地缘政治而政治

У Берлин по свето „нешто“

Пише: Слободан Самарџић

Као што се могло и очекивати, Вучић није одржао ни онај мали, кукавни услов да неће ићи на преговоре док Албанци не укину царину. Његово громопуцатељство из трске није променило, нити је то могло, сценаријске оквире водвиља у коме је његова улога од 2013. године надаље да држи отвореном капију одбрамбене тврђаве. Да га човек не познаје, рекао би – овај човек ће живот дати да Албанци укину царину, кад оно – један позив мења све. Вучић иде у Берлин, јер га је позвало. И грдно се вара свако ко не схвата да је Берлин 29. априла почетак последње фазе разговора (никаквих преговора) који ће исходити потписивањем de iure признања Косова од стране Србије.

Пред овом чињеницом последњи месеци политичког препуцавања између „Београда и Приштине“ делују као драмски заплет који претходи претпостављеном сценском расплету. Ако гледаоци још могу имати неку дилему у вези финала, за сценаристу, режисера и глумце нема недоумица, сем у погледу квалитета представе. За ову политичку представу уживо може се рећи да је лоша, крајње неуспела, али не може се рећи да се неће завршити како је замишљена. Сем уколико се гледалиште не побуни и не прекине је.

Пошто је рефлексно реаговао на позив прстом, Вучићу у домаћим приликама преостаје оно што већ чини. Рецимо, сада прича да ће у Берлину, у који ће неизоставно отићи, свима скресати у брк да нема преговора без претходног укидања царине. Зар му не би било ефикасније, када би стварно мислио то што говори, да је одбио позив у Берлин док се не укине царина. Али, како онај који је све тражено дао, може сада озбиљно да инсистира на било чему. Надаље, прича да ће бити тешко, готово немогуће „доћи до компромиса“, јер наводно сада нико из белог света ни из земље није за компромис сем њега. Ако је тако, зар није најбоље да се прикључи том општем мишљењу и дигне руке од свега. Најзад, каже, и ту је најгласнији, да не могу Албанци да добију све, а Србија ништа. Ово је реторичка покривалица његовог главног плана и на томе ћемо се задржати.

Најпре, треба рећи да „главни план“ није никаква Вучићева платформа за преговоре/разговоре. Он платформу као државну позицију у суочењу са међународним посредницима и косметским Албацима никада није имао. Сам формат „процеса нормализације“, на који је државно руководство Србије пристало од пролећа 2013, не подноси никакву српску државну платформу. Да ли се данас неко сећа „Томине платформе“, која је уредно прихваћена једном скупштнском резолуцијом средином јануара 2013. Шта год данас, као и тада, мислили о њеној садржини, а то је концепт широке аутономије Срба на Косову нејасног статуса, она је била усвојена великом већином у Скупштини (за њу је гласала и већина опозиционих посланика) и тиме је обавезивала Владу и будуће преговараче. Али, улазећи у „процес“, који није посредовала међународна заједница већ Европска унија, наши државни преговарачи нису ни поменули обавезујућу државну платформу, већ су прихватили унапред спремљен и одлучно подастрт „Споразум“. То је био знак прихваћеног стила „преговарања“, тако да у свим каснијим „споразумима“ Србија није имала свој претходни политички став, већ је слепо следила и дневни ред и обавезе које су јој биле наметане.

Али, за све то време Вучић је имао свој „главни план“. Прво, посредством овог „процеса“ ојачати своју позицију код западних играча, а тиме и своју власт код куће. Друго, манипулисати српским јавним мњењем које огромном већином није за признање сецесије Косова. То су и данас носећи стубови његове унутрашње бриге и главни мотивациони чиниоци његових политичких маневара.

Када је реч о првом стубу, његова одлука без промишљања да иде у Берлин говори о јакој константи његове политике. Она је стопроцентно предата у руке запада. Не само да се промптно одазвао позиву европског лидерског дуета Меркел/Макрон, него му не смета ни чудна композиција преосталих учесника са „посредничке“ стране. Ту су још: Ж-К. Јункер, Ф. Могерини, Илир Мета, Еди Рама, преставници Хрватске и Словеније (како наводи немачки амбасадор у Београду, Т. Шиб, а преноси Данас у броју од 12. априла). Све сами непристрасни учесници, доказани политички пријатељи Србије, а посебно када је реч о Косову и Метохији. То што у овој паневропској композицији нема представника САД треба да оправда чињеницу да неће бити ни представника Русије. Као што видимо, избегавање Русије је нарочито да узбудило самог Вучића. Али, када је реч о самој ЕУ, чијих је учесника највише, овде нема ни Шпаније (вид. мој прилог овде) ни преставника још четири државе чланице које нису признале сецесију Косова. Вучићев превид?!!!

Други стуб „плана“ је манипулација домаћом сценом. Овде је Вучићев успех у претходних седам година неупоредиво мањи, јер и поред његове медијске доминације он остаје незадовољан и забринут. Исцрпли су се сви његови покушаји убеђивања да Србија нешто конкретно добија будући да је предаја Косова уписана као свето писмо у њену званичну политику. Од чланства у ЕУ, преко заједнице српских општина и  разграничења „Срба и Албанаца“ остало је још само оно „нешто“. Ипак, његов „главни план“ остао је недирнут, а његова платформа за предстојеће разговоре садржана је у овој магијској речи – „нешто“. Вучић већ месецима припрема терен за то „нешто“, стално понављајући да Србија на Косову и Метохији нема „ништа“.

Ова велика „комуникациона стратегија“ заснива се на простој лакомислености њеног креатора да људи у Србији не знају да је управо он распискао све оно чиме је Србија управљачки располагала док он није дошао на власт – пет општина, правосудно и полицијско присуство, цивилна заштита, електродистрибуција и телекомуникације у добром делу покрајине, неколико јавних предузећа, међународни позивни број. Али, независно од тога, остало је још много тога „нечега“ чиме Србија располаже: Срби у покрајини и њихова имовина, српске цркве и манастири и имовина СПЦ, јавна имовина државе и предузећа, Резолуција СБ УН 1244, Повеља УН, Завршни акт из Хелсинкија, Бадентерова мишљења, сам Устав Србије итд. Председник ове државе не либи се да све ово прикаже као „ништа“ да би легитимисао оно нејасно и празно „нешто“, оног зеца кога ће у Берлину извући из шешира. То напросто не бива.

Берлин је замишљен као почетак последње фазе предаје Косова и Метохије, али и као крај те фазе, ма колико трајала фарса између. Оно што ће бити договорено у Берлину, биће и дефинитивни исход, плус-минус ситни детаљи. Ако би се ствари одвијале по правилности догађања од Првог бриселског споразума до данас, Вучић би остварио основни смисао своје аутократске владавине – правно признање сецесије Косова. Зато је демократски смисао сваког народног или грађанског отпора садржан у јавном противљењу оваквом исходу. Не само ради очувања Косова и Метохије, него и ради демократске будућности Србије.

28. Април 2019.

Србија и свет

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注