已经Trifkovic总干事的中心的地缘战略的研究
Бројни протести грађана последњих месеци широм Србије и високе тензије у друштву доводе до потпуне блокаде у функционисању државе и друштва, која утиче на све аспекте живота. Незадовољство грађана се годинама непрекидно повећава, а да се притом узроци незадовољства не отклањају. Грађани Србије не виде чак ни мале помаке у решавању многобројних нагомиланих проблема што је довело до свеопштe фрустрацијe која се затим трансформисала у свеопшти бунт. Ако изузмемо политичке пароле које више никоме нису интересантне, јер иза њих не стоји ништа што има тежину, и веома површне анализе које не задиру у узроке лошег стања, можемо да констатујемо да је ситуација веома озбиљна.
- Вишедеценијска деградација
Потребно је усресредити се на актуелна дешавања, али се осврнути и на прошлост, јер незадовољство грађана Србије има дубоке корене. Они сежу до времена стварања Југославије, а затим и њеног распада, где су Срби као конститутивни народ ове државе, који је у њу уградио своје победе/жртве и у Првом и у Другом светском рату, оклеветан и окривљен као једини кривац за све лоше што се дешавало приликом распада Југославије. Одређени компромиси и уступци српске стране приликом стварања Југославије, послужили су као матрица приликом промене државног уређења, када су српски интереси још више уступили. У социјалистичкој Југославији створени су услови за даље растакање српске државотворности као и распарчавање и сужавање простора на којем живе Срби. Санкције наметнуте од стране западних држава деведесетих година прошлог века и НАТО агресија на Србију, нанеле су огромне и дугорочне последице Србији. Све то је створило услове да дође до политичких промена, на које су велики утицај имали и спољни фактори. Ове промене десиле су се у време успона САД које су до тада оствариле услове да се прогласе једином светском силом.
Прва реализована обојена револуција по методама Џина Шарпа десила се петог октобра у Београду и она је позната под називом „петооктобарска“ или „булдожер“ револуција. Она је довела до пада режима Милошевића, који је био крајње непопуларан у Србији. Иако су многи склони томе да на Милошевића данас посматрају са одређеном сентименталношћу, јер се ствари после његовог пада нису поправиле, већ само погоршале, чињеница је да је његова владавина оставила тешку заоставштину. Американци, са којима је он некада јако блиско сарађивао, успели су да од њега направе жртву тиме што су му судили у Хагу. Да није те чињенице његова владавина би се сасвим другачије оцењивала. У сваком случају незадовољство грађана Милошевићевим режимом створила је услове да дође до политичких промена, које је Запад, коме Милошевић више није био потребан, свесрдно помогао.
- Александар Вучић као савезник Запада
Оно што је битно да напоменемо, то је да је данашњи председник Србије Александар Вучић био део Милошевићевог режима, као најмлађи министар у Влади у то време. Из његове биографије је интересантно то да је након завршетка Правног факултета у Београду отпутовао у Енглеску где је према неким наводима учио енглески језик, а према другим радио као бармен. О боравку у Брајтону Вучић нерадо прича, али оно што је симптоматично то је да се његова политичка каријера након тога, развијала космичком брзином. Наиме по повратку из Енглеске Вучић је променио професију те је као дипломирани правник почео да се бави новинарством и политиком. Убрзо после тога је постао народни посланик као члан озлоглашене Српске радикалне странке. Александар Вучић је остао упамћен као екстремни националиста који је у Скупштини Србије 1995. изговорио (обраћајући се муслиманима у БиХ) следеће речи: „Убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана“. Ко и његов духовни отац Војислав Шешељ, Александар Вучић је добродошао Западу ради аргументовања свих оптужби које су конструисане против Срба. Познато је да су нацисти у Србији за време окупације у Другом светском рату, убијали сто српских цивила, међу којима и деце, за једног убијеног немачког војника. Али таква злодела никад нису чинили Срби. Познато је и ко увек игра на карту етничких и верских подела и на изазивање мржње и сукоба.
Као министар за информисање у влади Мирка Маријановића (1998-2000), Вучић је остао упамћен по Закону о информисању којим се режим брутално обрачунавао са медијима и новинарима. Тадашњу коалициону владу чиниле су три партије, Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића, Југословенска левица (партија Милошевићеве супруге Мирјане Марковић) и Српска радикална странка Војислава Шешеља. Ипак мора се рећи да је медијска слобода у Србији тада, за време Милошевићевог режима који су многи оцењивали као диктаторски, била на делеко вишем нивоу него данас. Један од разлога незадовољства грађана Србије данас, свакако је злоупотреба медија у дневно-политичке сврхе од стране владајућег режима, као и медијска цензура, уз суров обрачун са неистомишљеницима.
Такав начин владања, уз све друге установљене механизме власти, још од времена увођења вишестраначја у Србији, не дозвољава формирање аутентичних странака и покрета. У Милошевићево време је постојала системска опозиција коју су чиниле Српска радикална странка и Српски покрет обнове, а данас и поред многобројних регистрованих странка и покрета практично не постоји опозиција. Владајући режим у Србији је последњих година, уз подршку западних сила, радио на томе да стави под контролу све опозиционе партије (али и аналитичаре, новинаре и интелектуалце) и са леве и са десне стране, као и да унутар њихових редова искључи све кадрове који воде рачуна о српским државним и националним интересима. Као главни критеријуми за кадрирање у Србији уведени су спремност на потчињавање и послушност, склоност ка корупцији, отсуство политичких и свих других ставова и норми, ниска образованост, неоптерећеност моралом, несавесност итд.
- Садашњи режим је за интресе Запада урадио много више него прозападни режим
Иако режим Александра Вучића прибегавајући политичким манипулацијама покушава да припише бившем демократском режиму одговорност за суноврат државне политике, он за то нема превише основа. Демократски режим који је дошао на власт након 5. октобра 2000. године, био је отворено про-западни и про-европски, али тада су геополитичке околности биле сасвим другачије. Међутим и као такав, демократски режим није био спреман да у чињењу уступака Западу прелази одређену границу, посебно не ван оквира Устава Републике Србије. Што се тиче спољне политике, демократске власти су водиле избалансирану спољну политику која се заснивала на четири стуба спољне политике: САД, ЕУ, Русија и Кина. Најважнији договор за стратешку сарадњу Србије са Русијом, потписан је у време демократских власти када је компанија Гаспром њефт купила већински пакет акција у Нафтној индустрији Србије и тиме постала најважнији партнер за међудржавну енергетску сарадњу. Након модернизације у коју је Гаспром њефт уложио огромна средства НИС је постао водећа компанија на читавом Балкану. Такође за време демократских власти потписан је и уговор о отварању Српско-руског хуманитарног центра у Нишу који има све услове да постане главни хуманитарни центар на Балкану. Као што је извесно, недавно је Александар Вучић најавио да је Србија принуђена да предузме кораке по питању руског удела у НИС према захтеву Американаца. То практично значи незаконито одузимање руске имовине путем национализације, уколико руска страна одбије да о томе преговора. О томе да је режим Александра Вучића спреман да раскине енергетску сарадњу Србије са Русијом, одавно се говорило, а очигледно и припремало са САД. У септембру прошле године, Марко Ђурић министар иностраних послова Србије, човек који је у Србији препознат као заштитник интереса САД и Израела, потписао је у Вашингтону договор о стратешком партнерству Србије и САД у области енергетике. Главни циљ овог договора је да се САД омогуће инвестициона улагања у енергетском сектору Србије. У суштини сви важни договори са Русијом о сарадњи на пољу енергетике и у оквиру хуманитарне сарадње који су потписани за време демократских власти, сада су у опасности да буду поништени. Претходно је Александар Вучић прекинуо војну сарадњу са Русијом и нарушио војну-неутралност Србије тиме што је продао огромне количине наоружања Украјини, по захтеву САД. А недавно је начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Мојсиловић обавестио јавност да је Србија раскинула низ уговора са Русијом о набавци наоружања. То је такође био очекиван потез јер је Вучић раније потписао договоре са Француском, Израелом и Кином којима је Војска Србије потпуно променила стандарде који су се некада ослањали на руско наоружање. Овде је наравно неопходно напоменути да је за време режима Вучића потписано низ стратешких договора о сарадњи са НАТО (СОФА, ИПАП и др.) којима је Србија дефакто потпуно стављена под окриље НАТО пакта, иако званично није постала чланица. Међутим о овим чињеницама већина јавности у Србији није чак ни обавештена, те није свесна тога колико је далеко Србија отишла у сарадњи са евро-атланстким структурама. Оно чега јесте јавност свесна, то је да је садашњи режим противуставно предао контролу над јужном српском покрајином Косово и Метохију по договору са Западом. И да се показују као тачне тврдње да је овакав уступак био услов за довођење режима Александра Вучића на власт. Наиме 2012. године је тадашњи председник Србије Борис Тадић одбио да потпише противуставни Бриселски споразум и интегрише српске институције у систем такозваног независног Косова, након чега је Запад решио да промени власт и стави све карте на Српску напредну странку Александра Вучића. Ова странка настала је из Српске радикалне странке кроз трансформацију екстремно националистичке политике у умерено про-европску уз помоћ западних обавештајних служби. С обзиром на то да је Александар Вучић био неприхватљив и непопуларан у јавности, одабран је Томислав Николић за први план као прелазно решење. Одмах након промене власти 2012. године коалиција чији основу до данас чине Српска напредна странка Александра Вучића и Социјалистичка партија Србије наледника Милошевића, Ивице Дачића, потписала је противуставне договоре са Приштином на бази Бриселске платформе и наставила активно да учествује у демонтажи државе Србије на Косову и Метохији. За последњих дванаест година колико је Српска напредна странка на власти, држава Србија је постепено у континуитету својевољно губила контролу над јужном српском покрајином и данас практично ништа више не контролише. Запад је тако успео да реализује пројекат косовске независности преко псеудо-патриотских структура, а да јавност у Србији остане анестезирана. Викиликсове депеше су разоткриле да је Запад схватио да ће далеко лакше реализовати своје планове у Србији ако доведе псеудо-патриотске структуре на власт које ће јавност убеђивати у једно, а у пракси спроводити све супротно. Једина препрека за Запад остаје руско противљење легализацији лажне државе Косово, али Запад рачуна на то да ће уколико Вучић потпуно раскине односе са Русијом, а његова политика иде у том правцу, решити и ту препреку.
Текст је објављен у Федералном информационо-политичком часопису «Персона Страны»
Сербия в хаосе | Федеральный информационно-политического журнала «Персона Страны»
9. фебруар 2025.
