Интервју водио: Nicolas Faure
Можете ли нам рећи каква је ваша лична историја у политици и какав је ваш садашњи статус?
Ако говоримо о страначком раду, била сам члан Демократске странке Србије, чији лидер је био Војислав Коштуница, бивши председник Србије. То је била партија десног центра, чије вредности су се односиле на спој демократског и националног. Након промене руководства, ова странка је по мом мишљењу изгубила свој идентитет и дошло је до одређених несугласица око погледа о даљем раду, што је резултирало нашим разилажењем. Након тога сам била саветник председника парламентарне групе у Скупштини Србије, за међународне односе и безбедност и водила сам Одбор за међународне послове у једној другој политичкој партији до 2020. године, када сам донела одлуку да се повучем са тих позиције. По изласку из Демократске странке Србије, са групом истомишљеника сам формирала Народни покрет „Уједињени за Србију“, али због низа неповољних околности, он је остао неактиван. Тако да сам се од 2020. године фокусирала на рад у невладиној организацији Центар за геостратешке студије, коју водим последњих десет година. Овај Центар је базиран у Београду, али има међународни карактер јер окупља и сараднике из многобројних других земаља као што су САД, Русија, Аустрија, Швајцарска, ДР Конго, Бразил, Индија, Сирија, Јерменија, Ирска, Словенија, Аргентина, Египат, Шпанија, Мађарска, Велика Британија и др. Тренутно Центар има око шесдесет сарадника различитих специјалности као што су безбедност, право, међународни односи, економија, култура, религија и др. Лично сам поред руковођења Центром највише усмерена на развој међународних односа путем „народне дипломатије“, као и на конфликтне зоне. С обзиром на то да Србија има дугу историју противљења светским силама, које последњих деценија веома интензивно подстичу сукобе, сматрала сам да је корисно да и са другим људима који су погођени ратом, поделим своје знање и искуство.
Који су главни проблеми са којима се Србија суочава и за која решења се ви залажете?
Србија је суочена са многобројним проблемима, посебно у континуитету од распада Југославије. НАТО бомбардовање Србије 1999. године је оставило дугорочне последице по Србију, као и претходни ратови који су се водили на простору бивше Југославије, економске санкције, међународни притисци, медијска сатанизација итд. Људи средњих година су готово читав живот суочени са проблемима и њиховим последицама, што заиста није лако издржати. Посебно због осећаја неправде. Нажалост, у другим европским земљама од деведесетих година па до данас, углавном није било могућности да се о томе разговара на равноправним основама и без предрасуда, осим са појединцима који су могли да разумеју о чему говоримо. Створена је једна негативна слика о Србији и Србима, која је засенила чак и нашу историју. Али надајмо се да ће бити прилике у будућности да се ситуација по том питању промени. Монопол мејнстрим медија и мејнстрим политике је разбијен, што сматрам великим успехом. Осим генералних ставки које сам навела, мислим да је косовско питање једно од најважнијих проблема са којим смо суочени, што је опет последица НАТО бомбардовања. Сада можемо да чујемо и од одређених америчких политичара да је главни циљ бомбардовања Србије био инсталирање америчке војне базе на Косову и Метохији. О томе је недавно говорио Џефри Сакс. Сматрам да косовски проблем не може да се решава насилним путем, који подразумева и кршење међународног права, важеће Резолуције СБ УН 1244. Дакле залажем се за повратак решавања овог питања у УН, јер Брисел (кроз формат „бриселског дијалога“ Београда и Приштине) нема ни капацитета, а ни овлашћења да преузима такву улогу. У светлу актуелних геополитичких дешавања, где су многе европске државе суочене са економском, политичком и социјалном кризом, па и културолошком и духовном, Србија не подлеже у тој мери актуелним негативним процесима, због стеченог имунитета.
Да ли је имиграција проблем за Србију, као и за Европу у целини, и зашто?
Србија нема такав проблем са имиграцијом, какав имају многе европске државе где се последњих година доселио велики број имиграната. За многе европске државе, посебно оне које су у прошлости водиле колонијалну политику, то је сада већ други талас великог пресељавања. Свакако треба узети у обзир и „економске“ имигранте, чије пресељење није везано за пост-колонијалистички период или ратне сукобе. Разлог због ког Србија није одредиште имиграната је економске природе. Иако је много имиграната прошло кроз Србију на Балканској рути, мали број се задржао. Већина имиграната била је мотивисана да продужи ка другим европским државама због перспективе за будућност, економског благостања, социјалних издвајања, јер тако нешто нису видели у Србији. Наша држава још није решила проблем ни са српским избеглицама које су се доселиле у Централну Србију из других делова бивше Југославије, и многи од њих и даље живе у колективним центрима.
На почетку седнице Савета безбедности УН у септембру 2022. године, Ви сте, као директор Центра за геостратешке студије, упоредили оружје које је коришћено на ратишту током рата у Југославији и оружје које се користи у рату у Украјини. Можете ли потврдити да ли се још увијек придржавате овог става и, ако да, који би кораци могли бити предузети да се заустави овај убилачки рат?
Апсолутно сматрам да ратна дешавања у бившој Југославији имају много паралела са сукобом који се води на територији Украјине, посебно у погледу утицаја спољних сила, како на стварање конфликта тако и на наоружавање оних страна у сукобу које сматрају „савезницима“ у остваривању својих геополитичких циљева. Исто се може рећи и за многобројне сукобе на Блиском истоку. Због дугогодишњег игнорисања угрожености руске националне безбедности, од стране чланица НАТО и игнорисања многобројних међународних уговора који су постигнути након „хладног рата“, на крају крајева и кршења обећања које је дато Русима да се НАТО неће ширити на Исток након распада СССР, дошло је до ескалације сукоба у Украјини. Како време пролази, све више се разоткрива позадина тог рата и улога одређених интернационалних политичких структура, које не желе да се ситуација смири, иако виде да она води ка поразу њихових позиција. Оно што је посебно опасно то су намере да се изазову сукоби и у другим регионима около руских граница, па чак и да се увуку друге европске државе у украјински сукоб. Мислим да је решавање украјинског сукоба, али и других сукоба који су повезани, немогуће без неутралисања претње која долази од оних центара моћи који се воде доктрином „сукоба цивилизација“. Да би они били неутралисани потребно је демонтирати све механизме које користе за креирање сукоба, од медијских манипулација, организовања државних преврата, инструисања терористичких група, организовања специјалних операција, субверзивног деловања кроз контролисане политичке и интелектуалне елите, злоупотребе невладиних организација, инфилтрирања у безбедносно-обавештајне апарате других држава итд.
Били сте изложени нападима одређених медија у Србији и иностранству. По целом Интернету мејнстрим штампа тврди да радите за руске обавештајне службе. Да ли је то истина? Да ли се осећате дискриминисаним од стране штампе у Србији?
Верујем да знате примере и у многим другим европским државама, где се јавне личности које размишљају својом главом и нису део мејнстрима, прогањају на разноразне начине. Раније је то било углавном етикетирањем неистомишљеника и медијском дискредитацијом на основу измишљених оптужби, а сада су већ у многим европским државама, али и САД, почели да предузимају и друге рестриктивније мере као што су претреси и хапшења, подизање оптужница, блокирање банкарских рачуна итд. То све је потпуно у супротности са прокламованим вредностима као што су слобода говора, демократија, људска права и сл. али западни мејнстрим једноставно игнорише ове чињенице. Највише медијских напада на мене долази из Приштине, односно из лажне државе Косово, вероватно под утицајем страних обавештајних служби које тамо имају огромног утицаја. Такође ове нападе су подржали поједини либерални медији, које финансирају фондови из Британије, Шведске, Холандије, затим ЕУ, Национални фонд за демократију из САД, Фондација браће Рокфелер, Фонд Џорџа Сороша и сл. Било је таквих напада и у Србији (Еспресо, Крик и др.), а овакве лажне информације да радим за руску обавештајну службу објавио је и сајт званичног Удружења новинара Србије. Уместо да се бави борбом против дезинформисања јавности и заштитом новинара Удружење новинара Србије подржава западом финансиране медије који шире лажи и нападају независне новинаре.
Решила сам да реагујем на те неоснована нападе и упутила сам писмо свим важним међународним асоцијацијама новинара где сам детаљно објаснила мој случај и представила им доказе о медијским нападима. Једино од кога сам добила одговор је Међународна федерација новинара, која је уједно и највеће светско удружење новинара, познато између осталог и по залагању за ослобађање Асанжа. Морам да кажем да ми је као појединцу ова подршка била од великог значаја, посебно када институције не реагују и практично немате коме да се обратите за помоћ.
На крају, какву поруку наде имате за грађане Србије узимајућу у обзир садашњу ситуацију у свету?
Мислим да долази време када ћемо моћи да се изборимо за историјску правду и поправимо позицију Србије, наравно ако будемо били мудри. Геополитичке промене које су у току нуде такве могућности. Искрено верујем да ће ове геополитичке промене довести до историјских промена и стварања праведнијег света базираног на правим вредностима као што су хуманизам, традиција, духовност, различитост култура, генерално „развој, а не сукоб цивилизација“.
4. октобар 2024.
