地缘政治而政治

Запањујућа пасивност српских власти

Пише: професор Слободан Самарџић

Сви медији су известили да је поводом доношења закона о оснивању албанске војске на Косову и Метохији Х. Тачи изјавио како је реч о „коначно затвореном процесу изградње државе Косово“. Али, и сам председник ове нарко-државе зна да то није тачно. Опште је познато, наиме, да ће овај тзв. процес бити завршен тек када Александар Вучић, негирајући своје званично својство, потпише акт о признању Косова, тј. правно обавезујући споразум.

Србија није могла да спречи још један насилни акт Албанаца, као што није могла да спречи њихово запоседање простора у јужној српској покрајини после јуна 1999, масовно убијање и прогон Срба и других неалбанаца, одузимање њихове приватне имовине и јавне имовине Србије, уништење и оштећење на десетине цркава и манастира, свакодневни организовани или спонтани терор над цивилним становништвом српског држављанства. Није, разуме се, могла да спречи албански једностани акт отцепљења Косова, нити једностране акте признања тог и таквог Косова највећих западних сила, па потом ни ритуалне серије признања од стране десетине зависних држава широм света. Све то Србија није могла крајње објективно, јер се суочила са склопом интереса западног света који зарад својих циљева не бира ни место ни време, а најмање средства којима их остварује.

Нејасно је, међутим, бар на први поглед, зашто Србија већ годинама делује као жртвено јагње које само јури пред сатару. Када нека земља тако поступа, онда никада није реч о нужном и фаталном спонтанитету, већ увек о конкретном деловању њених државних органа и руководећих људи. Полазећи од тога, ми више не можемо да говоримо о „Србији“, већ пре свега о политичком поступању њених званичних политичких представника, тј. о њиховој политици. Из тог угла, Србија из претходне фигуре можда јесте жртвено јагње, али не јури Србија сама пред сатару него је тамо воде они који управљају њеним кретањем. А пошто је само део Србије окупиран, значи да су њени званични органи и личности који је воде одговорни за своје поступке. Данас највише за оне којима натерују јагње пред сатару.

Конкретно говорећи, генерални проблем у вези Косова и Метохије је у неделовању Србије као државе онда када они који је представљају морају да делују, и њеног деловања тамо где исти они не би смели. Када је реч о делујућој (и неделујућој) власти Србије од 2012. године, ситуација поводом оснивања албанске војске Косова иста је као што су и бројни примери у последњих шест и по година.

Шта су власти Србије учиниле после албанског оснивања војске? Из разлога озбиљности овог текста, нећемо да помињемо оштре речи српских званичника овим поводом, јер њима речи, а посебно оштре, никада не недостају, а показало се стотину пута до сада, да их оштре речи никада нису коштале, ваљда и зато што иза таквих речи никада нису следила ни најскромнија дела супротстављена албанским акцијама. Али, `ајде – тражили су ванредно заседање Савеза безбедности УН. Да ли су уз то, а пре заседања, учинили било шта, сем празних речи, што би све чланице овог тела уверило да Србија озбиљно мисли када тражи овако висок ниво међународне интервенције. Рецимо, да су објавили прекид тзв. бриселских разговора док Савет безбедности не одбрани сопствену Резолуцију 1244 која је директно прекршена оснивањем албанске војске на Косову, а то значи док се тај чин не опозове.

Овако нешто нашој власти није пало напамет, као ни никада до сада када је неким активним потезом требало бранити српске интересе на Косову и Метохији. Тако ме и ова иницијатива за Савет безбедности подсећа на виц о превареном мужу који се због тога обесио, али ставивши конопац преко груди. Када га је комшија подсетио да се тако не веша, већ конопцем под грло, овај му је одговорио: али, тако бих могао да се удавим. Напросто, ова влада на челу са Вучићем, и до сада је сваку могућност озбиљног преговарачког деловања доживљавала као самоубиство (владе, а не Србије), јер јој је више од Косова стало до подршке западних земаља.

Колико је реч о кратковидом наступу, види се по начину како су Вучић и другови водили преговоре у вези тзв. Првог бриселског споразума, дајући нештедимице све што је од Србије тражено а не добивши заједницу српских општина као једину уговорну концесију. Када је америчко-европско-албанска тројка видела да од Србије може да добије све низашта, извели су логичан закључак да ће се тако десити и са главним уступком власти Србије – формалним признањем Косова. Концентрација најгорих албанских уцена само у последњих месец дана – учестала хапшења Срба, крађа стоке српским сељацима, скрнављење гробља у Липљану, подизање увозних царина најпре за десет па онда за сто процената, претње даљим мерама изолације Срба од Србије и, најзад, оснивање албанских оружаних снага – само је тестирање решености српских државних званичника да се потписом признања све ово заврши.

Колико видимо, српске се власти ничим не дају испровоцирати. Док пред домаћом јавношћу изводе катастрофичне сценарије опште угрожености, пред западним „пријатељима“ манифествују будистички мир и политичку нирвану. Као да су западне силе од 2012. године земљу задужиле доследном применом Резолуције 1244, непристрасним посредовањем у налажењу „политичког решења за будући статус Косова“ (како пише у тој Резолуцији), фер асистенцијом у приближавању различитим стандардима Европске уније, акцијом да се преко истине (бар на нивоу веродостојности чињеница) дође до помирења у поратним приликама итд. Напротив, њихово деловање према Србији било је сушта супротност свему овоме и ту не треба да има ни изненађења ни ламентације.

Оно што је, на први поглед, чудно јесте све бољи положај српских власти у очима западних актера упоредо са све већим штетама почињеним по националне интересе Србије. Албанско Косово није ни локална ни регионална, а најмање је светска сила, да би могло тако отворено и брутално да повређује људска права, да прети околним земљама (Македонија), да крши регионалне (Цефта) и европске (ССП) споразуме, да инаџијски избегава обавезе према суду за ратне злочине, да самовољно оснива своје оружане снаге од некадашњих терористичких формација итд. Сви знају да Косово то може зато што га запад у томе подржава. И то је велика несрећа за Србију. Али, кажемо, није јасно како из те несреће власт ове земље извлачи политички профит. Како она успева да влада земљом на деспотски начин а да запад то не примећује; штавише, пружа јој признање и подршку управо за њене унутрашње успехе у тзв. реформама. Изгледа да запад очекује да, упркос свему, или, како ствари заправо стоје, баш због свега што су Албанци радили у последњих месец дана, званична Србија и формално призна независност Косова.

У том светлу, оснивање војске Косова јесте „коначно затворени процес“ не „изградње државе Косово“, како рече Тачи, него убеђивања јавности Србије да је признање Косова планетарна нужност. Неће проћи много времена до када ће нас у ову нужност убеђивати и наши званичници на челу са својим генијалисимусом (израз позајмљен од Владимира Војновича).

 

19. Децембар 2018.  

提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注