Пише: Милош Здравковић
Оно што се догодило случај је без преседана. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један од важних кохезионих фактора Европске уније јесте слика о привлачној заједници у коју сви теже да уђу и из које нико не жели да изађе. Тако барем, пластично, еврофанатици покушавају да објасне нама, интелектуално слабијим особама, да европа нема алтернативу. Испадање из тог система једног од најважнијих и најутицајнијих елемената нарушава ионако нестабилну равнотежу гломазне структуре Европске уније.
У току кампање је страна која заступала „останак“ активно користила лик Владимира Путина у смислу да он тобоже сања о томе како Велика Британија напушта Европску унију, јер после тога ЕУ почиње да пуца по шавовима. Сама најава америчке председничке кампање подсећа на сличан сценарио. Руски цар, Владимир Путин, се моли свевишњем за победу Доналда Трампа.
У стварности, међутим, „негативац из Кремља“ се није мешао у ток и сам процес кампање за одлазак Лондона из ЕУ. Не ради се само о другачијем понашању Руса и Русије већ и о стварним последицама Енглеског напуштања уније. Реч је о томе да улазак Европске уније у фазу још дубље унутрашње кризе значи да ће односи са њом постати још мучнији, а за Русију су односи са Бриселом, неупоредиво значајнији од односа са Вашингтоном. Једноставно Русија је природно упућена на Европу.
Упркос подацима социјалних истраживања, предвиђањима експерата и анализама, већина краљичиних поданика гласала је за самосталност и против „тортуре владајућих елита“. Европа је у шоку – Велика Британија напушта Европску унију. У исто време, старт председничке кампање у САД, ЦНН започиње вешћу да фаворит либералних елита, Хилари Клинтон води са преко 13 посто гласова. Проблем је очито што у веродостојност објава на ЦНН не верују ни запослени на том каналу.
Дејвид Камерон је доживео велики пораз у коме је посебно болна чињеница да је референдум био његова идеја. У стварности, уопште није постојала обавеза да се одржи референдум, него је премијер намеравао да искористи политичко поигравање са бирачима, како евро скептици (којих је у целој Европи све више) у наредних пар деценија не би ометали политику Лондона, као што то већ чине у Француској и Италији.
Дали су Енглези по први пут погрешили? Раскол становништва на две половине може имати крајње тешке последице. Енглеска и Велс су гласали за излазак из Европске уније, а Шкотска и Северна Ирска хоће да остану у њој.
Оно што се догодило случај је без преседана. Ствар је у политичком ефекту, а он је веома разоран. Један од важних кохезионих фактора Европске уније јесте слика о привлачној заједници у коју сви теже да уђу и из које нико не жели да изађе. Тако барем, пластично, еврофанатици покушавају да објасне нама, интелектуално слабијим особама, да европа нема алтернативу. Испадање из тог система једног од најважнијих и најутицајнијих елемената нарушава ионако нестабилну равнотежу гломазне структуре Европске уније. Да не говоримо какве то несагледиве последице оставља на спољну политику Сједињених Држава. Тешко је замислити да су Пољска и Балтичке земље моћне да замене Велику Британију у својству неког ко је способан да „заврће уши“ непослушним чланицама уније, те да саботирају сваки евентуални договор Француза и Немаца са Пекингом например.
Врло моћан импулс добијају евроскептици у целој Европи. На пример, Марин Ле Пен је већ изјавила да је Француска следећа земља која треба да пита свој народ како се односи према Европској унији. Посебно је занимљиво што је и „слепи савезник“ Европе, турски председник Ердоган, већ спреман да се угледа на Енглезе. Он је обећао да ће организовати референдум о сврсисходности наставка преговора са Европском унијом о чланству Турске, уколико Европљани наставе да „соле памет“ Турцима. Писмо покајања руском лидеру, већ је послао.
Други вероватан резултат Брегзита је слабљење улоге НАТО-а, једног од главног узрока трвења унутар Европске уније. Британију, војно, једноставно нико на свету не може да замени, свиђало се то некоме или не.
Што се Руса и Русије тиче, нико не може са сигурношћу да предвиди какве ће последице имати воља британских гласача, једини позитивни ефекат Брегзита на руску економију може бити евентуално ублажавање санкција. Велика Британија се упорно залагала за очување санкција уведених Русији 2014. године због украјинске кризе, и поред мекше позиције других земаља, пре свега Француске и Италије.
Засада није јасно какву ће улогу убудуће играти Велика Британија, главни амерички савезник, на светској политичкој сцени. Та улога се може свести на функцију „нуклеарног Ситија“, када од свега што је британско, глобалано остаје само лондонски Сити, те нуклеарни арсенал, а остало трајно изгуби значај.
Најважнији резултат је свакако фијаско социологије, који показује да научници нису у стању да сагледају некакве дубинске процесе у друштву. Степен отуђења народних маса од актуелне политичке елите толико је порастао да они више не могу комуницирати једни са другима чак ни на овај начин. „Маинстрим медији“ су дефинитивно изгубили рат са интернетом, те алтирнативним начинима информисања. Оно што естаблишмент назива „руска пропаганда“. То се не односи само на Велику Британију. Феномен Трампа у САД је исте природе. Људи су уморни од глобализације и страхују од ње, што изазива природну жељу да се ограде и заштите од ње и да се држе нечега што је мање, али је зато своје. Није случајно што сада као моћан катализатор свих процеса служи прилив миграната и реакција грађана европских земаља на ту појаву. Дошљаци из Азије и Африке са друкчијом културом, представљају визуелно оличење „оног чега се боје“. То је тенденција. И то значи да ће свет бити друкчији, да ће бити у већој мери фрагментиран и непредвидив.
Да се вратимо на Трампа. Колико год имао испаде, расистичке, сексистичке…Он ће увек на крају да представља малог, обичног човека у борби против неолибералног естаблишмента. Кампања за референдум је врло слична кампањи за првог човека САД. Испуњена популистичким гневом, отвореним непријатељством према политичкој елити и национализмом. Очигледно је да су гласачи у Великој Британији гласали против политичке, бизнис и медијске елите против које се и Трамп залаже у кампањи.
Британци су такође игнорисали препоруку председника Барака Обаме да гласају за останак у ЕУ, чиме су уздрмали позицију кандидаткиње демократа Хилари Клинтон, коју је Обама подржао и за коју се нада да ће га наследити у Белој кући.
Наравно, председнички избори у САД и референдум у Великој Британији могу да се пореде само у симболичком смислу, првенствено јер је резултат референдума показао да гласачи могу да изазову шок за целокупан политички систем и естаблишмент.
Не може се рећи са сигурношћу да ће амерички бирачи у новембру показати исту врсту бунтовништва као што су то учинили Британци.
Свет се мења и те промене нису козметичке, него суштинске. Њихове последице, као што рече Путин, биће и позитивне и негативне. Иако је данас све више Европљана који би да могу вероватније пре свој глас дали руском председнику Путину него својим корумпираним сународницима, што ужасава западни естаблишмент, али за то је најмање одговоран руски председник.
18. јул 2016.
