Пише: Предраг Аранђеловић, историчар
С почетка и током деведесетих година и обнове вишестраначја у Србији виђенији интелектуалци, за њима и страначки прваци, истицали су да је најважније национално питање у Србији, заправо, демократско питање. То је било необично а посебно неразумевајуће за шире становништво због „ратова у окружењу“, како се тада говорило, у којима „Србија није ни учествовала“. Међутим, иако се због поменутог неразумевања и након распада ДЕПОС-а и завршетка ратова у другој половини деведесетих демократско питање као кључно национално не истиче, данас са ове дистанце ти великани политичке мисли које су међу нама живели пре мање од пола века и имали храбрости да свој став јавно изнесу су имали потпуно право.
Резултати деведесетих по државу Србију су толико катастрофални да сваки осврт на друштвене прилике тога времена буде интензивну нелагодност. Последњу декаду 20. века неки ирационално тумаче усудом, други утицајем страних сила, ретка али гласна су мишљења да на овим просторима живе примитивни народи који су деценијама иза леђа држали нож да би га са посебном страшћу братски забили другима у утробу.
Са десне стране без критике и са доста оправдавања се чак глорификовала национална политика. Било заиста великих искушења али још већих промашаја. Неко ће помињати и рат санкције, али историјско искуство нам говори да демократија може бити саставни део политичког живота када је цела држава била на воловским колима. Ти националистички, антиглобалистички, антилиберални гласови већ деценијама проповедају да је демократија систем у коме три идиота могу да надгласају два генија. Јасно је да је један од та два генија у суштини онај који то проповеда а други сведок да је овај први геније. И данас они отворено говоре да немају нимало поверења у демократију али Бога моле да се народ сада „пробуди“ и да последњи суд о Косову и Метохији и однесе превагу. Са једне стране им је одговарала чврста рука док та иста рука није очигледно постала спремна да стави потпис на косовску независност.
Та врста национализма невиђено у Србији до почетка деведесетих је један хибрид, заправо Франкенштајн настао у ординацији тајне службе у коме су све могуће десне идеје скупљене у једно најчешће без логичке везе међу њима.
Оно што је толико убијало жељу народну да у своје руке преузме одговорност за сопствене животе, друштво и државу јесте и систем који је наизглед био демократски али у коме су наследници власти из времена једноумље за све лоше у овој земљи кривили демократију уз речи „Ето, хтели сте демократију, и добили сте је“, тако скривајући своју неспособност, неодговорност и нечасне намере и кривицу за то пребацивали на народ, посебно онај део који се противио таквој политици. Заправо, улога грађанина у политичком животу и његов утицај на сопствену судбину свео се индоктринацију и безусловно и некритичко праћење једног јединог исправног пута.
Данас би коначни глас народни био најлековитији пут којим би држава пошла. Када са једне стране имамо величање које као код римских царева готово прелази у деификацију, чија је божанска реч неприкосновена, а са друге према свим истраживањима, чак и оних који су наклоњени независности Косова и Метохије, 4/5 грађана чији се глас противи „божанственом“, једини излаз је повратак суверенитета у руке оних којима припада а којима је на силу отуђена.
Током велике друштвене и политичке кризе 96/97. године након локалних избора, патријарх Павле који је непрекидно позивао на мир да би се по избегло крвопролиће, стао је отворено уз свој народ позивајући се на стару римску изреку да је глас народа, заправо глас Божији (Vox populi, vox Dei). Данас је више него потребно да глас народни одлучи.
19. април 2023.