Geopolítica e política

Мило Ломпар: Када су Руси са нама?

Пише: професор Мило Ломпар

У непрестаним телефонским разговорима, јунак романа Код Хиперборејаца Милоша Црњанског, као биће културе, оцртава путању европског идентитета: „Тачно је да се Европа родила на Егејском мору, па је дошла у Италију, а прешла одатле и у Француску и Фламанску и Немачку, и на Атлантик. Ко зна куда ће, у идућем столећу?” Осмишљен као полицентрично понављање разлика у култури, европски идентитет – као нешто што се помера – није судбински. Јер, ако би јунак негде застао, да му се дах примири, могло би се догодити да га европски идентитет и напусти, да негде одлута: куда? Ако се ослонимо на време телефонских разговора, 1940. годину, одговор који јунак чује није само недвосмислен него и пророчки: „У Америку. У Америку – чујем како виче у телефон. Треба Италију пренети у Америку! Папе су наследили римске императоре. Центар ће увек бити у Риму!” (Х, 286) Речи америчког новинара и папског апологете доносе прецизну политичку алузију. Јер, у њима је наговештено оно што се у приповедачевом времену – које се разлистава после Другог светског рата – одиграло: премештање моћи на америчко тле, са папским Римом као парадоксалним центром – како је показао Милорад Екмечић – у потпуном је складу са усмерењем папске моћи ка Америци, у коју се уписују значења „апостолске државе”. У алузији Црњанског, као да је путањама културе оцртана настајућа прерасподела светске моћи.

Тако је настала приповедна сугестија о политичкој премрежености културног идентитета. Она се појављује у више наврата: „Нема, кажем, у наше доба, чисте науке, као ни чистог ваздуха у градовима – Црква, и међународни интереси, обично су узрок прећуткивања.” Ако нема чистог научног идентитета, онда нема ни чистог културног идентитета, јер плес интереса открива динамичну игру сила унутар њих. Биће културе није, дакле, безинтересна него интересна форма, оно је испуњено разнородним учинцима, па није – иако се у Хиперборејцима често чини да јесте – тек плод уметности, лепоте и светлости, већ и историје, смрти и похлепе. Отуд културни идентитет појава може очитовати политички смисао света.

Управо нам, међутим, политичка димензија ствари указује на јунаков културни идентитет. У часу када треба да падне одлука о приступању његове земље Тројном пакту, појављује се питање: „Куда ћемо? На коју страну? Ка Западу, или Истоку?” (Х, 348) Сáмо питање подразумева заинтересованост за политичку страну света коју треба да – у надолазећем ратном сукобу – одабере јунакова земља. У овако постављеном питању, нестало је било какве јунакове индивидуалности, његових разнородних знања и особина, па је он подведен у оквире једног ми, као обележеног подручја колективног идентитета: он је циљано поопштен у свом политичком постојању.

У Хиперборејцима постоје две смисаоно различите географске путање. Јер, оне нису само супротног правца него и различитог културног смисла. Опозиција између Севера и Југа је опозиција између пространстава у којима се на различите начине привиђају Хиперборејци: скандинавских и римских простора. Њен симболични смисао приповедно обезбеђује двозначни положај светлости: оне која се види – чулне, и оне која се наговештава – натчулне. Но, Хиперборејци се не привиђају на западним и источним просторима. Јер, опозиција између Истока и Запада припада – у роману Црњанског – политичкој димензији живота. Културни идентитет јунака Хиперборејаца се, дакле, раствара на своју метафизичку и политичку димензију. Јер, географски репрезентанти  културног идентитета везани су за различита схватања живота: њихов културни значај битно је преиначен у приповедном дотицају са друкчије обликованим чиниоцима. Црњански се налази у сецишту вертикалних и хоризонталних путања, па их пропушта кроз призмично приповедно осветљење.

Отуд интензитет јунаковог идентитета на културним раскрсницама Хиперборејаца открива политички мотивисана сумња у самог јунака: „Уосталом, он је, каже, уверен, да ја Штокхолм, нити волим, нити сам га запамтио. Свакако волим Москву.” У телефонским пребацивањима Торстена Рослина, симпатизера фашистичких идеологија, очитује се како политички идентитет подвлашћује културни: зато што подозрева да у јунаку Хиперборејаца нема фашистичких симпатија, Рослин обезвређује сазнање о јунаковим одушевљеним описима путовања по скандинавским земљама. А зашто? Због слутње да јунак воли Москву. Зашто није могуће волети Стокхолм, чак и кад човек воли Москву?

Када настоји да обеснажи подозрење према својој љубави за скандинавски свет, јунак Хиперборејаца као да сигнализира како његова љубав за Стокхолм нема искључујући карактер. Јер, његова тврдња има укључујући карактер: „Није сасвим тачно, кажем.” Одлучујућа реч је сасвим: да је казао како све што је млади Швеђанин казао није тачно, онда би то значило да јунак не воли Москву. Употребивши реч сасвим, он је омогућио себи да оповргне сумњу да не воли Стокхолм, али и да потврди како воли Москву. Он је, дакле, покушао да заснује индивидуалну културну позицију. Она као да је немогућа у Хиперборејцима.

Ког је порекла непрелазна опозиција између љубави за Стокхолм и љубави за Москву? Она је свакако културна, али њен садржај поприма преовлађујуће политички карактер. Јер, јунакова културна фасцинација скандинавским светом, усамљена и неупоредива у римском окружењу, није довољан чинилац у приповедним трансформацијама које захватају културни идентитет. Оптужба занемарује чињеницу да јунак никад није био у Москви, јер у њему не сагледава појединца. Оптужба је проистекла из однекуд образованих схватања о његовом пореклу, култури и традицији, пошто ове колективне представе могу створити љубав према Москви. У подтексту оптужбе, оне се појављују као значајније од јунакових чинова и речи. Предразумевање о његовој културној наклоности приповедно је појачало свест о дубљем засаду у јунаковом идентитету.

У часу када стиже вест да – под налетима немачких бомбардера ‒ „Београд гори”, јунакова жена реагује као неко ко је погођен у сам основ личног света. Јер, „она има у вароши две сестре и два брата”. У њеној реакцији одјекује и тегобно искуство прошлости, јер у свету Хиперборејаца, и у доживљајима јунака, танка је, пропусна и прозирна, линија која одваја садашњост од прошлости. У часу када јунакиња чује да „Београд гори”, бивају стављене у дејство трауматске слике из прошлог рата: ухапшени отац, „матер, на поду окупаторове полиције”, брат који као официр гине „у првој битки”. То је злогласни ехо рата од кога се јунак Хиперборејаца уклањао на различите начине у Риму.

Ова стрепња од рата, подстицана учесталим наговештајима да рат неумитно долази, условила је дубински потрес јунакињине душе: „Није плакала, није викала, затворила је очи. Чуо сам само како, некако језиво, цвили. Никад је дотле нисам био чуо да цвили. А тај тихи плач био је гори, него што су нарицања. И те сузе, залепљене за трепавице, ужасније, него оне које се лију.” Човеково повлачење у себе, као покрет самоодређења у болу и патњи, условљава регресију на несаопштивост анималне врсте: топла и осећајна особа, саосећајна и сажаљива жена, неприкосновена и неупоредива појава у свету Хиперборејаца, постаје рањено и болно људско псето које „цвили”.

Као спуштање у душевно подручје лишено речи, у којем нема ни гласова, ни оделитих но препознатљивих група слогова, попут оних у отегнутим деловима нарицања, јунакињина осећајна регресија обележава свесно ступање у изабрано подручје животињства као праосновне осећајности. Она пати на начин застрашујуће интензиван и потпуно несаопштив: тело које пати, његово цвиљење, јесте болом пребијено тело живота, захваћено ударом који се не може довести ни у какав однос кривице, било личне, било колективне, нити казне. То је бекство у животињство као последњи егзистенцијални и хумани одговор пред безличношћу и безузрочношћу удара који се трпи. Јунакова жена ‒ за разлику од њега – не говори толико речима колико начином живота и поступцима. Тај изабрани час животињства које цвили јесте осећајни и животом исказани час одмицања од човека: човек је узрок овог рата, човек је бол овог тела, и оно – у свом цвиљењу – измиче од човека, жели да се разликује од њега, свесно и изабрано се дехуманизује.

То је у савршеном складу са непрестаним јунаковим – интелектуалним, разговорним – измицањем од човека. Најљудскији од свих корака који се у часу овако интензивног бола могу предузети, овај корак – као свесно напуштање људског, као људско ступање у животињство – очитује ужас: као метафизички понор човековог доживљаја, и као садржински испуњени човеков свет. Овај ужас проистиче из човекове страховите близине самом себи, из додиривања најдубље личне патње: као јемца саме личности. Но, у том ужасу се не може остати: његов интензитет је неподношљив. Шта се пред тим ужасом може учинити? Како га уклонити са видика, како обновити саобраћање у свету, кад је сам ужас неуклоњив из људског доживљаја?

Да би објаснио оно што је јунак предузео, да би означио његов поступак, приповедач Хиперборејаца мора да га унапред одреди, да му унапред утисне значење, па наглашава како су јунакове речи биле глупе: „Као сви мужеви у таквој прилици, кажем својој жени оно, што је најглупље, у таквом тренутку, рећи.” Обезвређивање сопствених речи указује да су биле неприкладне у односу на бол који их је изазвао: као метафизички бол од постојања. Но, сáмо обезвређивање обележава промену самопосматрања. У граничној ситуацији личног и колективног искуства, наиме, као да са човека спадају сви слојеви идентитета. Као да се остављају све научене ствари и навике. Уклањају се непосредни историјски контексти и присутни космополитски избори и садржаји. Јер, ствари у човеку можда неотклоњиво и можда спасоносно регресирају на дубоко запретане и готово митске представе. То су превасходно словенски осећаји и памћења. Испод њих, одједном, неочекивано и неприпремљено, почиње да одјекује руски тон искуства: „Треба стегнути срце. Има их сад безбројних у нашој земљи, који су несретни. А као да је баш ТО што ће је утешити, кажем: нисмо сами. Ни 1908, 1912, 1913, 1914, 1915, 1916, 1917, 1918. нисмо били сами. Са нама су били Руси.”

У овој реченици, која долази на врхунцу приповедног ишчекивања да отпочне рат, појављују се далекосежна раслојавања. Оно ми, на које јунак апелује када помиње време од 1908. до 1918. године, не укључује његов државни (југословенски), већ открива – као најунутрашњије језгро – његов национални (српски) идентитет. Као што у сећању његове жене искрсавају призори личних страдања (отац, мајка, брат), спојени са српским националним страдањем, тако се у његовом утешитељском науму појављују године националног (српског) страдања као кључне одреднице личног идентитета. У граничној ситуацији је, дакле, дошло до спајања личног и националног идентитета у недиференцираном ми.

Зашто је јунак помислио да ће мисао о томе како ми „нисмо сами” бити оно што ће уклонити ужас и донети утеху? Одакле приповедач зна да је та помисао била глупа? Сама помисао открива  колико је ужаса ситуирано у осећању самоће. У рату као граничној ситуацији, страшан је доживљај самоће која је двострука: лична и национална. У бекству од човека, његова жена је измерила ужас самоће у идентитету који је открила: сама и нико више; сами и нико више. То је оно што се не може издржати. Отуд потреба за маском, за скривањем, за бекством од себе: оно мора бити бекство у нешто друго од себе, као друго које је блиско. Где је то? На међи јунаковог националног и културног идентитета образује се приповедна свест о словенском идентитету. Он је довољно вишезначан да може бити алузивна спона између једнозначности и мноштвености: као носилац националног идентитета, јунак поседује свест о аутентичном словенском самоосећању, па га истовремено показује и унутар калеидоскопа значења која стварају његов културни идентитет.

Као намера, као утеха, као дубоко историјско памћење, сан и фантазам, одједном искрсава руски моменат словенске судбине. Јер, Црњански не помиње како су тада „са нама” били савезници Французи и Енглези, па и Италијани, а на крају и Американци. Управо је свест о тој истини била окосница државне (југословенске) идеологије, коју је наш дипломата заступао у римским шетњама. Он одступа од државне идеологије у корист дубокосежне историјске представе, јер наглашава да су „са нама” тада били Руси. То није сасвим усклађено са чињеницама, али је историјски осведочено сазнање у дугом трајању. Овај јунаков поступак враћа идентитет његовом темељу и, истовремено, обележава одмицање од тог темеља. Јер, неопходан је странац као заклон од ужаса који пребива у самоћи идентитета: неопходан је идентитет као странац, да би се постигла утеха.

Јунак Хиперборејаца зна да у годинама које набраја нису увек „са нама” били ни Руси: ни 1908. ни 1918. Поносан на своја историјска знања, која непрестано показује и наглашава, он то мора знати: као што зна да Совјетски Савез није исто што и царска Русија, јер се налази у споразуму са Немачком, чији авиони бомбардују Београд. Отуд он зна – јер мора знати – колико су њих двоје, као и њихов (српски) народ, егзистенцијално и историјски сами: поготово то мора знати приповедач, који не наговештава никакву свест о потоњим савезничким коалицијама. Отуд тврђење да тада нисмо били сами – суочено са својим приповедним и алузивним подтекстом – има истовремено и супротно значење: били смо сами.

То је формула идентитета: јесмо, али сами. Ту је порекло цвиљења у језгру идентитета: у осећању да смо сами. Али, постоји и противпокрет: бојимо се да смо сами, па странац – словенски слој идентитета који је јунак непрестано призивао – није  само нужна могућност, јер су у туђем свету, јер су будући емигранти, већ је и изабрана могућност јунаковог идентитета. Унутар словенског идентитета одједном се објављује његов руски моменат: као спас, као рефлекс страха од самоће, као потреба за странцем у себи. Посезање за словенским идентитетом је посезање за странцем у идентитету: као заклоном у свету, као саображавањем са светом.

До тог сазнања је довела политичка алузија у Швеђаниновој оптужби. Јер, ако пратимо јунакове намере, сам културни слој појавио се као нешто наизглед нехотично: услед неоправданости оптужбе како је јунак политички окренут Москви. Како он нигде не показује наклоност ка совјетизму (комунизму), што је и природно за краљевског дипломату, онда се приповедно раскрива да је на делу карактеристично културно сумњичење: он је под сумњом због словенског и, нарочито, руског слоја свог културног идентитета. Отуд он – по оптужујућој предрасуди – не може волети град скандинавске и северне светлости. Политичка компонента омогућила је, дакле, приповедну представу о неједнородности јунаковог културног идентитета, јер он – премда не би требало – воли скандинавске крајеве.

Јунак Хиперборејаца није истоветан са сопственим културним идентитетом, јер у њему пребива нешто што иде поврх тог идентитета. Обликован као разнородан, овај културни идентитет омогућава јунаку да осенчи енглеско лицемерје. Али, он омогућава да јунак – после развргнутих преговора о приступању Тројном пакту – и сам буде подведен под запретани слој сопствене културе: „Таквих, византијских, превртљиваца, као што смо ми, свет још није видео, до данашњег дана.” Одакле – у овој оптужби коју износи италијански новинар – Византија? У њој, јунак није поистовећен са својом влашћу, ни са својом државом, ни са својом нацијом, нити са било којом од култура које се могу реконструисати из неке од нација које чине његову државу. Он чак није поистовећен ни са словенским слојем свог културног идентитета. Ниједан од ових чинилаца није приповедно активиран него је само подразумеван у оптужби због о превртљивости: која је одлучујуће везана за византијску димензију јунакове културе.

У структуру јунаковог културног идентитета приповедно је уведена далекосежна опозиција између Рима и Византије. Црњански ју је непогрешиво увео преко руских мотива, јер је тако осенчио путању по којој ‒ како показује Ги Метан ‒ русофобија увек представља одјек западне византинофобије. Јунак је одсудно означен као Византинац. Управо византијска компонента његовог културног идентитета има свој корелат у тројанској компоненти његовог националног идентитета. Јер, ни Византије, ни Троје, у значењу физичких и просторних конкретизација, више нема: обе су разорене. Отуд је византијско и тројанско обележје његовог идентитета – стање духа.

То је стање егзистенцијалне обескорењености. Ко је обескорењени јунак (приповедач) Хиперборејаца? Човек југа, а не севера. Али, истовремено, човек севера, а не југа. Он је словенски, а не латински човек, премда је римски, а не скандинавски човек: као приврженик северне светлости која је скандинавска, иако је и руска. У његовом културном идентитету појављују се разнородни наноси, који доносе разлике култура, приповедних и симболичких садржаја.

Постоји ли жижа њихових дотицаја у Хиперборејцима, као одзив једног тона на удар њему непознатог покрета? „Професор ме, од почетка, иронично, посматра, погледом, којим Талијани, и дан-данас, посматрају, странца. Као што су Римљани, ваљда, посматрали, варварина.” Како је Дела Клоетин поглед припао античком Римљанину и Италијану, како је тај поглед ироничан и актуелан, онда скандинавски путник, и као римски дипломата, и као сумњивац који воли Москву, остаје – у свим ситуацијама, чак и у пријатељском разговору – варварин. Али, управо словенска изузетност супротставља јунака амбијенту, јер га претвара у разлику. Она му дарује егзистенцијалну и историјску ненормалност, пошто потхрањује културолошку (западну) предрасуду: „Посматра ме својим очима, које су уморне, иза својих златних наочара, пријатељски. Као што ме је Унамуно посматрао у Саламанки. Словени су, у очима Латина, увек ћакнути.” Словенски слој идентитета обезбеђује печат ћакнутости и лудости на човеку. Ова културолошка предрасуда, као непрелазна граница светова, има и своје егзистенцијално својство: јунак је превасходно странац.

Као неко ко је – у сваком обличју, у сваком времену, у свакој култури – увек странац, јунак Хиперборејаца никада и нигде није код куће. У том својству странца додирују се сви тактови култура у његовом идентитету, као што се сустичу тројанска и византијска компонента идентитета. Јер, ти људи – као та својства у приповедању Хиперборејаца – свагда су странци на земљи, кад ни Троје ни Византије више нема. Они су негде ван земље: негде у духу, где постоје Троја и Византија. Ко су, онда, они који нису на земљи нити се до њих земљом допире? Они су Хиперборејци. Тројанска и византијска компонента културног идентитета, довевши до открића странца у спољашњим аспектима идентитета, назначиле су обрисе хиперборејског својства идентитета јунака романа Код Хиперборејаца.

Извор: ИСКРА

 

 

autor-avatar

Sobre Центар за геостратешке студије

Centro de geo-estratégica de estudos é uma organização não-governamental e uma associação sem fins lucrativos, fundada em Belgrado, na assembléia de fundação realizada no 28.02.2014. em conformidade com o disposto no art.11. e 12. Lei sobre associações ("Diário Oficial do Rs", não.51/09). por um período indefinido de tempo, a fim de atingir os objetivos no campo de investigação de geo-estratégica de relações e elaboração de documentos estratégicos, análise e pesquisa. A associação desenvolve e apoia projetos e atividades que visam o estado e os interesses nacionais da Sérvia, tem o status de uma entidade jurídica e é registado no registo, em conformidade com a lei. A missão do Centro de geo-estratégica de estudos é: "estamos construindo o futuro, porque a Sérvia merece-lo: os valores que representam são estabelecidas através de nossa história, cultura e tradição. Acreditamos que sem passado não há futuro. Por esta razão, a fim de construir o futuro, precisamos conhecer o nosso passado e valorizar nossas tradições. Os verdadeiros valores são sempre fundamentado e o futuro não pode ser construído em uma boa direção, sem que a fundação. Em um momento de disruptiva geopolítica mudança, é fundamental fazer escolhas inteligentes e tomar as decisões certas. Deixar de ir a todos imposta e idéias distorcidas e artificial insta. Acreditamos firmemente que a Sérvia tem bastante qualidade e potencial para determinar o seu próprio futuro, independentemente de ameaças e limitações. Estamos comprometidos com o sérvio posição e o direito de decidir o nosso próprio futuro, tendo em mente o fato de que, historicamente, tem havido muitos desafios, ameaças e perigos, que temos que superar. " Visão: o Centro de geo-estratégica de estudos aspira a tornar-se uma das principais empresas do mundo no campo da geopolítica. Ele também quer se tornar uma marca local. Vamos tentar interesse público, na Sérvia, em temas internacionais e reunir todos os interessados na proteção do estado e os interesses nacionais, fortalecendo a soberania, a preservação da integridade territorial, a preservação de valores tradicionais, fortalecimento das instituições e do estado de direito. Vamos agir no sentido de encontrar pessoas afins, tanto no mercado doméstico e no mundo público. Vamos concentrar-nos sobre a cooperação regional e a rede de Ongs relacionadas, tanto no nível regional e internacional. Vamos lançar projectos a nível internacional para apoiar o reposicionamento da Sérvia e a preservação da integridade territorial. Em cooperação com os órgãos de comunicação, vamos implementar projetos que estão focados sobre estes objetivos. Vamos organizar a educação do público interessado, através de conferências, mesas-redondas e seminários. Vamos tentar encontrar um modelo para o desenvolvimento da organização que permita o financiamento das atividades do Centro. Construir um futuro juntos: Se você está interessado em colaborar connosco, ou para ajudar o trabalho do Centro de geo-estratégica de estudos, por favor, contate-nos pelo e-mail: center@geostrategy.rs

Deixe um comentário

O seu endereço de email não será publicado. Campos obrigatórios marcados com *