У подмосковском месту Истра, на територији музеја „Нови Јерусалим“ крајем јула је организован први литерарно-музички Фестивал „Традиција“. Организатор фестивала је један од најчитанијих савремених писаца Русије Захар Прилепин, чија склоност ка руској традицији инспирише. Овај догађај је окупио руску интелектуалну елиту, односно научнике, писце, филозофе, новинаре и музичаре да се кроз дружење и разговор посвете правим вредностима Русије.
Не постоји природни ресурс на Земљи као што је вода. Основна компонента сваког живог бића – вода је нешто без чега нема живота на нашој планети. Ако људски организам не може без ваздуха, на исти начин људи не могу да одрже живот без воде више од неколико дана. Због тога је потребно и на локалном и на глобалном нивоу имати стратегију како сачувати овај ограничени, дефицитарни ресурс.
Као последица глобалног загревања, опште суше и све загађенијих водених система, насупрот растућој глобалној популацији, доступност чисте пијаће воде представљаће прворазредни изазов у годинама које долазе. По америчком „Стратфору“, до 2015. предвиђен је пораст од 17% у глобалној тражњи воде само за повећање пољопривредне производње. Према истом извору, до 2025. године растућа глобална популација ће повећати потребе потрошње пијаће воде за невероватних 40%. Као што је нафта играла најважнију улогу током XX века, предвиђа се да ће вода представљати природни ресурс број један у XXИ веку.
„Тиранија је навика која прелази у потребу“ Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за “демократију, људска права и слободу”. Агресија на друге суверене државе, назива се “хуманитарном интервенцијом” и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за “демократијом”, која сеже још из доба колонијализма.
Изгледа да је у неким случајевима пораз далеко бољи од победе. Одговор на многа контрадикторна тумачења, заправо је јако једноставно пронаћи. Истина је увек једноставна ствар. Представљање неистине као тачне, обавља се уз низ компликованих полуистина. Тактика је да се из контекста извуку само делови који могу бити представљени на позитиван начин, а да се остале важне информације прикрију. Тим путем, уз потпуну контролу протока информација у медијима, порази се претварају у победе.
Трагична бриселска победа, прослављена је пре пар дана, на свим медијима. После “тешких“ преговора, који резултују одавно обелодањеним, унапред утврђеним договорима, објављено је да имамо разлога да будемо задовољни. Исход “борбе“ садашње власти познат је свима који су прoучавали Викиликсове депеше из Београда. Та “победа“ је унапред одређена стратегијом К1 западних сила, која за циљ има отимање дела Србије (1).
Шеф београдског преговарачког тима Борислав Стефановић, обратио се после састанка, директно из Брисела речима: „Постигнут је договор који се у потпуности поклапа са нашим интересима“. Председник Србије Борис Тадић ликовао је због “победе“ своје политике „И Косово и Европа“. Од Србије, ни трага ни гласа.
„Почни са оним што је истинито, а не што је прихватљиво.“ Франц Кафка
У Србији су обезвређене и потрошене многе вредности, као и многе речи, међу којима је реч патриота. Да не идемо далеко у историју, за негативну конотацију те речи су у великој мери одговорне лажне патриоте које садашње генерације памте из деведесетих година Милошевићеве владавине, али и представници „Друге Србије“ који су злоупотребили тај термин. Лажне патриоте су појединци који су под окриљем оданости према Србији, искористиле своје политичко, војно или пословно деловање за остваривање личних интереса у периоду распада Југославије и/или у периоду транзиције. За такве личности постоје погодније речи (једна од њих је и ратни профитер), које јасно говоре о особености по којој су препознатљиве. Проблем са искривљеном перцепцијом патриотизма, базиран је на злонамерној пројекцији коју су представници „Друге Србије“ извели сврставајући све патриотски настројене Србе у исту категорију са лажним патриотама. Замена теза је одлично средство манипулације, које има за циљ да поништи и обезвреди сваку борбу за Србију.
Земља која уништава своје школство, не чини то никад само због пара, због тога што фале средства, или зато што бесплатно школовање оптерећује њен буџет… Не!… Једна земља која уништава своје образовање је одвећ под владавином оних, који од ширења образовања страхују јер необразованим народом лакше манипулише!
Итало Цалвино
То је питање које све нас у Србији, који чинимо само статистичку милионску масу (глупу), погодну за повремено извођење на изборе (претходно ухваћену носном лулом за нос, као што се једино безбедно и изводи рогата стока на сајам и изложбе, па на крају крајева и на изборе), поготову када нам свака власт у последњих неколико деценија, па и ова актуелна, непрекидно објашњавају једно те исто, а то је: „Како ће нам бити боље, тек када нам прво буде још много горе“!
Наравно, свака власт у вишедеценијском низу стигла је да испуни само онај део обећања, који се тиче „да нам буде још горе“! И свака је након одласка у опозицију тврдила да је била на добром путу да нас све усрећи, али, ето, не стигоше, јер је „наивни народ“ био заведен демагошким и немогућим обећањима некадашње опозиције, а будуће власти, „која ће сигурно бити много гора и некомпетентна“ него што су били они. И тако, ми већ деценијама имамо исту памет на власти и исту памет у опозицији! И отуда је и нама све време исто.
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и о с л а б е , д а с е п о т п у н о извитопере. Такав поремећен н а р о д н е м о ж е в и ш е д а разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.”
Иво Андрић
Наш пораз је толико свеприсутан и широко прихваћен, да је постало недопустиво мислити другачије. Он не сме ни да се помене као такав, јер по многима представља победу коју треба да прославимо уз прихватање реалности.
Невоља је једино у томе што не можемо да узмемо одређени датум за прославу, с обзиром на то да реалност прихватамо постепено у дужем временском периоду (према утврђеној америчкој стратегији), па смо због тога остали ускраћени за спонтану прославу на улицама Београда. Постоје шансе да сами произвољно одредимо неки датум, и да као одговорна држава уприличимо општенародно весеље због предаје Косова и Метохије. То је реалност. Повод за овакав наслов, надовезао се на разговор о КиМ који сам пре пар дана имала са познаником, а који је он започео. Наиме, од раније ми је познато да многи људи које срећем избегавају разговор на ту тему, а неки од њих су ми и отворено замерили да сам напорна. На обострано задовољство разговоре смо свели на: добар дан – добар дан. Међутим, на моје изненађење приликом последњег сусрета уз поздрав ми је упућено и следеће: “Шта хоће више ти Срби са Косова?” Одговорила сам: “Хоће право на живот, и све оно што им је по Уставу Србије загарантовано.” Ту се разговор завршио, али сам данима након тога размишљала о презиру са којим је то питање било постављено и о односу појединаца и народа у целини према сународницима. Постоје различити мотиви за толико непријатељство према Србима са Косова и Метохије (мислим на Србе са КиМ који су остали привржени Србији, а не партијама на власти или пак косовској “власти”).
Нису они издајници, они су несрећници, каже сељак из околине Рашке.
Нису они издали нас, они су издали себе, каже други сељак из Ужица.
Хоће ови нови на власти да управљају државом Србијом, и то сами,
а јавно нам признају да немају квалитетне, стручне и поштене људе и кадрове,
да управљају макар Епсом, Телекомом и Дунавом, каже трећи сељак из околине Пожеге.
Ја имам само толико да кажем о срспком сељаку. И то је много.
Издали би они Косово и Метохију, али неће КиМ, да изда њих! Издали би они Србију, ако већ нису, али неће Србија да изда њих! Издали би они све нас, нас раднике јавних предузећа, раднике приватних домаћих и страних компанија, пензионере, нас Србе, и све националне мањине, грађане, малограђане и сељаке. Издали би они нас, али нећемо ми њих. Напустили би они и Србију и Косово, и оставили нас кад нам је најгоре, али нећемо ми њих! Оставили би они и Србију, и Косово, и све нас, али неће Србија, неће Косово, и нећемо ми њих да оставимо! Никада! И зато им глас дрхти, и очи сузе и руке се тресу. То кажем ја.
Српски народ је најснажнији онда када га отпишу, када мисле да је уништен, потпуно дотучен, када су сигурни да не постоји икаква шанса за његову будућност. Толико пута се кроз историју дешавало, да нас ти „цивилизовани“ европски народи нападну као какве звери на самој самрти, када смо толико измучени дугогодишњим мукама и када су нам толико тога натоварили на леђа, да немамо снаге да се усправимо. Међутим, крајња граница издржљивости никада није утврђена. Србија има ту моћ да се из праха уздиже. Сва снага њена, крије се у најдубљој јами. Због тога је презиру, али са страхом.
Да ли смо данас поново у фази, када се српском народу задају завшни ударци. После дугогодишњих сукоба, ратова, бомбардовања, санкција, распарчавања, убиствене транзиције, пљачке и отимања, дошли смо до концентрационих логора. Север Косова и Метохије, опасан је дебелом жицом. Власт из Београда не бира методе, јер непослушни Срби морају по сваку цену да се интегришу у „институције“ којима управљају терористи, на отетој српској територији. Држава је решила да се обрачуна са својим народом, зато што народ поштује Устав. Властодавци из Вашингтона и Брисела, положили су све наде у њих. Они који знају шта се ту дешава, немају недоумица у вези тога шта нас даље чека.
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Медији последњих дана, информишу јавност о многобројним хапшењима извршеним од стране полицијских органа. На сцени је озбиљан обрачун са криминалом, корупцијом и насиљем уз пуну сагласност и подршку свих владајућих структура.
И у новинама и на телевизији објављени су исти наслови: Ухапшена бивша директорка РЗЗО, Ухапшен директор Југохемија фармације, Ухапшена краљица сплавова, Ухапшен потпредседник ФСС-а, Ухапшено пет официра ЈСО-а.
CIRCENSES (NONPANEM)*: Неупућени у компликоване прилике у Србији, схватили би озбиљно претходне наводе. Међутим, већем делу јавности јасно је о чему је реч: Представа је почела. Ова представа игра се у оквиру традиционалног фестивала: Избори. Датум избора још увек није објављен, али су сви показатељи почетка, рекло би се прљаве кампање, ту. С обзиром да главни глумци ове представе нису успели да остваре значајне резултате рада у претходном периоду текућег мандата, принуђени су да до завршетка рока надокнаде изгубљено време. То је суштински разлог почетка ове политичко-позоришне представе која се финансира из државног буџета уз одређене донације из иностранства. Она има за циљ да прикаже успехе рада ове Владе, супротно реалности, па је самим тим илузионистичког карактера. Како се продуцент, а и главни глумци воде макијавелистичким принципом „циљ оправдава средство“ у овој игри је све дозвољено. У том смислу су одабрани глумци за споредне негативне улоге, пошто сви главни глумци глуме позитивне ликове. Тактика је мање више позната из ранијих представа. Једна од водећих улога од самог почетка, додељена је полицији. У овој улози се преплићу позитивне и негативне одлике исте, али је она осмишљена тако да у завршном чину, остави позитиван утисак. Негативне карактеристике односе се на део улоге који се тиче ограничавања слободе кретања грађана (супротно Уставу РС, члан 39. слобода кретања) и део улоге везан за забрану протестовања грађана (такође супротно Уставу РС, члан 54. слобода окупљања).
