Пише: Стефан Бракус
Након ноћи првог круга председничких избора у Румунији 2024. године, 24ог новембра, Румунија – а заправо и читав европски континент – примила је шокантну вест да је независни националистички кандидат, Калин Георгеску, заузео прво место са 22,94% гласова, док је либерална кандидаткиња Елена Ласкони заузела друго место са 19,18% гласова.
Неочекивани резултати из првог круга избора донели су у европски политички фокус неколико питања о томе зашто је румунски народ сада тако идеолошки подељен између тврдог национализма и либерализма. Сугерисано је да су бројни понављајући проблеми унутар румунског друштва послужили као главне тачке расправе када су у питању избори у овој земљи – корупција у влади, одвајање цркве од државе, права ЛГБТ заједнице и став Румуније према текућем Руско-украјинском рату. Калин Георгеску и Елена Ласкони, редом, имају изразито супротстављене ставове о томе како најбоље приступити и решавати таква питања, и без обзира на то ко од њих двоје на крају победи у другом кругу избора, који су заказани за 8ог децембар, будућност Румуније у свету који се веома брзо мења могла би изгледати знатно другачије.
КАЛИН ГЕОРГЕСКУ: НАЦИОНАЛИСТА
Један од разлога због којих је успех Калина Георгескуа изазвао толики шок румунској јавности – како у очима његових присталица, тако и противника – јесте чињеница да је пре првог круга избора Георгеску био релативно непозната фигура у румунској политици. Заправо, његове шансе за постизање значајног успеха на изборима биле су толико ниско процењене да су чак и многи од његових присталица и гласача предвиђали да ће једва успети да освоји значајан број гласова, а гласање за њега сматрали су још једним примером протестног гласа. Медији и политички аналитичари широм Европе такође су приметили да се значајан део Георгескуове кампање одвијао на популарној друштвеној мрежи „TikTok“, што би, нарочито у традиционалистичкијој земљи попут Румуније, иначе било виђено као необичан метод политичке кампање и самопромоције. Георгеску је чак добио надимак „TikTok месија“ због своје изразито религиозне кампање. Сугерисано је да је Георгескуов снажан нагласак на популистичкој реторици и традиционалним, патриотским вредностима снажно одјекнуо код демографских група које су иначе биле разочаране тренутним владајућим естаблишментом и владом у Румунији, која је, од Румунске револуције 1989. године и пада комунизма, углавном била про-западна, идеолошки се крећући између центра левице и центра деснице, с мало простора за јасно изражене левичарске и десничарске партије да стекну значајнији утицај. Спектар бирачке демографије која подржава Георгескуа такође је веома индикативан. Његове присталице укључују младе Румуне (који су обично више на либералној или левичарској страни политике), радничку класу која живи у градовима, гласаче из руралних подручја и фармере. Такав широк апел међу више демографских група румунске популације – укључујући и снажну подршку румунске дијаспоре у иностранству – учинио је Георгескуа фаворитом у трци за председника Румуније, а многе анкете га чак стављају испред његове противнице, либералке Елене Ласкони.
Георгеску је водио своју кампању на платформи која је изричито промовисала румунски национализам, и, као независни кандидат, може се рећи да је недостатак ограничења која обично прате кандидатуру у оквиру политичке партије заиста ишао у прилог Георгескуу и значајно допринео његовом тренутном изборном успеху и популарности. Одсуство страначких ограничења и „правила“ значи да Георгеску и други независни кандидати могу водити кампању на било којој платформи коју желе, без потребе да се придржавају било каквих спољних страначких политика или прописа који ограничавају шта кандидат може или не може да каже или уради. Такав „без рукавица“ приступ Георгескуа је, како се чини, резултирао његовим масовним апелом код обичног румунског човека и жене.
Георгескуове директне критике на рачун владајуће румунске владе и коалиције, центристичке Националне коалиције за Румунију, показале су се веома популарним како међу његовим присталицама, тако и међу противницима који су против тренутне владе. Безброј оптужби за корупцију унутар две чланице владајуће коалиције – социјалдемократске партије левог центра (PSD) и националне либералне партије десног центра (PNL) – изгледа да је имао значајан и негативан утицај на учинак председничких кандидата ове две странке, од којих ниједан није ушао у други круг. Такође је веома значајно то што је већина румунских гласача изабрала независног кандидата, а не представника неке странке, што додатно указује на то да румунски бирачи почињу да се замарају страначком политиком. Уместо тога, чини се да би радије видели појединца који се кандидује са платформом сопствених идеја и филозофија, а не са платформом политике која је унапред одређена страначким програмима, који се могу брзо застарети или чак потпуно игнорисати од стране победничких кандидата странке. Ово такође отвара питање демократије, о којој Георгеску свакако има своја мишљења, посебно узимајући у обзир неке од његових идеолошких инспирација из историје, које ће бити детаљније размотрене у наставку.
Георгеску је током кампање снажно заговарао повећање улоге хришћанства у Румунији, земљи која је претежно православна хришћанска (иако је 73,6% становништва Румуније, према попису из 2021. године, православно, укупна статистика укључује и верске ставове мањинских група). Иако је Румунија чланица Европске уније, која често наглашава своју снажну посвећеност концептима као што су „прогресивизам“, мултикултурализам и секуларност државе, сама Румунија остаје веома конзервативна и традиционалистичка нација, упркос томе што значајан број њене омладине све више скреће ка идеолошком либерализму и секуларизму. Управо је овај религијски фактор кључан за Георгескуову председничку кампању, јер би врло велики број румунских гласача, могло би се рећи, радије желео да њихова државна религија настави да игра важну улогу у националним пословима, уместо да виде како се њихово дугогодишње традиционално и религиозно друштво поткопава оним што многи доживљавају као либералну, глобалистичку претњу (у овом случају, претњу коју представља председништво Елене Ласкони, у очима Георгескуових присталица).
Питање права ЛГБТ заједнице дугогодишњи је изазов у румунском друштву. За Георгескуову председничку кампању, слично као и питање одвајања цркве од државе у Румунији, питање права ЛГБТ заједнице и Георгескуов став о томе такође су, може се рећи, допринели његовом изборном успеху. Снажно конзервативна и традиционалистичка природа румунског друштва у целини пружила је Георгескуу кључну прилику да промовише своју изразито конзервативну и традиционалистичку платформу, тврдећи да повећање права ЛГБТ заједнице у Румунији може потенцијално угрозити социо-културну структуру традиционалног румунског друштва и отворити врата за још већа права других сексуалних мањина. Због ових фактора, Георгеску је био врло отворен у погледу својих ставова, сматрајући да сваки покрет и организација везана за ЛГБТ заједницу морају бити оспоравани и против њих се мора борити.
Иако многи румунски и европски медији описују Георгескуа као „про-руску“ личност, он заправо промовише концепт „Румунија на првом месту“ и залаже се за геополитичку неутралност и несврстаност Румуније. Ово је изузетно важно за будућност румунске спољне политике, јер као чланица Европске уније и НАТО-а – организација којима је Георгеску наклоњен – уколико би постао следећи председник Румуније, могао би настојати да Румунија напусти и ЕУ и НАТО, што би могло укључивати и протеривање свих страних војних снага са румунске територије и демонтажу њихових војних база. Георгеску је такође изјавио да је НАТО-ов противракетни одбрамбени штит у војној бази Девеселу у округу Олт „срамота дипломатије“ и „брука“.
У контексту Руско-украјинског рата и новог и настајућег мултиполарног светског поретка, неутрална и несврстана Румунија би имала значајне последице како за Запад, тако и за Исток. С једне стране, неутрална Румунија под Георгескуовим руководством лишила би НАТО кључне геостратешке позиције на Црном мору, док би са друге стране Русија могла да спроводи своју војну кампању у Украјини без бриге о могућој румунској војној интервенцији преко украјинске Одеске области у случају даљег заоштравања односа са НАТО-ом, што би потенцијално могло довести до интервенције НАТО снага у Украјини против Русије. Међутим, мора се имати на уму да су Бугарска и Турска такође чланице НАТО-а на Црном мору, па чак и ако би Румунија напустила овај савез, могућност Русије да маневрише својом флотом у Црном мору и даље би била ограничена. Иако Румунија више не би била чланица НАТО-а, њен статус као неутралне државе значио би и да Русија не би могла легално маневрисати својом флотом у румунским водама без значајних геополитичких последица, осим ако Румунија не да експлицитну дозволу за то. Такав потез, међутим, веома вероватно не би био популаран међу румунским становништвом, с обзиром на то да је антируско расположење у Румунији историјски било доследно високо.
Иако је Георгеску за неутралност, то га није спречило да даје изјаве које су многи оптужили да су проруске природе. На пример, Георгеску је раније похвалио руског председника Владимира Путина као „човека који воли своју земљу“ и изјавио је да је за ангажовање са Русијом у геополитичком дијалогу, а не за изазивање и конфронтацију. Његовим речима: „Безбедност долази из дијалога, а не из конфронтације.“ Што се тиче Руско-украјинског рата уопште, Георгеску је контроверзно изјавио да је „ситуација у Украјини очигледно манипулисана, са циљем да се изазове сукоб који је намењен финансијској помоћи војно-индустријском комплексу САД-а.“
Такође је занимљиво напоменути да је Георгеску током једног интервјуа у новембру 2020. године отворено похвалио двојицу контроверзних румунских историјских личности – Корнелија Зелеа Кодреануа, оснивача милитантног ултранационалистичког покрета Гвоздена гарда, и Јона Антонескуа, који је био фашистички диктатор Румуније током Другог светског рата и који је Румунију сврстао уз Силе осовине. Према Георгескуу, због инспирације коју је осећао од ових личности, он је „живео националну историју, [и] кроз њих говори и говорила је национална историја, а не кроз лакеје глобалистичких сила које данас привремено воде Румунију…“ Георгеску је такође раније изјавио да је Румунска револуција 1989. године била искоришћена од стране Запада како би „украли ресурсе Румуније“.
Чак и поред Георгескуових отворено про-легионарских ставова, чињеница да он и даље може добити толико подршке од румунског бирачког тела у земљи где су про-легионарска осећања и симболика практично илегални, само показује колико је румунски национализам и даље популаран. Ово је упркос релативно либералној и такозваној „прогресивној“ природи про-западних румунских медија и тренутне владе.
Према подацима у време писања овог чланка, Георгеску је испред Елене Ласкони у румунским анкетама за други круг са прилично великом разликом – 60% за Георгеску, 40% за Ласкони. Таква значајна предност за снажно националистичког политичара у земљи чланици ЕУ и НАТО-а показује да су за већину румунских бирача традиционалне вредности и снажан осећај патриотског жара далеко важнији циљеви од тежње ка такозваном „модернизму“ и „прогресивизму“ као делу глобалистичког Запада и подједнако глобалистичких блокова какав су ЕУ и НАТО. Уместо Румуније под утицајем Запада или Истока, према речима Калина Георгескуа, једини утицај који би требало да добије ослонац у Румунији јесте домаћи румунски утицај.
ЕЛЕНА ЛАСКОНИ: ЛИБЕРАЛ
У оштром контрасту са снажно националистички и про-легионарски оријентисаним Калином Георгескуом, Елена Ласкони представља потпуну супротност у румунској политици – либерализам и про-западну оријентацију. Чини се да Ласконина идеологија највише одјекује међу младима у Румунији, који такође чине њену највећу бирачку базу. Ово није изненађујуће, с обзиром на то да млади у Европи генерално имају тенденцију да гласају за либералније и/или левичарске кандидате, уместо за традиционализам и национализам десничарских кандидата. Међутим, такав тренд је израженији у земљама Западне и Северне Европе – које Ласкони жели да Румунија социјално, културно и политички емилира – за разлику од земаља Источне Европе и Балкана, где чак и велики део младих остаје наклоњен и подржава традиционалистичке и националистичке вредности. Румунија, као балканска или источноевропска земља (у зависности од тога кога у земљи питате), изгледа да прати тренд ове друге групе, јер велики део младих подржава националистички оријентисаног Калина Георгескуа.
Како би ојачала своје шансе у председничкој трци против Георгескуа пре другог круга избора ове недеље, Ласкони се фокусирала на питања која су млађим гласачима вероватно ближа и која изазивају њихову страст. Једно од таквих питања, које је већ разматрано у овом чланку, јесу права ЛГБТ заједнице. Нарочито у већим градовима, који су обично либералнији од конзервативнијих мањих места и руралних подручја, про-ЛГБТ ставови међу младима и даље су релативно јаки, а многи старији гласачи у градовима такође показују одређену симпатију према ЛГБТ заједници, иако у мањој мери. Међутим, важно је напоменути да Ласкони и њена политичка странка, Савез за спас Румуније (USR), немају дефинитивну политику у погледу права ЛГБТ заједнице у Румунији. Иако су Ласкони и USR про-ЛГБТ, тренутно нема много назнака да ће предузети значајне кораке у промени или јачању права ЛГБТ заједнице у Румунији. Један од разлога за релативан недостатак праве пажње овом питању је то што је Ласкони свесна да, иако је про-ЛГБТ став међу румунском омладином релативно висок, укупна популација Румуније и даље има снажан осећај традиционализма и конзервативизма, што ће неизбежно представљати препреку у свим ситуацијама у којима би Ласкони и USR могли покушати да усвоје нове законе у корист ЛГБТ заједнице. Стога је про-ЛГБТ став Ласкони током њене председничке кампање вероватније само начин да придобије више гласова и подршке од либералнијих гласача у Румунији, него што је то нешто заиста значајно у смислу будућих политика које би могла спровести ако постане председница Румуније.
Ласкони такође подржава још дубљу интеграцију Румуније у оквиру чланства у Европској унији, залажући се за даљу политичку, економску, па чак и војну сарадњу унутар блока, као и за улазак Румуније у Шенгенску зону. Чак и међу релативно про-ЕУ оријентисаним становништвом Румуније, концепт још дубље интеграције у блок наишао је на одређени скептицизам, с обзиром на негативне импликације које произилазе из тога да земља интегрише још више свог друштва и инфраструктуре са ЕУ, до тачке где би потенцијално напуштање блока – уколико би то народ желео – постало све теже.
Ласконина про-ЕУ позиција уско је повезана са њеном жељом да Румунија постане још више усклађена са Западом уопште, укључујући наставак чланства Румуније у НАТО-у. Штавише, Ласкони је изразила жељу да Румунија буде геополитички ближа Сједињеним Америчким Државама, што је у Румунији генерално наишло на значајан скептицизам, с обзиром на то да велики део становништва не гледа на САД у позитивном светлу, без обзира на то да ли је председник САД демократа или републиканац. Иако многи Румуни заиста желе да виде своју земљу усклађену са ЕУ по одређеним питањима када је реч о сарадњи, Ласконинин снажно про-западни, про-атлантистички и глобалистички став могао би се показати као отуђујући за многе Румуне који желе да се страно мешање у њихове националне послове сведе на минимум.
Ласкони је била веома отворена у погледу своје жеље да Румунија постане још секуларнија држава, са улогом Румунске православне цркве сведене искључиво на духовна и верска питања, а не на друштвена, културна или политичка. Иако би ово могло бити једна од популарнијих политика међу либералнијом омладином у Румунији, са обзиром на то да огромна већина Румуна припада православној хришћанској вери, концепт секуларније Румуније могао би ослабити Ласконину позицију у председничкој трци. Покушај наметања секуларизма у иначе снажно религиозној нацији готово никада не иде у прилог такозваним прогресивним политичким кандидатима.
Враћајући се на сферу геополитике и спољних односа, Ласкони је отворено заговарала повећање подршке Румуније Украјини у текућем Руско-украјинском рату. Ово се показало као прилично контроверзно у Румунији. Генерално, јавно мњење у Румунији у вези са нивоом подршке Украјини постаје све више подељено. Иако Румуни углавном подржавају украјинске напоре у рату против Русије, многи – посебно старије генерације – нису заборавили чињеницу да се неке бивше румунске територије и даље налазе у Украјини и да их неки сматрају окупираним територијама још од времена Совјетског Савеза. Те територије укључују Северну Буковину, јужни део Одеске области и чак злогласно Змијско острво. Културно, многи Румуни генерално гледају на Украјинце као на сличне Русима, јер обе групе долазе из бивших совјетских земаља које су имале доста негативне историје са Румунима, како у миру, тако и у рату. Став према украјинским избеглицама такође постаје све скептичнији, јер неки Румуни сматрају да украјинске избеглице уживају чак већа социјална права него многи румунски грађани. Овај осећај се огледа и у релативном недостатку про-украјинских симбола широм Румуније, где су украјинске заставе и слогани у прилог Украјини углавном одсутни из румунског јавног живота, за разлику од ситуације одмах након почетне руске инвазије у фебруару 2022. године. Ту је и питање колико помоћи Румунија треба да шаље Украјини. У време када Румунија још увек настоји да побољша своје економске потешкоће и одбрамбене способности, у случају да дође до отвореног рата између НАТО-а и Русије, многи у Румунији сматрају да њихови хитнији проблеми треба да буду домаће питање, а не приоритет Украјине. Нарочито ако тренутна ситуација у Украјини све више изгледа као да иде у корист Русије, а не Украјине. Ако је Украјина заиста на путу да изгуби рат против Русије, можда за Румунију не би било у дугорочном интересу да настави са пружањем помоћи Украјини коју Румунија сама може да затреба у будућности. За Елену Ласкони, питање Украјине могло би се показати као једно од њених најнеповољнијих у председничкој трци.
Говорећи о ставу Калина Георгескуа за неутралност, Ласкони је изјавила да се Румунија тренутно суочава са „историјском конфронтацијом између очувања младе демократије Румуније… и оних који желе да врате Румунију у руску сферу утицаја.“ Ова изјава делује збуњујуће и донекле иронично, узимајући у обзир чињеницу да Георгеску отворено подржава раније поменуте румунске историјске личности, Корнелија Зелеа Кодреануа и Јона Антонескуа, који су обојица били милитантно националистички оријентисани и изразито против комунизма, као и против било каквог пада Румуније под руску сферу утицаја. Штавише, Легионарски покрет, који је основао Кодреану, водио је продужену оружану борбу против румунског комунистичког режима све до 1950-их година. Узимајући у обзир одговарајући историјски контекст, Ласконине тврдње да је Георгеску на неки начин про-руски, док је он заправо за неутралност – односно, за Румунију – могле би врло лако бити одбачене. Ово би, заузврат, могло негативно утицати на њену председничку кампању у целини.
Што се тиче председничке трке у целини, у време писања овог чланка, Георгеску је знатно испред Ласкони у анкетама. Међутим, без обзира на то ко победи у другом кругу избора ове недеље, веома је вероватно да Румунија више неће бити политички заборављени део Европе, већ ће настојати да се поново позиционира на мапи Европе као нација од снажног значаја, како за Запад, тако и за Исток – а пре свега за саму Румунију и њен народ.
资料来源： The 2024 Romanian Presidential Elections: The Nationalist VS The Liberal – Eagle Eye Explore
6. децембар 2024.
