Geopolítica e política

Предраг Аранђеловић: „Друг Марко” – Удба, наша судба

РТС се очигледно добро потрудио да врло амбициозно стане иза овог пројекта. Надајмо се да наш новац није узалуд бачен и да ће верно пресликати време Александра Ранковића, пре свега контекст

„Убили сте нам једног Слободана, другог вам не дамо!”, била је једна од парола из времена „догађања народа” и уздизања Слободана Милошевића до висина које су његова супруга и он сами видели кроз једини узор: „Сад се знаде ко је нови Тито, Слободане име поносито.” Да не будемо потпуно непоштени, то је било само једно крило којим се махало да би пожаревачки брачни пар испунио своје снове прожете дубоком патологијом. Друго су, очигледно, смислили људи блиски њима и добро награђени пропагандисти, задужени за рехабилитацију и разраду сломљеног националног крила и злоупотребу жеље Срба да после полувековне идентитетске пригушености продишу својим плућима. Брачни пар није имао капацитета за то, нити могао из себе, из свог искуства да црпи снагу за потиснута национална питања Срба заробљених у идеолошки и југословенски оквир. Са те стране се певало: „Ко то синоћ кроз Тополу прође, чини ми се да је Карађорђе. Није Ђорђе, не може да дође, он је Слобу послао народу.”

Слободан Пенезић Крцун је у народу перципиран као Србенда, наш Ужичанин који је Титу у брк скресао и који је био неумољиви борац за српску ствар у време кад, у најмању руку, није било популарно истицати се својим српством. Међутим, шеф српске ОЗНЕ је један од најзаслуженијих обезглављивача српског сељачко-грађанског слоја у централној Србији, од којих се никада не би могли направити добри, или бар послушни грађани државе коју је водила Комунистичка партија. Чак је, ако је веровати сведочењу Борислава Михајловића Михиза, Крцун сам говорио да су му руке крваве до рамена. Можда мали прст крвљу других јужнословенских народа, али са рамена се сливала углавном невина крв његових сународника.

Неговање корова

Још једна митска личност српске политичке бајке јесте Александар Ранковић – Лека, или по свом конспиративном имену познат као „Марко”. Већ данима уназад све нас прогања друг Марко. На билбордима, на интернету где више искачу рекламе за документарно-играни серијал посвећен Леки Ранковићу него за мобилне телефоне. На програмима РТС-а одбројавање изгледа као да почиње ријалити, а између емисија рекламе као за акције у маркетима, кладионице, пиво и кафу. Не улазећи у проблематику његовог српства, јер га као и у случају Крцуна нема, напротив, мора се скренути пажња на друштвене прилике које, преко 30 годинама од пада Берлинског зида, одржавају и продужавају комунистичке митологију у било ком облику.

РТС се очигледно добро потрудио да врло амбициозно стане иза овог пројекта. Шта он носи, видећемо. Али судећи по делу самог Ранковића, не много добро за ову државу и друштво, народ поготово. Није спорна улога Александра Ранковићу у послератној Југославији. Брионски пленум је свакако један од преломних момената социјалистичке Југославије, а Ранковићева сахрана феномен сам по себи. За историчаре то није спорно, међутим, за Србе остаје да се и даље питају: како је један абаџија дошао у позицију да одлучује о тако важним питањима? Па иако би се нашао одговор у смутним временима у којима су различити ветрови доносили семе које се на овој нашој земљи тако лако примило као коров, зашто се данас још увек тај коров не може ишчупати из српског бића, већ се упорно негује?

Тито и Ранковић у серији „Друг Марко” (Фото: РТС)

Зашто од краја 1980-их сваки пут када би Србија били пред потпуним освешћивањем и приликом да одбаци своје одрпано робијашко одело, на сцену ступа нека невидљива рука која би у мозак, срце и душу убризгавала нуспродукт комунистичке идеологије? Зашто тај наратив никако да престане да буде доминантан, иако је научно одавно оспорен?

Ми и данас имамо Србе који певају равногорске песме, гаје симпатије на тој историјско страни, а истовремено знају све реплике из бајковите серије о комунистичким илегалцима у Београду током II светског рата. Узгред, серија је одлична, али историјско-фактографски готово потпуно измишљена. Или поистовећивањима са ЈВуО из партизанских филмова. Оно што је не само било неспојиво, већ антипод, почетком 1990-их намерно постаје синкретизовано да би се везало за црвеног мртваца и тако заједно сахранило. Сећамо се и лажних војвода, сликања са шубарама и ножекањама у зубима. Најбољи опис стања у души просечног Србина врло брзо даје Слободан Селенић у Убиству са предумишљајем где се момак у најбољим годинама до крајње пожртвованости бори за српство а истовремено исказује велико дивљење мајору ОЗНЕ.

Кочина улога

Са друге стране они „модернији”, „либералнији”, „грађанскији” наследници исте тоталитарне идеологије, гнушају се Крцуна и Леке јер исувише заударају на село, зној и реке проливене невине крви, попут поменутог мајора из Селенићевог романа. Њима је потребан неко углађен, Београђанин, школован на Западу. Избор није био велики, Константин Коча Поповић је испуњавао услове и за њих он је лице комунистичке ратне епопеје и послератне државе. Покушава се наметнути као кул комуниста, а да су за скварење и дискредитовање прогресивне леве идеје одговорни комунисти са српског села, колевке национализма, примитивизма и патријархалног погледа на свет.

И либерализам и комунизам као уоквирене идеологије долазе са Запада, што само по себи није ништа лоше, али представа да комунизам долази са совјетског Истока, а либерализам са прогресивног Запада је упоришна тачка самозваних либерала. И још једно место српских подела. Све што долази са Запада је благословено, априори добро, па тако и две идеологије, с тим што ову поражену и деценијама уназад омражену – искварили су Срби и Руси. Зато и не чуди да се ове две идеологије у различитим видовима све више приближавају бежећи од почетних позиција, а нарочито проналазе у тоталитарним тенденцијама. Међутим, ако им је већ до либералних идеја, боље би било да Коча није ни дошао већ да се Слободан Јовановић вратио. Али овдашњи назови либерали о Слободану Јовановићу не мисле ништа боље него њихови идеолошки очеви и мајке.

Сећајући се неких ранијих подухвата РТС-а и овај мегаломански најављује откривање неких дубоко скриваних истина. Велике наде увек доносе још већа разочарења. Након петооктобарских промена, отворила су се једна врата кроз која више од пола века нико није улазио. Један симпатичан али скроман покушај да се успостави каква-таква равнотежа након деценијског испирања мозга био је серијал „Равногорска читанка”.

„Равногорска читанка”, издање „Дечје новине” (Фото: Kupindo)

Наравно, буџет за такав серијал у том моменту није био очекивано велики, па поред скромних приказа, серија се и данас може погледати као један ентузијастички покушај осветљавања тог замраченог дела наше историје. Интересантно да се никад не репризира – за разлику од серија, филмова и документараца везаних за Други светски рат. Чак и до данас непревазиђен документарни серијал „Југославија у рату 1941-1945.” се врло ретко може видети на јавном сервису, иако заслужује место у школско-образовном програму.

Играна серија Радоша Бајића „Равна Гора” која је била помпезно најављивана и од које се заиста много очекивало, завршила се катастрофално. Уместо драмског приказа који би у три серијала обухватио судбину равногорског покрета током читавог рата, стало се на првом.

Пре свега, она није приказала оно због чега је у суштини и прављена. Серија Радоша Бајића није имала смелости да пређе зацртану границу и негде је остала на нивоу Далибора из Партизанске ескадриле. Као да је нека комисија и даље стајала изнад главе, а заправо у глави режисера док је стварао серију. Није се смело отићи од већ познатог и добро зацртаног шаблона. Комунисти су племенити људи који не само да спашавају народ већ и птице за време нацистичког бомбардовања. Са друге стране, четници кољу несрбе и пре него је барјак слободе побијен на Равној гори. Првобитна намера прешла је у своју супротност.

Иако не обухвата епоху о којој смо до сада говорили, још један покушај драмског приказа наше прошлости – доба Немањића, уз невероватан буџет од неколико милиона евра претрпела је неупоредиво већи дебакл. Чак је и пилот епизода преправљана пре поновног емитовања. Најславнији део српске историје представљен је у стилу Црног Грује.

Однос према историји

У Ранковићево време национална идеја се провлачи међу ретке интелектуалце, монаштво или у туђини сања сан о слободи. Иако је цело друштво, са њим и СПЦ, премрежена доушницима службе, захваљујући искреним чуварима националне свести она је после 50 година изашла на видело. Наравно, у два облика. Онај аутентични – демократско-национални и уистину грађански и онај из епрувете – примитивни, који је настао у лабораторији СДБ, наследници ОЗНЕ и УДБЕ. Због специфичних околности, распада Југославије и грађанског рата, тешко је повући границу између њих. Али однос према властима, а не према држави, је и данас једина вододелница. У њему треба тражити још увек исти амбијент у коме се праве игране и документарне емисије из српске историје са не баш најбољим избором извођача радова, са зарадом као превасходним мотивом уместо оригиналности и сврсисходности дела које треба да остане на корист генерацијама.

Толико жртава УДБЕ чекају своју телевизијске рехабилитацију, а ми још увек причамо о њеним оснивачима. Још много истинских антикомунистичких дисидената и прогнаника смо дужни посветити достојну пажњу и пијетет, људима који су на најузвишенији начин задужили свој народ – од Слободана Јовановића, Николаја Велимировића, истинске удбашке жртве Аве Јустина Поповића, као и многих других познатих и непознатих.

Ако је рано да се овакви серијали праве о два најзначајнија јерарха СПЦ који својим животом и делом газе два миленијума и духовном обновом сведоче виталност и дуговечност српског народа, онда је свакако национални сервис дужан да прикаже како се један молитвеник и практично заточеник тајне службе у манастиру, духовни отац поменута два јерарха, до последњег часа борио пером и речју за свој народ, остављајући неизбрисив траг имена свог рода у православном свету, али још увек ни приближно у свом народу у сразмери са својим величином.

И не само пером, Јустин Поповић је учествовао у Првом светском рату као војник. Да подсетим, у том рату је Драгољуб Михаиловић одликован а Јосип Броз, командант Крцуна и Леке, ратовао против Срба. Или зашто не снимити играно-документарни серијал о владиковању патријарха Павла на Косову и Метохији и извештајима које је писао од 1957. до 1990. године? То је посебно важна тема, јер у народу и даље постоји легенда о Леки – чувару Косова. Да ли можете да замислите на билбордима вишеепизодни серијал о овим темама?

Свети Јустин Ћелијски се обраћа војницима ЈВуО у манастиру Каленић лета 1944. године (Фото: Wikimedia Commons/Public domain)

Нажалост, Срби су народ који много воли да се поноси сопственом историјом, а о њој јако мало зна. Видимо да се значајна средства улажу у емисије са историјском тематиком, а генерално јако мало, готово безначајно, у историјску науку. Околне државе, са богатом и мање богатом историјом, нарочито у односу на нашу, издвајају неупоредиво више средстава и значајно су продуктивније. Да не помињемо озбиљније европске нације, које због односа према својој историји и науци и јесу озбиљне. Оно што нуди просечна београдска књижара јесте ћошак у коме се могу наћи дела опште и националне историје. У Паризу на истом површинском простору се могу видети дела, што научна, што публицистичка, само о Наполеону или Де Голу. Као пример нашег односа према историји, навешћу поражавајућу чињеницу да ће тек ових дана, из пера младог српског историчара др Данијела Радовића, светлост дана угледати прва биографија једног од највећих српских државника Јована Ристића.

Остаје да се надамо да наш новац није узалуд бачен у овај документарно-играни серијал и да ће верно пресликати време Александра Ранковића, пре свега контекст. За осветљавање полувековне историје друге Југославије и места Србије и Срба у њој, неопходно је да се изађе из црвеног идеолошког оквира и да се те године посматрају уз уважавање национално-грађанских идеја и погледа.

И на крају, потребно је нагласити да је лажна слика која се намеће да постоје две Србије, права истина је да постоје два паралелна света: један у оквиру кога постоји сукоб између две елите истог идеолошког гнезда, које покушавају да наметну причу о две сукобљене Србије; и други свет – превише тиха већина коју чине народ и национално ангажовани интелектуалци – који се скрива и потискује.

Извор: Нови СТАНДАРД

16. септембар 2023.

 

autor-avatar

Sobre Центар за геостратешке студије

Centro de geo-estratégica de estudos é uma organização não-governamental e uma associação sem fins lucrativos, fundada em Belgrado, na assembléia de fundação realizada no 28.02.2014. em conformidade com o disposto no art.11. e 12. Lei sobre associações ("Diário Oficial do Rs", não.51/09). por um período indefinido de tempo, a fim de atingir os objetivos no campo de investigação de geo-estratégica de relações e elaboração de documentos estratégicos, análise e pesquisa. A associação desenvolve e apoia projetos e atividades que visam o estado e os interesses nacionais da Sérvia, tem o status de uma entidade jurídica e é registado no registo, em conformidade com a lei. A missão do Centro de geo-estratégica de estudos é: "estamos construindo o futuro, porque a Sérvia merece-lo: os valores que representam são estabelecidas através de nossa história, cultura e tradição. Acreditamos que sem passado não há futuro. Por esta razão, a fim de construir o futuro, precisamos conhecer o nosso passado e valorizar nossas tradições. Os verdadeiros valores são sempre fundamentado e o futuro não pode ser construído em uma boa direção, sem que a fundação. Em um momento de disruptiva geopolítica mudança, é fundamental fazer escolhas inteligentes e tomar as decisões certas. Deixar de ir a todos imposta e idéias distorcidas e artificial insta. Acreditamos firmemente que a Sérvia tem bastante qualidade e potencial para determinar o seu próprio futuro, independentemente de ameaças e limitações. Estamos comprometidos com o sérvio posição e o direito de decidir o nosso próprio futuro, tendo em mente o fato de que, historicamente, tem havido muitos desafios, ameaças e perigos, que temos que superar. " Visão: o Centro de geo-estratégica de estudos aspira a tornar-se uma das principais empresas do mundo no campo da geopolítica. Ele também quer se tornar uma marca local. Vamos tentar interesse público, na Sérvia, em temas internacionais e reunir todos os interessados na proteção do estado e os interesses nacionais, fortalecendo a soberania, a preservação da integridade territorial, a preservação de valores tradicionais, fortalecimento das instituições e do estado de direito. Vamos agir no sentido de encontrar pessoas afins, tanto no mercado doméstico e no mundo público. Vamos concentrar-nos sobre a cooperação regional e a rede de Ongs relacionadas, tanto no nível regional e internacional. Vamos lançar projectos a nível internacional para apoiar o reposicionamento da Sérvia e a preservação da integridade territorial. Em cooperação com os órgãos de comunicação, vamos implementar projetos que estão focados sobre estes objetivos. Vamos organizar a educação do público interessado, através de conferências, mesas-redondas e seminários. Vamos tentar encontrar um modelo para o desenvolvimento da organização que permita o financiamento das atividades do Centro. Construir um futuro juntos: Se você está interessado em colaborar connosco, ou para ajudar o trabalho do Centro de geo-estratégica de estudos, por favor, contate-nos pelo e-mail: center@geostrategy.rs

Deixe um comentário

O seu endereço de email não será publicado. Campos obrigatórios marcados com *