Пише: Милош Здравковић
Јако то добро изгледа на папиру. Сви су исти, нема разлика међу људима, за све вреде исти закони, сва су права свима загарантована, па и она национална. Прича је то која је лако разумљива странцима јер представља инфантилну симплификацију БиХ. Реалности која отприлике каже: националисти су водили рат, уништили државу, а „грађани“ желе друштво једнаких индивидуа. Лепо то звучи страном, али и бошњачком уху.
Након рата међународна заједница је покушала да створи институције које ће бити и бошњачке и српске и хрватске. Тај процес није до краја успео, пре свега због бошњачке стране, која је вешто користила институцију високог представника да маргинализује вољу Срба и Хрвата.
На бонском заседању Савета за спровођење мира (децембар 1997) донесени су закључци који се тичу високог представника (тзв. бонска овлашћења). Њих је високи представник користио да доноси амандмане на уставе Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, доноси законе и њихове измене и допуне, смењује изабране функционере и државне службенике и забрањује им учешће на изборима, одузима грађанска права и лична документа без права на жалбу. Као своје акте доносио је одлуке за које је наређивао да се објаве у службеним гласницима.
На срећу, променом снага на геополитичкој мапи света, ауторитет Високог представника је окрњен, а Бонска овлашћења, иако никада званично укинута, више се не примењују. Штета је ипак учињена (чему је највише кумовао бивши високи представник, британац Педи Ешдаун).
Избором Жељка Комшића у Председништво БиХ бошњачким гласовима, те успоставом платформашке Владе ФБиХ, институције и БиХ и ФБиХ почеле су убрзано да се претварају у институције бошњачкога народа. Као што су институције Републике Српске институције српског народа.
Како би било живети у тзв. грађанској држави с политичком доминацијом демографске већине најбоље знају Срби и Хрвати из Зенице, Сарајева, Тузле, Травника… и других места са изразитом бошњачком већином.
У првом реду је важно нагласити да је најмање половина БиХ и данас „грађанска“. Ентитет РС је грађански ентитет у којем вреди правило један човек један глас.
Бошњачка политика сада Федерацију БиХ жели да правити по моделу Републике Српске, односно да је уреди тако да демографска већина буде уједно и демократска, како то воле да кажу великобошњачки јастребови заогрнути велом лажне воље за грађанском државом. Проблем је у томе како је настала ФБиХ, тј. Вашингтонским споразумом.
Вашингтонски споразум је споразум о прекиду ватре између зараћених страна Републике Хрватске, Херцег-Босне и Републике Босне и Херцеговине. Споразум је потписан у Вашингтону 18. марта 1994, а ратификован касније у Бечу. Према споразуму, комбинована територија под контролом хрватских и бошњачких снага је подељена на десет аутономних кантона, и успоставља се Федерација Босне и Херцеговине. Кантонални систем се успоставља са циљем да спречи доминацију једне етничке групе над другом.
Сва бошњачка политика још од распада бивше државе своди се на приватизацију заједничких институција државе Босне и Херцеговине. Тај је процес почео још у рату, кад су се институције бивше СР БиХ почеле да се претварају у институције бошњачкога народа у Босни и Херцеговини. Због тога је ратни ентитет Република БиХ за Хрвате и Србе данас „такозвани“, јер он кроз институције није укључивао политичке небошњаке.
У целој послератној историји БиХ бошњачка политика није пропустила ни једну једину прилику да одузме хрватском и српском народу његова уставом загарантована политичка права. Феномен Комшић је најбољи пример. Бошњачка политика није морала да пристане на феномен Комшић, али је то учинила и у пракси показала како види „грађанску БиХ“.
Бошњачка политика тражи доминацију и покоравање малобројнијих. То се практично и манифестује у свакодневном политичком животу БиХ. У тој чињеници лежи и узрок готово свих проблема у бошњачко-хрватским, бошњачко-српским политичким односима.
Конгрес Странке демократске акције (СДА), водеће бошњачке националне странке у БиХ, био је прворазредни догађај за све политичке аналитичаре. Не због тог што је потврђено ново/старо руководство, нити због усвајања сада већ фамозне декларације у којој се говори о визији будуће БиХ, него због чињенице да је СДА одлучила да демаскира сву своју политику.
Тако је сада и политичким аналфабетама пуно јасније због чега је живот у БиХ на чекању, зашто нема измена Изборног закона, зашто нема успостављене власти, зашто је Комшић наметнут Хрватима.
СДА се, укратко, залаже за тзв. „грађанску БиХ“ у којој ће демографска уједно бити и демократска већина, односно најбројнији народ ће „ведрити и облачити“ у политичком смислу. Жестоко се противи изменама Изборног закона на начин да један конститутивни народ не намеће политичке представнике другом народу, тражи укидање постојећих ентитета, претварање ФБиХ у унитарни ентитет бошњачког народа, поделу већински хрватског Мостара, контролу правосудних институција, увођење једног председника и државне владе (сада постоји савет министара)… И најважније у симболичком смислу, промену имена Босне и Херцеговине у Република Босна и Херцеговина.
Док међународном фактору „продају“ причу о тзв. „грађанској БиХ“ у којој сви имају иста права, у СДА темељно раде на томе да одузму политичка права у првом реду Хрватима, а касније ако буде могуће и Србима. Све се то ради са циљем изградње бошњачке националне (полу)државе на простору данашње ФБиХ а касније и целе БиХ.
У целој причи је јако позитивно да је СДА напокон отворила своје карте и око њихових циљева и намера више нема никаквих непознаница. Људи су отворено казали за шта се залажу и шта желе. То је добро.
Оно што је забрињавајуће је ћутање међународног фактора. Значи ли то да међународни фактор подржава прокламоване политичке циљеве СДА? Судећи према њиховим досадашњим потезима, изгледа да подржавају.
Није никаква новост да се у Босни и Херцеговини након спроведених избора нова власт саставља мучно, да процес траје (пре)дуго, да се воде медијски ратови и да након сваког циклуса добијемо слабију и слабију државу. Да се такве ствари дешавају у иоле нормалној држави, ње одавно више не би било. Ова очигледно опстаје на притисцима међународне заједнице.
Шаролик је спектар разлога који се наводе као узроци неуспостављања власти на разини БИХ, те ФБИХ. У Републици Српској се власт увек формира, а овде ћемо се фокусирати само на посљедњи изборни циклус.
Дакле, формалан разлог због ког готово годину дана након избора још увек нема новог Већа министара је Годишњи план рада (АНП), који има сврху да се утврди шта ће БиХ да ради по питању приближавања НАТО савезу. Српска страна каже да се неће радити ништа, што је легитиман став на који Срби имају право. Бошњачка, страна каже да се онда у целој БиХ неће радити ама баш ништа ако се неће слати АНП. Хрватска страна ту полемику посматра са стране, јер је свесна да се Срби силом не могу „утерати“ у НАТО, али и да је нова државна власт потребна како би се могле решавати неке друге ствари које занимају Хрвате. Улазак у НАТО за Хрвате је неупитан, али од њега нема ништа ако држава није у стању да формира власт након избора.
Тако бошњачка политика због (не)слања једног документа који вреди само за текућу годину, дакле ову која је скоро па на измаку, блокира рад свега у држави. При том се правда провидним оправдањима о владавини закона, поштовању Устава и другим флоскулама. Да им је стало до закона и Устава не би наметали Хрватима Комшића…
Зашто онда бошњачка страна толико инсистира на АНП-у и блокира успостављање новог Већа министара БиХ?
У својим блокадама иду тако далеко да кад су видели да АНП није „довољно добар разлог“ за неуспостављање власти, брже-боље су се окренули Хрватима и питању измена Изборног закона као новом разлогу за њено неформирање.
Бошњачка страна, и то је права истина, у власти не жели легитимне политичке представнике ни Срба ни Хрвата. Ако већ морају, онда могу да пристану да власт делити само са једним сетом легитимних политичких представника, никако два.
Тако је политичком Сарајеву једноставно неприхватљиво да они политичари и странке који су на посљедњим изборима добили уверљиву потпору српскога народа, а то су Додик и СНСД, уђу у власт. Посебно то долази до изражаја ако се зна да се не може заобићи ни ХДЗ БиХ Драгана Човића, односно хрватски легитимни политички представници.
Бошњачка политика у задњих 20-ак година на различитим разинама власти стално има са собом као послушнике неке нелегитимне политичке представнике, најчешће Хрвата, а повремено и Срба. Тако смо у Председништву имали Жељка Комшића, српска страна тврди да је у прошлом мандату (док је испред Хрвата у Председништву БиХ седео Човић), српски члан Председништва Младен Иванић био нелегитимни српски представник јер није добио већинску потпору Срба, односно да је у његовом избору пресудио значајан број бошњачких гласова.
При томе, у прошлом сазиву Већа министара, које је сада у тзв. техничком мандату, имамо српску верзију платформаша, односно СДС и ПДП који су и у пракси показали да спроводе сарајевску политику, а не политику српскога народа у БиХ. Треба видети само како се понаша министар сигурности Драган Мектић…
22. Септембар 2019.
