми. Такође је био рад историчара Сергеја Лебедева „Срби плаћају данак новом светском поретку“. Ми смо дужни да гледамо трезвено на то што се десило и то што се сада дешава. Ако будемо имали романтичан поглед, бићемо у великој заблуди. Не смемо да гледамо на свет затворених очију. Желимо успех и желимо победу, што значи да морамо да се држимо истине. Не желим да препричавам све теме са округлог стола али желим да цитирам реченицу која је ушла у Резолуцију: „Морамо да истакнемо да се савремени рат одиграва у условима глобалне конфронтације и покушаја установљавања такозваног новог светског поретка на челу са САД и НАТО. Агресија се спроводи у новим сферама и формама, кроз електронска средства информисања, виртуелно пространство-интернет, кроз финансијске канале, либерална капиталистичка олигархија усмерена је на промену духовних и хришћанских основа људског бића и да преобрати слободну личност у зомбија, шраф сатанистичког система и роба глобалне власти. Да спречи тај кошмар може само добра воља уједињених народа где је Словенима на челу са Русијом суђено да одиграју водећу улогу.“ Такви закључци су донети на секцији којом сам ја председавао, а представио сам вам укратко у ових неколико веома важних реченица.
Професоре, велико вам хвала на овом разговору.
На крају, ја желим још једном да се вама захвалим на активном учешћу у раду конгреса, и што сте нам посветили толико пажње. Видео сам вас и међу говорницима на неколико догађаја у оквиру конгреса. Надам се да ће ваше активности у свим облицима, наступи, излагања, текстови, допринети успостављању ефективних, не само пријатељских односа, међу нашим државама. Свако добро желим Србима и свој нашој словенској браћи. Хвала.
Разговор је обављен на броду „Књегиња Анастасија“ 1. јуна 2017. године
Разговор водила: 已经Trifkovic