Пише: Отац Јован Пламенац
Новосадска надстрешница као да је била поклопац на пандориној кутији непочинстава Вучићевог режима која су, како се она урушила, сукнула на видјело и, као дух из боце, ослободио се гњев који је у Србији таложен годинама, само спорадично узбуркаван.
Очито, требало је да се урушавању Србије успротиве студенти и други млади људи да би почео да се назире крај Вучићевом режиму. Млади и јесу најзаинтересованији да изроне из каљуге корупције, криминала, издаје и новопаганске ЛГБТ итд. идеологије. Тек им треба живјети у Србији. Сендвичари и други сервилци, па и они млади који су тог духа, рајинског, који се показују одани режиму и по студентским форумима, у тој каљузи су на сигурном.
Устали су они који не пристају да им режим навлачи наочњаке и узде, са каквима многи у Србији, од сељака до академика, поталаушено ходе животом, на чијим раменима режим стоји.
Не подсјећа ли овај устанак у Србији на онај 2019-2020. у Црној Гори…
Повод устанку у Црној Гори био је другачији, и другачије је изведен. Повод му је био отимачки Закон о слободи вјероисповијести или увјерења о правном положају вјерских заједница, а извела га је Црква протестним литијама. Овоме у Србији повод је бизарна погибија петнаесторо људи у Новом Саду, а изводе га студенти блокадама факултета и протестима на улицама. Али, узроци су им, у суштини, исти. Тако, и епилог може бити исти.
Вучић је, устрашен свргавањем Башара ел Асада, рекао да он није Асад и да неће бјежати из Србије. Ово прво му је тачно, а друго тек треба да се види. Ипак, рекло би се да му се смијеши не Асададова судбина, него – Ђукановићева.
Ђукановић је евроатлантском Западу одрадио све што је од њега тражио: признао је Косово за државу, увео Црну Гору у НАТО, одрекао се Русије… И опет, Запад је допустио да буде поражен на изборима. Али и брижно је повео рачуна ко ће доћи на власт умјесто Ђукановића. Тај је морао да испуни услов оданости „евроатлатским вриједностима“, надасве да сачува тековине које му је стекао Ђукановићев режим.
Вучић је такође све одрадио евроатлантском Западу, додуше не тако транспарентно као Ђукановић, не баш све формално али суштински да. Као, није признао Косово за државу, није потписао то признање (иако то од њега и не траже, јер је прихватио споразуме који у ствари значе управо признање), али је Косову обилно помогао у стицању свих атрубута државности. Није формално увео Србију у НАТО, али је Србија у суштини у НАТО више и дубље него Косово које је чланица НАТО и у којој НАТО има базу, како је то рекао Кристофер Хил, амерички амбасадор у Србији и Вучићев ментор, па и шеф. Није увео формалне санкције Русији, али у пракси јесте више него неке државе које су то урадиле, штовише и наоружава Украјину, њеног противника у рату.
Ђукановић је могао све то да уради и формално, без задршке, јер је јахао на црногорском „комитском“ национализму који здушно подржава све што је против Србије и Срба, Русије и Руса. Вучић јаше на србијанском патриотизму и не смије експлицитно да ради противно интересима Србије и њеног народа, па ни Русије и њеног народа.
Оно што ова два режима чини веома сличним је огрезлост у корупцији и другом криминалу. То је Ђукановића коштало формалне власти. Што би народ рекао, пресмрдио је био и својим газдама, без озбизира што су се неки од њих, да би га чували на власти, од њега добро материјално окористили.
Вучић је сада у сличној позицији, без обзира што даје шаком и капом да би опстао на власти, и подмитљивом народу и подмитљивим западњачким политичарима и оперативцима. Наравно, то чини новцем којим страхотно задужује Србију, све више је увлачећи и у дужничко ропство.
У дан када је у другом кругу предсједничких избора у Црној Гори Јаков Милатовић, „ни крив ни дужан“, убједљиво поразио Мила Ђукановића, 2. априла 2023. године, написао сам и, док још бирачка мјеста нијесу била затворена, објавио текст „Радујем се Ђукановићевом поразу, не радујем се Милатовићевој побједи“ у којем сам написао: „И Ђукановић и Милатовић су евроатлантисти. Ђукановић је јањичар евроатлантизма. (…) Милатовић је васпитан у духу евроатлантизма“. (https://stanjestvari.com/2023/04/03/o-jovan-plamenac-radujem-se-djukanovicevom-porazu)
Тако је и у Србији. Вучић је јањичар евроатлантизма. Након њега доћи ће евроатлантисти душом. Евроатлантски Запад неће допустити да позицију Вучићевог режима заузме неко ко би могао угрозити његове интересе, надасве тековине које је стекао преко Вучића.
Србијом промиче дилема да ли ће они који дођу на власт након Вучића бити гори од њега, јер сасвим је извјесно да ће и формално признати Косово за државу, увести Србију у НАТО и увести санкције Русији…, па и у Србији поскидати баријере „Рио Тинту“.
У тексту „Рио Тинто, Вучић, Црква…“ у јулу 2024. године написао сам: „Није за вјеровати да та будућа власт, колико год била сервилна новоколонизаторима, може бити већа подвала српском народу од ове која све вријеме спроводи интересе непријатеља Србије и српског народа тајно, јавно барјачећи родољубљем.“ (https://stanjestvari.com/2024/07/30/protojerej-jovan-plamenac-rio-tinto-vucic-crkva) Тада ће многи видјети змију која им је и сада у њедрима. Неће им непријатељ просипати патриотске „жваке“, него ће им доћи нескривено. Уочавање непријатеља је услов одбрани од њега.
Протести у Црној Гори почели су самим крајем 2019. године, у зиму, као и ови у Србији. Прегурали су зимско вријеме, па онда и забране које је омогућио пројекат „ковид-19“, и преко прољећа стигли до љета и августовских избора 2020. године. Тада су се оплодили; тада је на парламентарним изборима поражен режим Мила Ђукановића. Била је то велика народна жртва, предвођена Православном црквом, која и сама почива на крсној жртви њене Главе – Господа Исуса Христа.
Не стреса се тек тако политички режим са народне грбаче. Студентима предстоји мукотрпна борба. До плодова ће стићи само ако буду упорни. Из дана у дан стижу им охрабрујући знаци: очекиване али и ненадне подршке. Ето, почели су и да пуштају скај преписку криминалаца у којој се помиње Вучић. То је заиста добар знак.
Ђукановићев режим јесте поражен на августовским изборима 2020. године. Више не чини парламентарну већину, не формира Владу… Али његови коријени су дубоки и жилави. Они прожимају и Скупштину, и Владу, и цјелокупно црногорско друштво. Иако поражен на изборима, грчевито се бори да опстане. У правосуђу и Агенцији за националну безбједност се забарикадирао.
Тај канцерогени муљ који наноси поплава криминализованог, коруптивног режима остаје у држави и друштву и по његовом паду. Остаће и након Вучића.
Идеал слободе оличен у слогану Француске буржоаске револуције „Слобода, једнакост, братство“ и Декларацији о људским правима Генералне скупштине Уједињених нација у ствари је противник личносној слободи. Он у име слободе поробљава човјека у духу. Поствучићевци, засигурно ојачани многим вучићевцима као што је он био ојачан својим претходницима на власти, донијеће народу у Србији те слободе, социјалне.
Црква, која је успостављена на личносној слободи коју је Творац, као суштину његовог бића, дао сваком човјеку онда када га је створио, када је зачет, призвана је да својом Мисијом у људима његује дух личносне слободе. Само личносном слободом човјек може бити у јединству са Оним ко га је учинио бићем и само у том јединству може бити уистину слободан.
Заокупљен социјалном слободом, човјек обично није свјестан личносне. Социјална слобода хоће да замаскира истинску, личносну слободу.
Грађанско друштво човјеку нуди социјалну слободу. Личносну слободу нуди му Црква. Свијест о социланој слободи човјек стиче. Свијест о личносној слободи му се открива.
Они које ће евроатлантски Запад на власт у Србији намонтирати након Вучића поробљени су западњачком новопаганском глобалистичком идеологијом. Ови млади људи који им, били тога свјесни или не, разгрћу простор да преузму власт, остаће у превари социјалне слободе коју нуди демократија, за коју се сада боре. Од те преваре може их заштити Црква. Наравно, под условом да се она сама, првенствено њен клир, ослободи преваре овога свијета.
Зато је судбински нужно да ове младе људе Црква сада подржи у њиховој борби за будућност. Да подржи њих, а не Вучића. Па зар они нијесу и будућност земаљске Цркве. Они, а не Вучић.
Извор: ФБ страница оца Јована Пламенца
25. децембар 2024.
