Не дај се генерацијо моја
Пише: Оливера Миливојчевић
Када сам се јутрос упутила ка Народној скупштини сишла сам две станице раније. Спуштајући се Булеваром који носи име убијеног српског краља Александра Обреновћа, а који се раније звао Булевар револуције (чудна коинциденција са садашњим и неким ранијим моментима кроз историју), у мени се наједном родила дилема идем ли ка парламенту као новинар који ће да покуша да договори интервју о актуелним догађајима са Бошком Обрадовићевим, лидером Двери који штрајкује глађу, или тамо идем само као човек који ће људски да пружи руку подршке свом генерацијском другу из чачанске Гимназије.