Отац Јован Пламенац: Студентски протести као мјера етике и слободе сваког Србина

Србија, прожета протестима студената и других грађана, једна је велика пијаца. На њеним тезгама је свакојаких ђаконија: политичких, идеолошких, духовних, културолошких… Исто тако и под тезгама, од обавјештајних до криминалних. Вода је узбуркана и замућена и многи у њој лове.

Као што на зеленој пијаци има за свачији џеп, тако на овој има за свачији врједносни систем живота: од сатанског, преко демократског, до јеванђељског. Али, ми матори брижници и кибицери на њој не тражимо оно што нам одговара, него оно што нам не одговара и онда нам читава пијаца не ваља јер – на њој има и онога што нам не одговара.

На студентске протесте пројектујемо своје искуство и своје поимање стварности. Гледамо их кроз перископ своје политичке припадности, својих амбиција, своје вокације, своје користи, својих идеолошких и духовних одредница…, својих подјела, надгорњавања, препирки, препуцавања, па и свађа. И хоћемо њима да уподобимо ове тек процвале људе. Упорно их вучемо на ниво живота наше памети, која није памет нивоа живота на који се ова младеж коју видимо на улицама успиње. Упорно се хватамо за њихове ноге, али не да би нас они узвукли на свој ниво поимања живота, него да бисмо их свукли на наш. Наш кратки преостали живот увлачиимо у њихов дуги. А они неће тегобу живота узраслу на правилима друштвене праксе коју смо ми успоставили, неће тјескобу наших лобања.

Није основно питање ко стоји иза студентских протеста у Србији, него због чега је до њих дошло. Наравно, погибија петнаесторо људи када се на њих срушила надстрешница жељезничке станице у Новом Саду узрок је овим протестима таман онолико колико је атентат у Сарајеву на Видовдан 1914. године био узрок Великом рату.

По елементима протектората и колонијалног функционисања, данашња Србија не разликује се значајно од већине земаља у њеној ближој и даљој околини. Оно што је чини посебном је „харизма“ њеног Вође која је успостављена на синергији фиктивног родољубља и реалне корупције. Србија данас је формално суверена, формално уставна и формално демократска неформална аутократија.

Вођа је скупштинска већина, он је Влада, тужилаштво, судство… Он доводи инвенститоре, гради путеве, спортске стадионе, организује Свјетску изложбу (EXSPO)… Он спашава дјецу из снијежних намета, даје пензије, плате… Он се не скида са медија, не спава, не одмара, брине и воли Србију. Он управља Србијом као да му је бабо у коферу донио из Ћипурића. Вођа је Србију усвојио. Србија је – он.

Србија има два устава: формални, који је изгласан у Скупштини, и неформални који је, у ствари, Вођина воља. Први је фикус и у Уставном суду; други је животан.

Вођа је посластица за евроатлантске управитеље државама у које спада у Србија. Он им је – љуби га мајка. Ако не морају, а гледају да не морају, они неће да се бакћу гломазним системима управљања државом да би у њој спровели своје интересе. Спроводе их сервилношћу Вође. То им дође као лаганица у мешетарењу.

Вођа подупираче који га држи на власти обезбјеђује сервилношћу – сервилношћу њему оних који су му потчињени, и својом сервилношћу онима којима је потчињен. Ова подршка се пришрафљује тако што Вођа успе у јасле: по шаку онима који су му сервилни и по јагње, а кад је то недовољно и вола онима којима је сервилан. Јагње, па и во, припадне и домаћим вуцима који су му сервилни. Тако је цијена реконструкције жељезничке станице у Новом Саду нарасла са 3 на 16 милиона евра. Тако је Вођа „изградио храм Светог Саве у Београду“.

У Србији новац оплођују криминалци. Они не плаћају порез држави. Они порез плаћају криминалцима вишег ранга, све до врха хијерархије.

Зато Вођа узима кредите. Слично као што у Америци долазе до новца тако што га штампају, он до њега долази тако што узима кредите, с тим што Американцима не треба покриће за одштампани новац а Вођи=Србији и те како требају гаранције за кредите које узима.  Ни Тито није узимао кредите да би их он враћао, па ни Вођа их не узима да би их он враћао, с тим што је Тито тај новац добрим дијелом улагао у привреду, а Вођа га улаже у корупцију и на рачуне владајуће булументе, видљиве и невидљиве. Ове Вођине кредите враћаће они који су управо устали у побуну против његовог система практичне друштвене организације. И њихова дјеца… Ако не буду имали новца, ове кредите враћаће ресурсима.

Вођа је Србију оштро подијелио: на своје фанове, што вољне што невољне, и своје противнике, штовише непријатеље. Ови први кусају све што им Вођа потури под нос, с бланко повјерењем у његово морално и психичко здравље, а ови други су се раздијелили на оне којима је у актуелном отпору Вођи најважније ко ће умјесто њега и његових доћи на власт и оне којима је најважније ко ће са власти у Србији саћи. У првој категорији својих противника Вођа види прилику за продужење рока свог трајања и пумпа их страхом од „обојене револуције“ коју, толико пута већ виђено, организују западњачке службе, управо они који су Вођу довели на власт и све вријеме, па и сада, на власти га одржавају. Другу категорију противника сатире маљем својих медија.

Вођино владање Србијом је својеврсни игроказ илустрован лакрдијама, као што је она недавна у Скупштини коју је извела опозиција уз садејство режима, или она подршке Куртију у Бањској, или ова у Пионирском парку… Политичком сценом Србије управљају „бриселска власт и бриселска опозиција“, како то рече мудри Христов пастир Дарко Ђого.

Студентски протести су букнули када на људском видику више није било наде да у српском народу има потенцијала за отпор Вођином самовлашћу. Они су, као што су биле и литије у Црној Гори – чудо Божије. Чак и имају елементе црногорских литија, с основном разликом што не само да их не предводи Црква него напротив.

Црква, која собом прожима све нивое живота, па и наднивоа „будућег вијека“, на свом српском помјесном устројству упорно се држи нивоа своје науке и својих хијераријских ауторитета. Држи се струке и знања, стеченог знања и стручности коју оно детерминише. Са Богом под мишком и на уснама, чврсто се држи вриједности земаљског живота и вриједности које су на њима успостављене. Живи по законима творевине које она успоставља, држећи Творца закатанченог у науку. Живи у меким хаљинама стеченог знања, одричући се трновог вијенца којим се знање открива. Слави Бога ријечима, ходећи за мамоном дјелима. Проповиједа ниво живота на којем су Свети Оци, а живи приземни.

Ако хоће земаљску будућност, Црква мора за младима, да им понуди Господа, управо оног који је три године, ходећи земљом у тијелу, проповиједао нама људима. Не да им га намеће, него да им га понуди. Дакле, јеванђељског Господа, оног који је у Светом причешћу и чија је рука над сваким човјеком, на слободу му да ли ће да је се прихвати, не овог моделираног нашим учењем и фалсификованог нашим лагодним животом. Господ им је дао личносну слободу и само кроз њу Га могу прихватити, не ни нашим лицемјерјем ни римокатоличким прозелитизмом. За своју социјалну слободу они су се већ побринули. Ми им само качимо тегове на живот који им предстоји. Ми смо ти тегови.

Можда студентски протести у Србији и пропадну, као сељачка буна у историји. Али је сасвим извјесно да ће изродити нову политичку снагу која ће изродити нову политичку елиту. Обриси те политичке снаге се назиру. Она ће суштаствено бити опречна садашњој која је на власти – биће успостављена на здравом бићу српског народа, за разлику од садашње која је успостављена на његовом болесном ткиву.

Сада је на сваком Србину да својим односом према студентима који протестују измјери себе, од своје етичности до своје припадности Христу, да измјери своју личносну слободу.

资料来源： Отац Јован Пламенац: Студентски протести као мјера етике и слободе сваког Србина | СРБИН.инфо

14. март 2025.